Tragedija počinje kada društvo odabere da živi u mitu
Mileta Prodanović
Ne mislim da književnost mora biti na barikadama, ali isto tako verujem da je u izvesnom smislu nemoralno zatvoriti se u kulu od slonovače kada još oko sebe osećamo posledice velikih i krvavih društvenih potresa.
Beograd, 12. januara 2014.
Razgovarala: Aleksandra Stojanović
Novi roman Milete Prodanovića Vitiligo počinje kao beogradska priča o devedesetim, ali se onda neslućeno širi od Boke do severne Poljske, od XVII veka do naših dana i od starih rukopisa do najnovijih slojeva istorije. Ali roman najpre postaje istraživačka avantura po ratnoj geografiji Balkana u kojoj dvoje junaka tragaju za Zmajevom jarugom iz misterioznog rukopisa.
Vaš prethodni roman Arkadija je satirična priča o tranziciji na evropskom Istoku. I u romanu Vitiligo ostajete angažovani. Šta je za Vas angažman u književnosti?
– Rekao bih da je, ipak, reč o dva sasvim različita pristupa. Arkadija, knjiga o ruskom prisustvu na toplim morima, pre dva veka i danas, jeste neka vrsta brze groteske. Vitiligo ima drugi ritam, druge intencije, dugo je pripreman… U obe knjige postoje „prekoračivanja vekova“ i igre sa jezikom, ali i svest o vremenu u kojem rukopis nastaje, svest da su vremena iščašena, puna raznoraznih devijacija. Ne mislim da književnost mora biti na barikadama, ali isto tako verujem da je u izvesnom smislu nemoralno zatvoriti se u kulu od slonovače kada još oko sebe osećamo posledice velikih i krvavih društvenih potresa. Oklevam da to nazovem „angažovanošću“, radije bih rekao da je to neka vrsta dijaloga sa traumatičnim nasleđem starijih i naročito novijih vremena.
Nekoliko junaka u Vitiligu po mnogim svojim osobinama podsećaju na prepoznatljive likove našeg javnog života?
– Trudio sam se da u romanu postavim koliko-toliko realnu pozornicu. Da bi „iskliznuće“ u svet gde nestaju očekivani parametri stvarnosti imalo smisla, bilo mi je potrebno da čitaoce vežem za nešto što je moguće i zato su i likovi, kao i široko postavljena scena, u suštini kolaž sastavljen od prepoznatljivih elemenata. Konačno, postoje i društvene uloge, neko je političar, neko istraživač, neko sveštenik, neko vojnik ili paravojnik… Nijedan lik, dakle, nije u celini „preuzet“ iz stvarnosti, ali je, ipak, ponuđena neka vrsta igre prepoznavanja…
U Vitiligu oživljavaju balkanski mitovi u istoriji devedesetih i u našem vremenu. Zašto se mitovi pretvaraju u istoriju i u svakodnevicu?
– Mislim da naša sredina okleva da se suoči sa svetom onakvim kakav on jeste, sa njegovim teško rešivim problemima. Često se, da bi se ta konfrontacija olakšala, umekšala… umeće mit, ta svest o zlatnim vremenima koja su nam dušmani oteli. Mit, kod balkanskih naroda, obično nije na mestu gde treba da bude, on je iz nekih pradavnih vremena izvučen u savremenost. Međutim, onog trenutka kada neko društvo odabere da živi u mitu – počinje njegova tragedija. To smo, uostalom, videli. Taj horizont dotiče i ovaj roman.
Dvoje junaka Vitiliga tragom starog rukopisa obilaze geografiju poslednjeg balkanskog rata u potrazi za misterioznim mestom Dursumom. Da li se u toj tački ukrštaju društveni roman i road movie?
– Ta zagonetna kraška jama, Zmajeva jaruga, jeste fokus knjige, neka vrsta kapije „donjeg“ sveta, mesto gde su izbrisane granice živih i mrtvih. Čitalac do nje stiže tako što prati trasu dva putovanja, jednog koje se odvija početkom sedamnaestog veka i drugog koje je postavljeno u naše vreme. Utoliko se na tom fiktivnom mestu zaista presecaju sve narativne i intencionalne linije romana.