Zahtevi tržišta ili svet nade

Bret Bejli

Da li treba da se prilagođavamo dirigovanim zahtevima tržišta ili da stvaramo svet nade i saradnje otvorenog srca?

Beograd, 27. marta 2014.

Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave.
Pod krošnjama u zaseocima, na moderno opremljenim scenama svetskih metropola; u školskim dvoranama, na poljima, u hramovima; u straćarama, na trgovima, u društvenim centrima i gradskim podzemljima, sjedinjujemo se zahvaljujući prolaznim pozorišnim svetovima koje stvaramo da bismo izrazili svu našu složenost, raznolikost, ranjivost, kako u živom telu tako i u dahu i u glasu.
Okupljamo se da plačemo i da se sećamo; da se smejemo i posmatramo; da učimo, podstičemo, sanjarimo. Da se divimo dostignućima tehnologije i ovaploćujemo bogove. Da nas ostave bez daha naše mogućnosti razumevanja lepote, saosećanja i monstruoznosti. Da osetimo energiju i moć. Da slavimo bogatstvo naših kulturnih razlika i premostimo granice koje nas razdvajaju.
Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave. Ponikao iz zajednice, on nosi maske i kostime naših različitih tradicija. Pokreće naše jezike, ritmove i pokrete i otvara novi prostor među nama.
A mi, umetnici koji radimo sa ovim drevnim duhom, mi osećamo izazov da ga urežemo u naša srca, u naše ideje, u naša tela kako bismo otkrili stvarnost u svoj njenoj običnosti i blistavoj misteriji.
Ali u ovoj epohi u kojoj se toliki milioni ljudi bore za opstanak, pate pod represivnim režimima i gramzivim kapitalizmom, beže od sukoba i nevolja, u kojoj našu privatnost narušavaju tajne službe, a naše reči nadziru nametljive vlasti; u kojoj su šume uništene, vrste iskorenjene, okeani zatrovani: šta smo to mi dužni da otkrivamo?
U ovom svetu nejednakih moći gde najrazličitiji hegemonijski slojevi pokušavaju da nas ubede da su jedan narod, rasa, rod, seksualno opredeljenje, religija, ideologija, kulturni okvir superiorniji od drugih, da li je zaista održiva ideja da umetnosti treba da budu odvojene od društvenih poslova?
Da li mi, umetnici iz arena i sa scena, treba da se prilagođavamo dirigovanim zahtevima tržišta ili pak treba da iskoristimo moć koju imamo: da utremo put u srcima i pamćenju društva, da okupljamo ljude oko sebe, inspirišemo, opčinjavamo i obaveštavamo, i da stvaramo svet nade i saradnje otvorenog srca?

Akcionarstvo i demokratija

Džafer Alibegović

Milko Štimac pokazuje da ova dva koncepta nije moguće odvojiti, a istovremeno očekivati da slobodno (finansijsko) tržište funkcioniše.

Beograd, 2. aprila 2014.

Rijetko je zadovoljstvo, u moru svakodnevnih obaveza, biti u prilici napisati nekoliko riječi u koje bi stali utisci čitanja knjige koja je, opet, pružila tako rijetko zadovoljstvo čitanja. Masovizacija medijskih kanala, unifikacija studijskih programa, standardizacija struke i stručne literature, u konačnici čine da knjige počinju ličiti jedna na drugu do te mjere da, kada otvorite prvu stranicu možete znati ili pretpostaviti šta će pisati na sedmoj, dvanaestoj, dvjestopetoj ili posljednjoj stranici. Čitanje postaje mehaničko, spoznaja standardizirana, a misao unificirana.
Knjiga Akcionarstvo i demokratija dr Milka Štimca nešto je posve drugo. U njoj nema ništa standardno ili očekivano, osim formata papira i oblika slova. Autor, hrabro, mora se reći, u naslov spaja dvije ključne odrednice globalnog društveno-ekonomskog okruženja na smjeni milenija – parlamentarnu demokratiju, kao društveno uređenje, i slobodno tržište, kao okosnicu ekonomskog sistema, koji su zauzeli nesporni primat na globalnoj sceni. Ne krijući svoje liberalno usmjerenje (čini mi se), autor već naslovom teksta jasno daje do znanja da ova dva koncepta nije moguće odvojiti, a istovremeno očekivati da slobodno (finansijsko) tržište funkcioniše. Naime, već u uvodnom izlaganju pažnja se skreće na društvenost kao ključnu osobinu ekonomije, odnosno na disfunkcionalnost ekonomskog sistema koji izgubi ili kojem se redukuje njegova društvena funkcija. Autor naglašava relacije između pojedinca, društva i ekonomije (u svim smjerovima) kao „ugaone kamenove“ odgovora na pitanje postoji li „neposredna, uzročno-posljedična veza između razvoja tržišta kapitala i razvoja demokratije“, čime se, zapravo, bavi ovo djelo.
Knjiga je podijeljena u tri dijela. U prvom dijelu autor donosi presjek teza i stavova o društvenom aspektu ekonomske nauke, djelatnosti kapitala i funkciji tržišta, citirajući brojne autore i temeljna djela ekonomske literature, pri tome niti u jednom momentu ne gubeći crvenu nit svojih promišljanja i stavova o neodvojivosti razvoja tržišta kapitala i razvoja demokratije. Čvrsti temelji daljem razmatranju problema ovdje su, tako, udareni. Drugi dio teksta posvećen je pregledu organizacije savremenih tržišta kapitala, počev od konciznog (i jednako maestralno napisanog) pregleda kategorijalnih osobina akcionarstva, kao koncepta udruživanja interesa pojedinaca, preko institucionalne građe tržišta kapitala, sve do osobina finansijskih instrumenata čiji se promet odvija na tržištu kapitala. Ipak, najinteresantniji odjeljak teksta, i ujedno odjeljak sa najsnažnijim autorskim pečatom, treći je dio knjige, naslovljen kao „Sputanost demokratije“.
„Demokratija je namijenjena mnogima, ali je rijetki zaslužuju“, jedna je od brojnih misli koje bi se mogle, kao citati vrijedni pamćenja, izlučiti iz teksta koji je pred nama. Iz ove bi se teze (osim, ipak, i ponešto ličnog nezadovoljstva i ogorčenosti autora dinamikom i pravcem razvoja demokratije i akcionarstva u lokalnoj sredini), dao naslutiti, vjerovatno, temeljni problem relacije razvoja tržišta kapitala i razvoja demokratije – nejednakost distribucije efekata razvoja. Razvoj demokratije, kao i razvoj tržišta kapitala, smatra autor, nemoguć je bez decentralizacije političkog djelovanja, distribucije odgovornosti i disperzije političke i ekonomske moći kao jedinih brana od pritisaka centralizma, diktature i demagogije. Jedino tako krajnji konzumenti i tržišta i demokratije, dakle, građani, mogu imati očigledne, mjerljive i trajne koristi.
Knjiga je čedo svoga pisca. Ona se rađa, njeguje, odgaja, potiče i ispravlja. Zato je knjigu nemoguće čitati i doživjeti odvojeno od doživljaja njenog autora, ako čitalac ima priliku autora poznavati. Iako nije uobičajeno u ovakvim situacijama, moram se pohvaliti – Milko Štimac je moj prijatelj. Stoga njegovu knjigu ne mogu čitati, shvatiti i doživjeti mimo Milka kao osobe.
Milko Štimac, autor knjige Akcionarstvo i demokratija, neobični je i neuobičajeni intelektualac. Neuobičajen, jer je malo ljudi koji, u našem regionu, tako dugo, uporno i iscrpno ispoljavaju takav nivo profesionalnosti, stručnosti, elokvencije, ali, posebno, slobode i širine misli, kao što to Milko čini. Ovaj osvjedočeni borac za ljudska prava i stvarnu demokratiju u Srbiji i regionu svaki segment svoga djelovanja je protkao širinom svojih pogleda i dubinom misli. A neobičan je jer je, pored svoje intelektualne provenijencije, budimidopušteno reći, vanserijski gospodin koji svojim izgledom, pojavom i nastupom neodoljivo podsjeća na stari, gospodski, evropski Beograd, onakav kakav ja, radi mladih godina i geografskog ograničenja, ipak nisam mogao doživjeti, nego ga samo mogu zamisliti.
Stoga knjigu Akcionarstvo i demokratija dr Milka Štimca ne mogu preporučiti svima. Kako nije riječ o serijskoj knjizi, ona nije štivo za serijske čitaoce. Ali je zato, savjesno i od srca, preporučujem svakome ko je spreman čitati širom otvorenim očima i razmišljati slobodnim umom. Knjigu preporučujem istinskim intelektualcima – studentima koji su (sa lakoćom) savladali osnovne studijske programe i literaturu, profesionalcima spremnim na nešto neobično i drugačije, te članovima akademske zajednice spremnim da mijenjaju svijet koji nas okružuje, a koji tako treba i zaslužuje promjenu.

Sarajevo, maja 2013. godine

(Pogovor u knjizi Milka Štimca Akcionarstvo i demokratija, Arhipelag, 2014.)

Kratka istorija Solunskog fronta

Nikola Moravčević

Kako je nastao Solunski front? I u tome je neki nauk o dvojnim standardima koji i mi danas, u ovim novim vunenim vremenima na Balkanu, ne treba da zaboravimo.

Beograd, 5. maja 2014.

Do stvaranja Solunskog fronta u jesen 1915. godine došlo je posle katastrofalnog poraza engleske mornarice na Dardanelima i trupa kod Galipolja i potonjeg brzopletog napora sila Antante da Centralnim silama ne dopuste ničim neometanu vezu sa Turskom i Bliskim istokom. To da je ovaj front navodno otvoren sa namerom da se pomogne Srbima, koji su tada u teškom odstupanju pod borbom već bili u ropcu na granici svoje zemlje sa Albanijom, bilo je više propagandni nego vojni manevar, jer je oko Soluna 30. novembra 1915. godine bilo samo 150.000 englesko-francuskih trupa, što je bilo nedovoljno da se za spas Srbije bilo šta ozbiljno preduzme. Na konferenciji savezničkih generalštabova od 5. do 7. decembra te godine u Šantijiu, Francuzi su priznali da su veliki saveznici odgovorni za poraz Srbije do kojeg je došlo zbog njihove „neodlučnosti i zadocnjenja u izvršavanju potrebnih mera”.
Posle mučeničkog tromesečnog povlačenja srpske vojske preko Albanije, sabotiranog na svakom koraku od strane Italije, koja nije želela da Srbija u posleratnim podelama dobije bilo šta na Jadranu, saveznici su jedino odlučili da se francusko-engleski ekspedicioni korpus oko Soluna stavi u stanje odbrane. Protiv cele ideje daljeg održavanja tog fronta najviše su bili Englezi. Oni su krajem aprila 1916. poslali Francuzima memorandum svog Ratnog komiteta usvojenog od vlade u kome je rečeno da oni na Solunski front gledaju kao „isključivo francusku inicijativu koju su odobrili samo iz prijateljske solidarnosti” i da bi najradije povukli odatle svoj kontingent trupa.
Prema tome, jasno je da su savezničke namere na balkanskom ratištu od kraja novembra 1915. do sredine marta 1916. bile ispunjene kolebanjima i neslogom i da saveznicima do spasavanja svog najvernijeg saveznika Srbije nije bilo mnogo stalo.
Sa oporavkom srpskih vojnika na Krfu, u proleće 1916. godine Francuzi su već počeli da planiraju njihovu dalju upotrebu. Iako i tada nisu pridavali veliki značaj operacijama na Balkanu, na konferenciji savezničkih šefova vlada i generalštabova u Parizu 27. i 28. marta 1916. oni su uz rusku pomoć izdejstvovali rešenje da saveznici ostanu na Balkanu, naoružaju srpsku vojsku i prebace je u Solun, dodelivši joj, posle prilično velikih pogađanja oko komande, kao samostalnoj armiji njen deo fronta u duhu zahteva srpske Vrhovne komande i regenta Aleksandra. Tako je posle dugog kolebanja održan Solunski front.
U junu 1916. godine reorganizovana srpska vojska od tri armije sa po dve pešadijske divizije, konjičke divizije i nekoliko pomoćnih jedinica sa ukupnom snagom od 151.920 boraca počela je da zaposeda svoj deo fronta u zoni zapadno od Vardara, pod komandom novog načelnika štaba Vrhovne komande, generala Petra Bojovića. Saveznici su planirali ograničenu ofanzivnu akciju u dolini Vardara za 20. avgust 1916, ali su ih Bugari i Nemci u tome preduhitrili svojom preventivnom ofanzivom tri dana ranije. Nadirući protiv srpskog Dobrovoljačkog odreda i Dunavske divizije koji se nisu bili dovoljno razvili, budući da su još bili bez artiljerije, neprijatelj je na pravcu Bitolj–Lerin–Ostrovsko jezero za pet dana napredovao oko 40 kilometara, ali je tamo zaustavljen. Srpska vojska je 12. septembra prešla u protivofanzivu. U tim borbama, koje su trajale do decembra 1916, ona je neprijatelja potukla u bitkama kod Gorničeva, na sovičkim položajima, na Kajmakčalanu, u luku Crne reke i na Selečkoj planini, oslobodivši u tim akcijama Bitolj, prvi grad na svojoj predratnoj teritoriji. Po priznanju bugarskog štaba u Makedoniji, neprijatelj je tada bio pred katastrofom, ali zbog mlitave aktivnosti savezničkih divizija i promašaja francuskog glavnokomandujućeg generala Saraja da potpomogne srpsko napredovanje, ovi značajni bojni uspesi nisu iskorišćeni do kraja. U tim borbama srpska vojska je nanela neprijatelju gubitke od oko 68.000 ljudi, ali je i iz njenih redova izbačeno oko 28.000 boraca. Ti gubici i nedovoljna agilnost savezničkih trupa doveli su do toga da se postepeno prešlo na rovovski rat, kao i na Zapadnom frontu, bez mnogo promena u borbenim linijama, što je trajalo oko dve godine.
Zbog velikih gubitaka u bitoljskoj ofanzivi srpska Vrhovna komanda je krajem 1916. godine ponovo reorganizovala svoje trupe, tako što ih je pregrupisala u dve armije.
U prvoj polovini 1917. godine dolazi do februarske revolucije u Rusiji, stupanja Sjedinjenih Američkih Država u rat na strani Antante i svrgavanja pronemačke vlade u Grčkoj. Podstaknuta tim promenama, srpska vlada u maju 1917. pregovara s predstavnicima Jugoslovenskog odbora na Krfu i u skladu s proklamovanim ratnim ciljevima Srbije iz Niške deklaracije srpske vlade 1914. godine, izglasava Krfsku deklaraciju u kojoj potvrđuje narodno jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca i njihovu želju da se stvori zajednička država organizovana kao ustavna monarhija. Od savezničkih vlada deklaraciju je pozdravila jedino buržoasko-demokratska Rusija. Ostale savezničke vlade su ćutale, jer u to vreme Britanija još nije želela da sasvim rasturi Austro-Ugarsku zbog strepnji da će to ojačati ruske aspiracije na Balkanu. Katastrofalni poraz Italijana kod Kobarida u oktobru te godine i izlazak Rusije iz rata zbog Oktobarske revolucije ponovo navodi zapadne saveznike da oslabe podršku ideji jačanja Solunskog fronta. Britanci su opet hteli da ga se reše premeštajući dve svoje divizije na Bliski istok, ali je front francuskim insistiranjem ipak ostao, bez nade za neke veće ofanzivne akcije. Sve do proleća 1918. godine trupe su na tom frontu uglavnom ostale pasivne.
U junu 1918. godine za načelnika štaba srpske Vrhovne komande je postavljen vojvoda Živojin Mišić, posle ostavke generala Bojovića zbog neslaganja sa uglavnom pasivnim glavnokomandujućim savezničkim komandantom generalom Gijomom. Posle kraćeg vremena u Solun je došao i novi glavni saveznički komandant general Franše d’Epere, koji je shvatio srpske predloge posle posete osmatračnici srpske Vrhovne komande na mestu Jelak i obećao da će ih proslediti savezničkom vrhovnom komandantu maršalu Fošu.
Posle ogromnih kolebanja i debata u savezničkim zapadnim štabovima, francuska vlada je najzad odobrila generalu d’Epereu da počne planiranje solunske ofanzive, pošto je nemačka „ofanziva za mir” na Zapadnom frontu tog leta slomljena. Pripreme za proboj Solunskog fronta trajale su dva i po meseca. Teško pritisnuti na Zapadnom frontu, Nemci tada nisu više imali slobodnih snaga da pomognu Bugarskoj, kojoj je tako iznenada palo u deo da skoro sama brani i svoja dotadašnja osvajanja i pozicije svojih saveznika na Balkanu. Obe srpske armije su 14. septembra 1918. u osam časova otpočele artiljerijsku pripremu na svom delu fronta prema Dobrom polju i Veterniku. Razorno dejstvo te vatre bilo je veoma uspešno, te su trupe prvog napadnog ešalona Druge srpske armije 15. septembra krenule na juriš.
Izbijanjem srpskih armija na Vardar i osvajanjem Drenske planine 21. i 22. septembra završava se strateški proboj Solunskog fronta, čime se nemačka 11. armija od bugarske 1. i 2. armije praznim prostorom širokim 50 a dubokim 40 kilometara. Kroz tu brešu srpska vojska nastavlja da napreduje duž leve obale Vardara i dalje prema Štipu, Velesu i Skoplju. Time je ratni krah Bugarske bio potpun. Njen glavni štab 25. septembra šalje parlamentarce u Solun da traže primirje, a 28. septembra tu stiže i vladina zvanična delegacija da dan kasnije potpiše protokol o primirju koje je, u stvari, bilo bezuslovna kapitulacija Bugarske pred silama Antante.
Probojem Solunskog fronta cela bugarska vojna sila od preko 700.000 boraca je za dve nedelje izbačena iz tabora Centralnih sila. Ta pretežno srpska operacija je bila prva velika pobeda snaga Antante u završnici Prvog svetskog rata i glavni faktor za odluku nemačkih ratnih komandanata da je rat izgubljen. Čim je nemačkoj Vrhovnoj komandi to javljeno, maršali Ludendorf i Hindenburg su 29. septembra tražili da se njihova vlada obrati saveznicima sa ponudom primirja, pošto je „slom bugarskog fronta poremetio sve njihove dispozicije”. Isto tako, istražna komisija Rajhstaga je kasnije zaključila da je „rat bio izgubljen u vojnom smislu kad je slom Bugarske, za kojim je došao slom Austro-Ugarske… potpuno izmenio situaciju nemačke vojske na bojnom polju. Od tog vremena bio je očevidno uzaludan svaki pokušaj da se dobije mir čisto vojničkim putem.”
I pored velikih no kratkotrajnih slavopojki srpskoj vernosti i požrtvovanju, ne može se reći da su saveznici Srbije na Versajskoj mirovnoj konferenciji na bilo kakav značajan način priznali Srbiji njene žrtve. Za sve vreme pregovora oni su gurali na prvo mesto Belgiju, koju su, i pored najave neutralnosti, Nemci pregazili u roku od deset dana još u jesen 1914. godine, kada je u tom surovom napadu stradalo oko 150 hrabrih Belgijanaca. I u tome je neki nauk o dvojnim standardima koji i mi danas, u ovim novim vunenim vremenima na Balkanu, ne treba da zaboravimo.

Sindrom iseljeničkog udara

Vida Ognjenović

Reč pisca i reditelja o nastanku drame i predstave Ostavite poruku ili Begunci. Da li je moralna obaveza lečiti domovinu od ljudožderstva, ili joj se odano bacati u čeljusti kad ogladni?

Beograd, 9. maja 2014.

Globalna nacija onih koji su stranci u državama u kojima žive danas broji oko pedeset miliona ljudi. Tu naciju čine izbeglice, iseljenici, ljudi na privremenom poslovnom boravku u zemljama čije državljanstvo nemaju, zatim ilegalci iz sive iseljeničke zone koji žive između dve moguće kazne, čekajući šansu da se domognu nekakvog legaliteta. Istorija beleži da je migracija stara koliko i čovečanstvo, pa iako je ono u svemu napredovalo, sindrom sveukupne iseljeničke pometnje kod čoveka ostao je u osnovi isti, bez obzira na značajno različite okolnosti i globalno objedinjavanje efikasnim komunikacionim sredstavima.
I kad čovek po svom izboru menja mesto boravka, državu ili kontinent i, s mnogo volje, ciljano odlazi tamo gde će nastaviti život, ni ta volja, ni pažljive pripreme, nisu dovoljne da mu stvore imunitet od iseljeničkog udara. No, on je, naravno, znatno jači i teže se savladava ukoliko je to iseljenje na bilo koji način prisilno, čak i kad prisila nije opresivne prirode, već je pitanje sjedinjavanja porodice ili poslovnih prednosti. Pošto to iskustvo podeljenog života na pre i posle nije novo, kao što nisu ni razni programi za psihološko ublažavanje stresa izazvanog tom promenom, ipak, taj sindrom je, u stvari, nalik ponornici, on deluje kao podzemna voda. Sve spolja izgleda logično, ide svojim tokom, kao po udžbeniku. Period takozvanog prilagođavanja teče naoko sasvim dobro, posao daje samopouzdanje, a upoznavanje sredine, sticanje novih navika, prijatelja, baš kao u knjizi.
No, sve to, uključujući – sa udžbenikom ili bez njega – iskustvo, govori da je to mnogo složenije no što se udžbenikom može izraziti i rešiti. I useljenici koji su izabrali novu sredinu i oni koji su u nju naterani, ostatak života provedu između dva sveta, nikad sasvim ne odlazeći iz onog koji su morali da napuste, niti ikad u potpunosti prihvatajući onaj u koji su došli, ili ubegli.
O tom čudnom i teško objašnjivom sindromu/instinktu govorimo u predstavi Ostavite poruku ili Begunci. I sam begunac iz zaraćene Jugoslavije početkom devedesetih, muzičar i književnik Borislav Čičovački napisao je o tom svom bekstvu pripovetku sačinjenu isključivo od poruka na telefonskoj sekretarici. Iz njih se čitaju strepnje, strahovi i nedoumice grupe mladih muzičara koji su tih godina uspešno stupali na muzičku scenu kao tek diplomirani profesionalci.
Rat počinje, Jugoslavija se raspada, kreće mobilizacija, orkestar koji su bili formirali se osipa, jer članovi i članice beže iz zemlje priključujući se egzodusu mladih pacifista. U toj priči, lapidarno svedenim načinom kazivanja, Čičovački je precizno prikazao preteće otkucavanje predratnog i ratnog sata. Glavni junak priče, mladi kompozitor Selimovski (pisan prema stvarnoj ličnosti), beži sa svojom devojkom, s kojom se na brzinu i tajno venčava, u Južnu Afriku. I tu se pripovetka završava.
Pri prvom čitanju priče shvatila sam da je ona odličan materijal za scenu, iako potpuno nepodatna za dramatizaciju. Odlučila sam da napišem dramu o izbegličkom iskustvu tih žrtava rata, čiji pacifistički stav mnogi nepravedno nazivaju izdajom, jer se nisu odazvali pozivu otadžbine za rat. Drama se odvija u Južnoj Africi, novom domicilu mladog kompozitora i jedne grupe izbeglica koja je, kao i on, tamo stigla bežeći od zahuktavanja ratnog sukoba u Jugoslaviji. Kompozitor Selimovski je došao na ideju da se izbori sa svežim uspomenama tako što će od telefonskih poruka napraviti libreto i komponovati modernu operu za telefon i glasove. Preslušavanje tih poruka postaje za to malo društvo begunaca jedna vrsta iseljeničkog bluza. Kao i večita rasprava o prirodi javne obaveze i lične krivice, odnosno o pitanju: Da li je moralna obaveza lečiti domovinu od ljudožderstva, ili joj se odano bacati u čeljusti kad ogladni?

e-Arhipelag

Gojko Božović

Objavljujući e-knjige u seriji e-Arhipelag, pružamo čitaocima mogućnost izbora. Mnogi od nas su vezani za klasični oblik štampane knjige. Takve čitaoce, naravno, nećemo napustiti, to i dalje ostaje težište naših aktivnosti. Knjiga je, ipak, najpre tekst koji čitamo i to je neuporedivo važnije od samog oblika kojim se taj tekst posreduje do čitalaca.

Beograd, 15. maja 2014.

Pre sedam godina, 15. maja 2007, osnovan je Arhipelag kao kuća čiji je cilj da objavljuje knjige u znaku najuzbudljivije mašte i najboljeg znanja.
Arhipelag je nastao na uverenju da je izdavač, pre svega, odgovoran prema svojim čitaocima. Iako se za ovih sedam godina promenilo mnogo toga u izdavaštvu i kulturi, ovaj koncept profesionalnog i kulturno i socijalnog izdavaštva na kome je utemeljen Arhipelag nije se promenio.
Potvrdilo se ono u šta smo verovali – da u Srbiji postoji dovoljno čitalaca kojima su potrebne knjige vrhunske književnosti, istoriografije, političke teorije, filozofije ili ekonomije.
Danas, posle sedam godina, verujem da je pravi trenutak da podelimo sa čitaocima i sa javnošću ono na čemu smo radili u proteklih nekoliko meseci. Arhipelag započinje da se bavi elektronskim izdavaštvom u seriji e-Arhipelag. Objavili smo već prvih osam knjiga i za njima će uskoro uslediti i nove knjige u e-formatu.
Mnogi od nas su vezani za klasični oblik štampane knjige. Takve čitaoce, naravno, nećemo napustiti, to i dalje ostaje težište naših aktivnosti.
Ali verujemo da je neophodno čitaocima pružiti mogućnost izbora i kada je reč o žanrovima i kada je reč o vrsti literature, ali i kada je reč o formi u kojoj se knjige objavljuju. To je možda pogotovu važno danas kada je oko nas previše istih stvari i kada je izdavaštvo sve manje izraz autorske prepoznatljivosti i individualne neponovljivosti. Knjiga je, ipak, najpre tekst koji čitamo i to je neuporedivo važnije od samog oblika kojim se taj tekst posreduje do čitalaca.
Objavljujući e-knjige u seriji e-Arhipelag, pružamo čitaocima mogućnost izbora.
Prvih osam knjiga u seriji e-Arhipelag su romani Sasvim skromni darovi Uglješe Šajtinca, Nemački u sto lekcija Ratka Dangubića i Svetlost Zapada – Lux Occidentalis Nikole Moravčevića, knjige priča Otrovno mleko maslačka Vide Ognjenović, Pretesteriši me Jelene Lengold, Priča o malaksalosti Lasla Blaškovića i Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila Jelene Rosić, kao i tematska antologija savremene srpske priče o evropskim gradovima Svet oko nas.
Čitajte i uživajte. Uživajte i čitajte.

Nesporazumi u sajber prostoru

Džozef S. Naj

Dok autoritarne zemlje teže „bezbednosti informacija“, zapadne zemlje traže „sajber bezbednost“.

Beograd, 24. maja 2014.

Brazil je nedavno bio domaćin NETmundijala, prve globalne konferencije o upravljanju internetom koju je posetilo 800 predstavnika vlada, korporacija, civilnih društava i tehnologa. Rezultat skupa je bio završni dokument od 12 strana, utemeljen na ideji o „multiakcionarstvu“.
Međutim, na kraju konferencije nije bilo konsenzusa o globalnom upravljanju sajber prostorom. Mnoge vlade i dalje zagovaraju tradicionalne procedure glasanja Ujedinjenih nacija o donošenju globalnih odluka i brane svoje pravo da kontrolišu sajber aktivnosti na nacionalnom nivou.
U neku ruku to i nije neko iznenađenje. Iako je internet složen i sveobuhvatni globalni izvor informacija koji se brzo razvija, on ne postoji dugo. Iako je mreža nastala 1989, broj veb-sajtova se povećao tek u poslednjih 15 godina, a internet tehnologija je počela da menja globalne lance snabdevanja. Od 1992. broj korisnika interneta naglo je porastao s milion na gotovo tri milijarde. Internet je odjednom postao supstrat ekonomskog, društvenog i političkog života.
Tokom svojih najranijih dana internet je doživljavan kao egalitaran kanal za slobodan protok informacija – nagoveštaj okončanja vladine kontrole. A istina je, zapravo, da su vlade i uprave geografskih područja imale glavnu ulogu u regulaciji interneta – ili su bar nastojale da bude tako.
Međutim, internet, pre svega, predstavlja veliki izazov kada je reč o upravljanju, što se vidi u primeru aktuelnih napora da se shvati dublji smisao sveprisutne mobilnosti i sakupljanja i čuvanja „velikih podataka“.
Izazov upravljanja potiče od činjenice da je sajber prostor kombinacija virtuelnih svojina, koje prkose geografskim granicama, i fizičke infrastrukture, koja potpada pod suverena ovlašćenja. Kontrola fizičkog nivoa može imati i teritorijalni i vanteritorijalni uticaj na virtuelne nivoe. Istovremeno, napadi se mogu izvoditi iz jeftinog virtuelnog domena na fizički, gde su izvori oskudni i skupi.
Internet je nastao kao malo selo poznatih korisnika, u kojem nije bila potrebna autentična šifra i gde je razvoj normi bio jednostavan. Ali onda su njegovi okviri prošireni i sve se promenilo. Iako je sajberspejs nudio prednosti pristupa informacijama i laku komunikaciju sa sve većim brojem ljudi, postao je i plodno tlo za kriminal, hakerske napade i pretnje vladama.
Napori da se ograniče opasnosti koje se javljaju u ovoj nestabilnoj sredini usredsređeni su na stvaranje privatnih mreža i „ograđenih bašta“ (zatvorenih platformi), što su sajber ekvivalenti za utvrđenja iz 17. veka. Ali to povećava opasnost od raspada na više delova, što bi, ako se dopusti da ode predaleko, moglo da ograniči ekonomski profit od interneta.
Kako je bezbednost tradicionalna funkcija države, neki veruju da će sve veća nesigurnost dovesti do toga da vlade imaju veću ulogu u sajber prostoru. Zapravo, opis sajber rata je možda preuveličan, ali je sajber špijunaža uzela maha i više od 30 vlada imaju reputaciju da su razvile ofanzivne kapacitete i doktrine. Još kada je virus Stuksnet upotrebljen za ometanje iranskog nuklearnog programa 2009-2010, vlade su veoma ozbiljno shvatile opasnost.
Vlade takođe žele da zaštite društva od internet sadržaja. Tako kineska vlada nije samo napravila „Veliki vetrobran“ od softverskih filtera; ona takođe zahteva da kompanije preuzmu odgovornost za cenzuru svog javnog sadržaja. A ako Kina bude napadnuta, ima kapacitete da smanji svoje internet konekcije.
Ali kineska vlada – i druge koje praktikuju cenzuru – i dalje želi da uberu ekonomski profit od konekcije. Ta tenzija dovodi do nesavršenih kompromisa.
Ista napetost postoji u naporima da se uspostave međunarodne norme za upravljanje internetom. Dok autoritarne zemlje poput Kine i Rusije teže „bezbednosti informacija“, zapadne zemlje traže „sajber bezbednost“.
Autoritarni režimi i mnoge zemlje u razvoju veruju da bi njihov pristup suverenitetu, bezbednosti i razvoju profitirao od multilateralnih procesa. Ali demokratske vlade strahuju da su ti procesi previše komplikovani, te bi potkopali fleksibilnost pristupa „multiakcionarstva“ koji stavlja akcenat na učestvovanje privatnih i neprofitnih sektora, kao i vlada.
Zato raste zabrinutost u vezi s krizom u upravljanju internetom, zabrinutost koju je nedavno održana konferencija u Brazilu ublažila, ali samo neznatno. Stanje pripravnosti je još na snazi. Planirano je još mnogo konferencija o upravljanju sajber prostorom – i još mnogo posla koji treba uraditi.

Autor je profesor na Harvardu i pisac knjige Budućnost moći.
Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org / Danas

Tiranija izbora

Renata Salecl

Zbog čega je ideja izbora postala radikalizovana? Zašto nas izbor ispunjava strepnjom?

Beograd, 6. juna 2014.

Pre nekog vremena sam zastala u jednoj otmenijoj prodavnici na Menhetnu da kupim malo sira za večeru. Bilo je svakojakih: nebrojeni redovi mlečnih proizvoda s dugom tradicijom, primerci savršeno odmerenog zrenja – meki, plavi, tvrdi danski, mrvljeni engleski, vrhunski francuski – svi s jednakim pravom na moju pažnju i novčanik. Imala sam izbora napretek.
Smesta su se uključili mehanizmi marljivog studenta: počela sam da čitam etikete. Ukoliko je moja prva greška bila da uđem u prodavnicu bez jasne ideje o tome kakav sir želim, ovo je bila moja druga greška, jer je sad vrtoglavo mnoštvo izbora postalo dodatno zakomplikovano retorikom na omotima. Šta je činilo neki sir tako osobenim u odnosu na stotine ostalih koji ga okružuju? Svaki je pevao britku i osećajnu slavopojku sopstvenim vrlinama. Počela je da me hvata mučnina, i to ne samo od mirisa kamambera. Najčudnije od svega bilo je to što sam, umesto ljutnje zbog nepotrebne gnjavaže oko odabiranja pristojnog sira – u tom času bih već bila zadovoljna „namazom“ ili „odličnim za tost“, spram primamljivih vrsta „sladak na jeziku“ i „nadimljen“ – uskoro počela da se ljutim na samu sebe zbog te neodlučnosti. Gde su bila imena svih onih odličnih sireva koje sam nekad ranije probala? Kakvu korist imam od sveg onog vremena provedenog u Francuskoj?
Moja treća greška tog dana bila je da za savet upitam čoveka nadležnog za odeljenje sa sirevima. Lebdeći u besprekorno čistoj livrejisanoj kecelji, s rukama uglavnom za leđima, on je delovao kao pravi znalac, rado prihvatajući ulogu autoriteta, ali nešto me je ipak navelo da posumnjam kako je možda njegov stvarni cilj da uvali neke od skupih sireva koje inače ne bi bio u stanju da proda. Tako je zbunjenost prešla u sumnju i srdžbu. Na kraju sam, prenebregavši njegov savet i goneći od sebe pesmu sirena koju su pevali bri i čedar, odlučila da sasvim nasumično odaberem pet različitih sireva, na osnovu toga što su izgledali sjajno ili imali zanimljiva imena.
Prilično malograđanska kratka scena, možda, ali veoma dobra ilustracija za neke od razloga zbog kojih prevelik izbor može povećati našu strepnju i osećanje nedostatnosti. Kad Italo Kalvino piše o sličnom iskustvu – o iskustvu svog junaka, g. Palomara, koji dolazi u parisku radnju sa sirevima – on neodoljiv izbor s kojim se suočava prenosi kao egzistencijalnu nedoumicu:
“Palomarov duh se koleba između protivrečnih poriva: jednim koji teži za potpunim, sveobuhvatnim znanjem i može se zadovoljiti samo ako proba sve vrste; i onim koji teži apsolutnom izboru, pronalaženju sira koji je samo njegov, sira koji sigurno postoji čak i ako on ne može da ga prepozna (ne može da prepozna sebe u njemu).”
Preplavljen tim bezmalo muzejskim iskustvom i enciklopedijskim znanjem koje razabira iza nepreglednog niza sireva, g. Palomar najpre pokušava da zapiše imena nepoznatih sireva, onih koje se nada da će zapamtiti za ubuduće; ali na kraju, kad konačno načini svoj izbor, on bira nešto posve obično:
“Složena i pohlepna narudžba koju je nameravao da učini na trenutak mu je iščilela iz pameti; on zamuckuje; vraća se onom najočiglednijem, najprostijem, ponajviše reklamiranom, kao da su automati masovne civilizacije čekali samo taj trenutak njegove nesigurnosti kako bi ga ponovo dograbili na svoju milost i nemilost.”
Za Kalvinovig junaka, zamišljanje priče koju svaki sir ima, činjenica da „svaka vrsta sira otkriva drugačiji zeleni pašnjak, pod drugačijim nebom“, odveć su siloviti. Njegov konačan banalan izbor je stoga postupak koji podseća na zatvaranje enciklopedije samo zašto što sadrži previše informacija. Najviše reklamirani sir donosi utehu zato što uklanja neizvesnost otkrivanja nečeg novog.
Kad sam se suočila sa svojim malim iskušenjem pred tezgom sa sirevima, ja nisam osetila strepnju u pogledu „različitih zelenila pod različitim nebom“ iza svakog sira, već sam preispitivala sopstvenu želju u očima želje drugih. Najpre, mučilo me je pitanje kako bi drugi prosudili o izboru koji sam načinila. Pokušala sam da pogodim kakve se vrste sireva mogu dopadati mojim prijateljima, i kakvim neobičnim vrstama sira bih mogla da ih iznenadim; i osećala sam se nelagodno zbog oholog načina na koji me je pogledao čovek iza tezge, očigledno uživajući u mom manjku znanja u njegovoj stručnoj oblasti. Drugo, spopala me je strepnja u vezi s tim kako posmatram sebe – bila sam ljuta na sebe zato što nisam upućeniji potrošač. Kad se sve završilo, bila sam u stanju da razumem strepnju za koju moj prijatelj, čuveni profesor prava, priznaje da oseća kad od njega traže da izabere vino u restoranu. On se plaši da će se drugi smejati njegovom izboru. Zbog te strepnje on obično naručuje veoma skupo vino i, na kraju večere, insistira da ga i plati.
Kad ih pitaju šta je tako traumatično kad je izbor u pitanju, ljudi često navode sledeće:
• žele da naprave idealan izbor (zato, na primer, neprestano menjaju telefonske kompanije)
• pitaju se šta će drugi misliti o njihovom izboru i kakav bi izbor napravili ti drugi
• smatraju da niko nije nadležan u društvu kao celini (Pitaju se, na primer, da li zaista žele da sami odaberu kompaniju koja će ih snabdevati strujom. Pitaju se da li bi to trebalo da bude pitanje ličnog izbora pojedinca.)
• plaše se da, zapravo, ne čine slobodan izbor (zato što sumnjaju da drugi ljudi pa čak i kompanije sa svojim strategijama marketinga već „biraju“ za njih).
Tokom poslednjih nekoliko godina knjige i članci o sreći su preispitivali zašto obilje izbora u razvijenim kapitalističkim društvima ne donosi zadovoljstvo i zašto sticanje bogatstva i dalje ne čini ljude srećnijima. Iako su ovi argumenti uglavnom kritični prema sistemu kakav jeste, oni ipak prihvataju osnovno verovanje društva: da sreća i samoispunjenje treba da budu naši glavni ciljevi.
No kapitalizam cveta i raste uz vrlo malo obzira prema tim ciljevima. U romanu Sreća kanadski pisac Vil Ferguson poigrava se ovom idejom predviđajući šta bi se dogodilo kad bi ljudi na zapadu kojim slučajem postigli istinsku, sveopštu sreću. On opisuje društvo u kojem su ljudi opčinjeni priručnikom koji pruža istinski i lak put do ispunjenja. Ta knjižica se širi poput virusa. Svi koji je pročitaju smesta napuštaju svoj stari život, počinju da se odevaju jednostavnije, prestaju da kupuju šminku, zaboravljaju na plastičnu hirurgiju, otkazuju pretplatu u teretani, odriču se automobila i daju otkaz na poslu. Svuda na vratima kancelarija stoji isti natpis: „Otišao na pecanje!“ Ti iznova probuđeni ljudi blistaju od sreće – fizički postaju opušteniji, neprestano se osmehuju, kreću se skladno i veselo, zrače spokojstvom. Ali kad mase postanu istinski srećne, kapitalizam je potresen iz temelja. Industrija kreće da se ruši poput domina. Duboko zabrinuti, izdavači priručnika odlučuju da zaustave taj pokret sreće u ime svojih deoničara i svetskih lidera kapitalizma. Daju se u potragu za piscem knjige. Uskoro se otkriva da pisac nije indijski guru, kao što tvrdi natpis na koricama, već neki samotnjak koji živi u prikolici. Ispostavlja se da je, dobivši medicinsku dijagnozu, čovek smislio knjigu ne bi li zaradio nešto novca da ostavi svom unuku. S tim ciljem na umu, on je naprosto spakovao zajedno glavne ideje izložene u postojećim priručnicima za samopomoć. Priča se završava kad izdavač ubedi starca da je njegovo pisanije donelo više zla nego dobra za napredak društva. On ga podstiče da napiše drugu knjigu o tome kako biti nesrećan, kako bi kapitalizam ponovo mogao da procveta.
Kapitalizam je oduvek igrao na kartu našeg osećanja nedostatnosti, kao i na predstavu o tome da smo slobodni da odlučujemo o putu kojim ćemo ubuduće krenuti i tako poboljšati svoj život. Počev od kasnog sedamnaestog veka, projekat prosvetiteljstva je propagirao ideju izbora – udarajući temelje našim savremenim predstavama političke slobode, odnosa između tela i duha, voljenog i onog koji voli, deteta i roditelja. A kapitalizam je, naravno, ohrabrivao ne samo ideju potrošačkog izbora već i ideologiju čoveka koji je sam uspeo, što je omogućilo pojedincu da počne sagledavati svoj život kao niz opcija i mogućih preobražaja.
Ideja izbora se u ovom kontekstu prvi put pojavila u vidu pokušaja da se ideja maksimalnog iskorišćavanja profesionalnog života pojedinca poveže s verovanjem u verske ideje. U Britaniji s početka sedamnaestog veka već su postojale knjige koje su pružale savete o tome kako ponajbolje iskoristiti svoje sposobnosti i postati bogat i uspešan istovremeno služeći Hristu i ispunjavajući korisnu ulogu u zajednici. Međutim, izraz „čovek koji je sam uspeo“ obično se pripisuje Henriju Kleju, koji je zaista sam uspeo i postao jedan od vodećih američkih industrijalaca ranog doba. (Da ironija bude veća, Klej je takođe bio zagovornik takozvanog „američkog sistema“, mehanizma planske ekonomije u kojem su, kako vele njegovi kritičari, pojedinačni radnici svedeni na nivo istreniranih majmuna.) Bendžamin Franklin je takođe negovao ideju čoveka koji je sam uspeo: isticao je da su najuspešniji ljudi tokom istorije bili skromnog porekla i često samouki. Te ljude je krasila sposobnost da se uzdignu iznad životnih teškoća, da zgrabe svaku priliku koja im se pruža u potrazi za nekim časnim i dostojnim ciljem. U osnovi ideala čoveka koji je sam uspeo počivalo je uverenje da je bogaćenje prirodan rezultat čovekovog ostvarivanja svoje lične i osobene darovitosti. „Nijedan čovek ne može dostojno služiti svom unutrašnjem geniju“, pisao je Emerson, „ukoliko od sveta ne zahteva više od običnog preživljavanja.“
Američki san osamnaestog veka o čoveku koji je sam uspeo pružio je osnovu za čuvene priče „od prosjaka do bogataša“ Horejšija Aldžera u drugoj polovini devetnaestog veka, u kojima se čistači cipela, torbari, ulični zabavljači i ostali iz redova sirotinje uzdižu do ugleda srednje klase. Ovde „sam uspeti“ znači popeti se uz lestvicu uspeha. Iznad svega, čovek koji je sam uspeo nezavisan je od društvenih ograničenja. Čistom odlučnošću i napornim radom on se mogao uzdići iznad društvenih i ekonomskih uslova u kojima je rođen. On se svetu suprotstavlja osvajačkom voljom, a prepreke samo pomažu u njegovom oblikovanju. Suočavajući se i obračunavajući se s nedaćama na junački način, čovek može postati istinski osvajač, samog sebe a i celog sveta.
Dugotrajna rasprava, nerešena i do danas, o tome šta država duguje svojim građanima i šta ti građani duguju jedni drugima, doživela je vrhunac u devetnaestom veku. Pitanje je bilo da li je pojedinac obavezan da uzme u obzir dobrobit drugih ili njegovoj ambiciji treba pustiti sasvim na volju. Dok su kritičari „laissez-faire“ pristupa insistirali na regulativnom zakonodavstvu i aktivnom uplivu države u ekonomske poslove, branioci slobodne trgovine su se držali uverenja da dobre namere, lično poštenje i univerzalni zakoni moralne odmazde obezbeđuju dovoljnu zaštitu. Neke knjige o samopomoći s kraja devetnaestog veka, koji su i dalje nosile snažan verski ton, isticale su da čoveku koji je sam uspeo trebaju dodatne moralne rezerve, te da je njegov uspeh dokaz da je on te rezerve našao i iskoristio. Takve knjige su takođe naglašavale odgovornost poslovnog čoveka za dobrobit njegovih bližnjih i odbacivale gledište da izuzetan uspeh jednog čoveka verovatno podrazumeva neuspeh mnogih drugih. Za optimiste je tako svaka pobeda značila utiranje puta novim pobedama dokle god ste pošteni u svom poslovanju.
Međutim, hrišćanske knjige za samopomoć koje su pratile kalvinističku liniju nastojale su da čitaoce pomire s njihovom sudbinom u životu: baš kao što je broj mesta u raju ograničen, isto tako je nemoguće da svako uživa u ovozemaljskom uspehu. Postoje dobitnici i gubitnici, ali uistinu ljudi se ne sukobljavaju jedni s drugima; oni su, zapravo, u neprestanoj borbi sa sopstvenim nižim bićem.
Na početku dvadesetog veka, međutim, ton mnogih priručnika za samopomoć se lagano promenio. Ideja o uklanjanju suparnika i dranju svih ostalih postepeno je prihvaćena. Kad čovek pokušava da uspe u životu, on se upušta ne samo u borbu sa svojim unutarnjim bićem ili sa okolnostima u kojima je rođen; on takođe mora da se usredsredi na to da pretekne ostale koji su u potrazi za sopstvenim uspehom. Tako se izbor pravca svog života povezao s post-darvinovskom idejom da najjači opstaju, a život se posmatrao kao nekakvo bojno polje gde samo najjači ili najlukaviji mogu uspeti. Kako je vek odmicao, stupanje žena među radnu snagu iznova je promenilo ideju o čoveku koji je sam uspeo. Može li postojati „žena koja je sama uspela“? A ukoliko može, šta je onda više tako muževno u samostalnom uspehu?
Danas „sam uspeti“ više nije tako jednoznačno. U razvijenom svetu mladi muškarac ili žena ne mogu jednostavno pratiti ravnomernu stazu ka vrhu društvene i ekonomske lestvice: opstanak, čak i relativan napredak, mogu se uzeti zdravo za gotovo. Te tako misija postaje stvoriti samog sebe. Za postmoderne profesionalce sam život je neka vrsta umetničkog dela ili poduhvata, nešto što treba oplemeniti, preoblikovati, unaprediti, a uspeh se sastoji iz njegovog najpunijeg mogućeg izraza. Ideja izbora je stoga postala radikalizovana: sve u životu postaje pitanje odluka koje treba doneti obazrivo kako bi se dospelo što bliže idealu sreće i samoispunjenja koje društvo propagira.

Prevod sa engleskog Anika Krstić
Iz knjige Renate Salecl Tiranija izbora koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga

Najbolje od svega. Najbolje za sve.

Nedelja vrhunske književnosti.
Retrospektiva filmova nastalih po savremenoj književnosti.
Četiri celovečernja multimedijalna književna programa.

Beograd, 10. juna 2014.

Izdavačka kuća Arhipelag, u saradnji sa Domom omladine Beograda, organizuje 3. Beogradski festival evropske književnosti od 24. do 27. juna.
Beogradu je potreban veliki međunarodni književni festival čiji je ključni cilj da predstavlja najvažnija dela i najvažnije pisce savremene evropske književnosti, ali i vrhunskoj književnosti je potrebna nova moderna i multimedijalna tačka promocije knjiga i pisaca, ideja i čitanja.
Naš cilj je da vrhunsku književnost učinimo javnom vidljivom. Otuda Beogradski festival evropske književnosti.
Beogradski festival evropske književnosti predstavlja i promoviše najbolje izraze savremene evropske i srpske književnosti.
Zamišljen kao nedelja vrhunske književnosti, Beogradski festival evropske književnosti odvija se pod motom: „Najbolje od svega. Najbolje za sve.“
Treći Beogradski festival evropske književnosti donosi četiri celovečernja multimedijalna književna programa: sedam čitanja, četiri projekcije filmova, jednu dramatizaciju po savremenoj književnosti i jednu izložbu stripa.
Među piscima koji učestvuju na 3. Beogradskom festivalu evropske književnosti, u okviru programa Na sceni, nalaze se Terezija Mora, Vida Ognjenović, Roman Simić Bodrožić, Uglješa Šajtinac, Suzana Tratnik, Mileta Prodanović, Ana Ristović i Đerđ Serbhorvat.
Poseban deo Beogradskog festivala evropske književnosti predstavlja retrospektiva savremenih filmova nastalih po delima savremene književnosti. Retrospektiva Književnost na filmu biće prikazuje tri domaća i jedan nemački film. To su Goli život Danila Kiša i Aleksandra Mandića (prema istoimenom scenariju Danila Kiša i Aleksandra Mandića), Klopka Srdana Golubovića (prema istoimenom romanu Nenada Teofilovića), Premeravanje sveta Detlefa Buka (prema istoimenom romanu Danijela Kelmana) i Život u osam imena Miodraga Kolarića (prema memoarima Đorđa Šagića i romanu Vladislava Bajca Bekstvo od biografije) koji će na 3. Beogradskom festivalu evropske književnosti doživeti srpsku premijeru.
Rediteljka Ivana Vujić pripremila je sa studentima Akademije dramskih umetnosti u Beogradu dramatizaciju po romanu Terezije Mora Jedini čovek na kontinentu.
Na 3. Beogradskom festivalu evropske književnosti gostuje Literatur Cafe Goethe-Instituta Beograd u zajednički organizovanom programu gostovanja Terezija Mora.
U okviru programa 3. Beogradskog festivala evropske književnosti biće otvorena izložba stripa mađarskog umetnika Geze Rica nastala prema motivima romana Srđana V. Tešina Kuvarove kletve i druge gadosti.
Beogradski festival evropske književnosti je otvoreni i multimedijalni događaj u kome se književnost predstavlja kroz različite forme: od knjige i javnih čitanja, preko razgovora pisaca s publikom, do izložbi, retrospektiva savremenih igranih ili dokumentarnih filmova poteklih iz književnosti, kao i dramatizacija, video prezentacija i drugih događaja.
Književnost je iskustvo dugog trajanja, ali i deo svakodnevnog iskustva, radost čitanja i radost avanture i otkrića. Ona je sposobna da progovori u novim medijima jednako kao i u onim koji su već nezamislivi bez književnosti.
Beogradski festival evropske književnosti poziva vas na avanturu i otkriće.
Beogradski festival evropske književnosti održava se u Velikoj sali Doma omladine Beograda: svakog dana u 19 i u 20 časova su čitanja poznatih domaćih i stranih pisaca, a u 21 čas je besplatna projekcija filma iz festivalskog programa Književnost na filmu.
Čitajte i uživajte. Uživajte i čitajte.

Program

Utorak 24. jun

• 19h: Otvaranje Festivala : otvaranje Izložbe stripa Geze Rica Kuvarove kletve i druge gadosti
• 20 h: Na sceni: Suzana Tratnik / Ana Ristović
• 21 h: Književnost na filmu: Danilo Kiš, Aleksandar Mandić Goli život (Prema istoimenom scenariju Danila Kiša i Aleksandra Mandića)

Sreda 25. jun

• 19 h: Na sceni: Uglješa Šajtinac
• 20 h: Na sceni: Đerđ Serbhorvat
• 21 h: Književnost na filmu: Srdan Golubović: Klopka (Prema istoimenom romanu Nenada Teofilovića)

Četvrtak 26. jun

• 19 h: Na sceni: Mileta Prodanović
• 20 h: Na sceni: Terezija Mora
• Scena: Ivana Vujić: Jedini čovek na kontinentu (Dramatizacija istoimenog romana Terezije Mora)
• 21 h: Književnost na filmu: Detlef Buk: Premeravanje sveta (Prema istoimenom romanu Danijela Kelmana)

Petak 27. jun

• 19 h: Na sceni: Vida Ognjenović
• 20 h: Na sceni: Roman Simić Bodrožić
• 21 h: Književnost na filmu: Miodrag Kolarić: Život u osam imena (Prema memoarima Đorđa Šagića i romanu Vladislava Bajca Bekstvo od biografije)

Najbolje od svega. Najbolje za sve.

_______________________________________________

Organizator: Arhipelag
Partner: Dom omladine Beograda
Mesto: Velika sala Doma omladine Beograda

Direktor Festivala: Gojko Božović
Art direktor: Dušan Šević
PR: Milica Ševarlić
Organizacija: Marta Marković
Kontakti: 011 33 44 536 / 011 33 44 427 / www.arhipelag.rs / redakcija@arhipelag.rs
FB Event: https://www.facebook.com/events/146833348840935/
Twitter: https://twitter.com/arhipelagb

Prijatelji Festivala:
Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Grad Beograd, Goethe-Institut Beograd, Srpski PEN centar, Billboard Print

Medijski partneri Festivala:
Radio B92, Radio Beograd2, Radio Beograd 202, Infobiro, TV Kopernikus, NIN, Biznis&Finansije, Novi magazin, City magazine, SEEcult, Looker Weekly.com, Dan u Beogradu, GM business&Lifestyle, Ulazslobodan, Sinhro.rs, Arhipelag magazin

Kad pisac sretne svoje junake na ulici

Srđan V. Tešin

I nema toga ko se u mom romanu Kuvarove kletve i druge gadosti neće prepoznati ma koliko mu odvratne bile sve kletve i gadosti o kojima sam pisao.
Reč na otvaranju strip-izložbe Geze Rica po romanu Kuvarove kletve i druge gadosti na 3. Beogradskom festivalu evropske književnosti.

Beograd, 30. juna 2014.

Čini mi se da ni nakon osam godina od objavljivanja prvog izdanja nisam završio sa pisanjem romana Kuvarove kletve i druge gadosti. Svako novo izdanje, novi prevod ili transformacija ovog romana u drugi medij pruža mogućnost drugačijeg – čak i radikalno drugačijeg – čitanja. Da to što tvrdim nije tačno, ja sada ne bih pisao ove redove i ne bih stajao pred vama na otvaranju strip-izložbe.
Nijedna moja druga knjiga nije imala takav životopis kakav imaju obimom nevelike Kuvarove kletve i druge gadosti. Roman je nikao iz nacrta nagrađenog književnom stipendijom „Borislav Pekić“, da bi izrastao u erotsku priču namenski pisanu za magazin Playboy, od koje su se, gotovo preko noći, raširile, i u dubinu i u visinu, mnogobrojne priče koje čine koren, stablo i grane romana.
Priče koje su išle u dubinu su, s jedne strane, hranjene sećanjima na događaje koje sam osetio na svojoj koži ili, s druge strane, na sećanja mojih bližnjih koji su svojim očima videli događaje koje su mi prepričavali kao strašnu priču pred spavanje, a koja sam doživeo tako kao da su se meni desila. Priče koje su išle u visinu su imale za cilj da dostignu ono što malo kome polazi za rukom: da daju smislen odgovor na pitanje o poreklu zla u svetu ili, što je meni bio cilj, da odgovore na još strašnije pitanje, a koje se tiče postojanja ravnodušnosti prema zlu.
Uočiti razliku između postojanja zla i postojanja ravnodušnosti prema zlu je ključno za razumevanje mog romana. Problem kod pisanja o zlu i ravnodušnosti o zlu je taj što se o toj temi ne može pisati kao da je to išta briga bogova, jer se svi događaji odigravaju na ljudskoj ravni i tiču se ljudi, bez obzira na to da li su oni verujući ili neverujući ljudi. Krv koju prolivaju je ljudska, a ne krv bogova. Zbog toga je jednako važno uočiti i opisati sve nijanse, pre svega, porodičnog nasilja, kao generatora opšte, kolektivne nesreće.
U jednoj porodici, upravo u porodici mojih junaka, može biti toliko kumulativnog nasilja, koliko i u državama i društvima zahvaćenim ratom ili drugim užasima. S obzirom na to da mi živimo na prostoru na kom nikad nije stasala generacija koja nije doživela stanje rata i koja je ili činila ili trpela nasilje ili prema nasilju bila ravnodušna, opredelio sam se da pišem upravo iz subjektivne mikro-perspektive, iz vizure direktnih učesnika u porodičnom nasilju, koje se uplelo u nerazmrsivo klupko kolektivnog nasilja. Ovakav pristup pisanju ima svoje scile i haridbe, a najopasnije je ipak kad pisac sretne svoje junake na ulici ili kad mu, kao što je to bio moj slučaj, čitaoci koji su se prepoznali u nekom od obličja mojih junaka priprete tužbom zbog vređanja i klevete.
Za ovih osam godina, koliko roman vodi život nezavisan od mog, svakakvih sam se priča o njemu naslušao. Jedni su ga doživljavali kao erotizovanu priču o muško-ženskim odnosima kojima je građanski rat poslužio samo kao ekskluzivan dekor u kome se radnja odigrava, do onih koji su u romanu prepoznali uzroke i genezu istorijskog raspada jedne države, doživljavane kao „države blagostanja“, kroz raspad jedne porodice, koju su drugi videli kao „uzornu i savršenu“.
Prevodi ovog romana govore u prilog tome da nijedna tema ne može biti lokalna ako se tiče zla i ravnodušnosti prema zlu; verovatno je zbog toga roman dobro primljen i u jezicima koje ne govorim i ne razumem. Ako je ono što sam napisao na svom maternjem jeziku razumljivo i na drugim jezicima, onda će, prema istoj analogiji, biti razumljivo i u drugim medijima kao što su film ili strip.
Iako su mnogi kritičari i čitaoci roman označili kao filmičan, tačnije: kao da su ga režirali Pekinpo, Tarantino i Almodavar, sa ekranizaciom romana se nije otišlo dalje od pisanja sinopsisa za film koji je, opet, medij posve drugačiji od romana.
S druge strane, ključno poglavlje u romanu je dobilo svoj stripski oblik. Transponovanje reči u njihov vizelni ekvivalent je u stripu Geze Rica je izvedeno na najracionalniji način. Umetnik je odabrao da napravi strip kombinovanjem crteža i kolaža isečaka iz novina kojima dominiraju ključne figure iz popularne kulture: Silvester Stalone kao Rambo, četnici i partizani iz filmova Veljka Bulajića, fotografije stravičnih ratnih razaranja, ali i fotografija Josipa Broza Tita, uzgred: junaka iz romana, koji na kraju priče aplaudira poput nekoga ko je sve vreme sedeo u prvom redu u publici i imao najbolji pregled onoga što se dešavalo na pozorišnoj sceni, odnosno filmskom platnu ili strip-tablama.
Geza Ric je vizuelizovao priču iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti kao da se zaista odigrala u stvarnosti, a ne u mojoj glavi. Zbog toga su njegove slike toliko nabijene emocijom koja ne dozvoljava oku ni da trepne dok ih posmatra. On je tačno prepoznao tehnike i alate kojima sam se kao pisac služio. I ja sam, poput njega, pretpao stvarnost u fikciju, stvarne ličnosti u likove iz romana, istinu u laž… Samo dobrim piscima polazi za rukom da ovaj proces obrnu pa da njihova fikcija iz romana postane naša stvarnost, da se njihovi likovi iz romana otelotvore u stvarne ličnosti koje srećemo na ulici ili ih gledamo na televiziji, a da umetnička laž postane istina koju živimo mi ljudi od krivi i mesa.
Više bih voleo da sam napisao ljubavni roman pa da se ljubav premetne iz romana u život, ali ja sam, eto, pisao o zlu i ravnodušnosti o zlu, i nije potrebno mnogo mudrosti pa predvideti da će tema romana Kuvarove kletve i druge gadosti zauvek biti aktuelna, jer će uvek negde biti neki rat, neko će činiti nekome zlo, neko trpeti od nekoga zlo, a neko biti ravnodušan prema svom zlu na svetu, ovom i ovakvom i najboljem od svih svetova. Jer takvi smo mi ljudi i takva nam je priroda.
I nema toga ko se u mom romanu neće prepoznati ma koliko mu odvratne bile sve kletve i gadosti o kojima sam pisao.

„Dubinski“ razgovor sa Zoranom Đinđićem

Dragoljub Mićunović

Na kraju razgovora smo se zagrlili i rastali nekako rasterećeni. Kad je poginuo, ožalio sam ga kao najrođenijeg i dugo nisam mogao, kad god bih ga na Glavnom odboru Stranke pomenuo, da govorim bez uzbuđenja.

Beograd, 11. avgusta 2014.

Pakt za stabilnost organizovao je regionalnu konferenciju u Solunu, bili smo Zoran Đinđić, Zoran Živković iz Niša, kao i veliki broj iz ostalih jugoslovenskih republika. Bilo je novinara iz Grčke i drugih balkanskih zemalja, ali i iz Austrije, Nemačke, Italije. Premestio sam se, namerno, u drugi kraj stola, što dalje od mesta gde je Havijer Solana seo. On je razumeo „poruku“, pa je ustao i prišao na drugi kraj stola da se pozdravi, jer smo se odranije znali, sretali i razgovarali. Bio je levičar, intelektualac, profesor univerziteta. Kako je dozvolio da primi na sebe odgovornost da odobri bombardovanje jedne suverene evropske zemlje, bez odobrenja OUN?
Na konferenciji se razgovaralo o fondovima za obnovu infrastrukture regiona, o uspostavljanju saradnje i podizanju ekonomije. Uveče na koktelu Zoran Đinđić je bio „zvezda“, jer su strani mediji beležili njegove kontakte sa stranim državnicima i predstavljali ga kao glavnog oponenta Miloševiću. Naši su odnosi već bili korektni, ali bez nekadašnje intimnosti i otvorenosti, zato me je iznenadilo kad mi je prišao da mi saopšti tek prispelu vest koju je dobio, da su u Bosni ubili Mauzera. Kad sam ga upitao ko je to, bio je začuđen:
– Kako ne znaš, predsednik ogranka Demokratske stranke u Republici Srpskoj, ljudina jedna.
Bio je besan:
– Ah, još se u Bosni koprca ta banda ubica, ali neće dugo.
Bio je ogorčen i tražio je razumevanje i slaganje, mada ja nisam imao pojma o kome je reč, niti koliko je on Zoranu važan.
U Solun sam doputovao avionom iz Budimpešte, kao i većina učesnika iz Srbije. To je značilo da ću u povratku preleteti celu Srbiju, pa na sever u centar Mađarske, a onda kolima nazad na jug za Beograd. Tako su izgledala naša putovanja iz „uklete“ i blokirane zemlje Srbije. Prišao mi je Zoran Živković, s kojim sam imao srdačnije odnose od drugih funkcionera DS, s predlogom da me doveze kolima do Niša, a da iz Beograda moj vozač dođe po mene u Niš. To je za deset sati kraće putovanje. Požurio sam da se spakujem. Kad sam ušao u auto, pored mene je na sedištu već bio Đinđić.
– Ovo je dobra ideja da se ne razvlačimo kroz Mađarsku. Nadam se da ovaj gradonačelnik Niša ima neki tretman da brže prolazimo granicu – rekao je Đinđić umesto pozdrava.
Živković je prihvatio šalu:
– To se podrazumeva, čak i kad vozim one koji bi inače i iz autobusa skinuli kao sumnjive.
Kad smo se približavali Nišu, Živković je već naručio čuveni roštilj kod „Amerikanca“.
Kad sam krenuo da zovem svog vozača, Đinđić me je prekinuo:
– Glupo je da dolaze dvoja kola za nas dvojicu. Doći će moj vozač sa BMV-om, to je brže i udobnije. Kao što znaš, uvek sam imao bolja kola od tebe.
Đinđić me šalama ubacivao u „zajedničko vreme“. Prihvatio sam i odgovorio:
– Priznajem, mada si još ponešto mogao da imaš bolje.
Inteligentno se pravio da nije razumeo aluziju, pa je nastavio:
– Ostalo se, valjda, vidi.
Zoran Živković je prekinuo ovo „nadgornjavanje“ izbornom temom:
– Razbićemo ih na sledećim izborima u Nišu kao zvečku.
Đinđić je nastavljao u šaljivo-ciničnom stilu:
– Da im pokažeš kako se organizuju izbori i pobeđuje kad si vlast.
Posle večere krenuli smo Đinđićevim BMV-om za Beograd.
U kolima smo nastavili u veselom tonu, hvalili smo vino i da smo dosta popili, što je bilo tačno, ali to nije bio jedini razlog veselog razgovora koji je Đinđić prebacio na vesele zgode iz našeg zajedničkog života u Konstancu. Obojici je bilo jasno da veselost pored vina ima i još jedan razlog, a to je da prvi put posle toliko vremena vodimo spontan, intiman, veseo drugarski razgovor, protkan duhovitostima. Već nekoliko godina mi korektno politički sarađujemo, manje-više slično reagujemo na političke događaje, ali razgovor je ostajao na „poslovnom“ nivou, bez zalaženja u intimna polja, niti se podrazumevala „iskrenost bez ostatka“. Postoje osobe s kojima ljudi u dužem ili kraćem periodu ostvare stepen bliskosti koji podrazumeva komunikaciju u kojoj se „poveravaju na proveru“ i najintimnije misli ili nedovršene ideje. Kada ponekad kažem prijateljima da sam ih se zaželeo, veoma često to znači da su mi potrebni „jer nemam s kim da razgovaram“. Naravno da je prisustvo vozača, kao trećeg lica koje se tu ne uklapa, sprečavalo razvoj razgovora u tom intimnom smeru. Kad smo se približili Beogradu, Zoran je jedno vreme zaćutao, a onda, iznenada, predložio:
– Sutra je nedelja, nema skoro nikoga u Stranci, dođi u sedište stranke u Krunsku, imam potrebu da nastavimo večerašnji razgovor.
Pristojno sam odbijao:
– Možda negde drugo i drugi put. Ja sam pre četiri godine, posle onog Glavnog odbora DS, kad ste o meni raspravljali i odlučili, na vašu sramotu, moram reći, da me isključite, rekao sebi da više neću kročiti nogom u Demokratsku stranku.
–Znači zavetovao si se kao kaluđer isposnik – nije odustajao Zoran. – Shvataš, valjda, koliko je to smešno.
A onda je njegova lukava bistrina došla do izražaja:
– Nije, valjda, da te ne interesuje prava pozadina našeg razlaza? Niko ti je neće verodostojnije ispričati od mene!
– Čemu sad to? – pitao sam ga. – Što je bilo, bilo je, i uglavnom znamo kako je bilo i ti i ja, a to je najvažnije.
– Ali ti ne znaš kako je sve bilo, ni šta je sve bilo u igri, u pozadini. Nemoj mi reći da ni toliko radoznalosti nije ostalo kod tebe.
– Ali stvarno mislim da nam to ne treba – branio sam se – funkcionišemo dobro, sarađujemo izvrsno, ne treba da sada opterećujemo naše odnose zakasnelim „ispovestima“.
– Ali meni treba!
Uhvatio me je za ruku. Bio sam zbunjen, gledao me je pravo u oči čekajući odgovor.
– Dobro – pristao sam – ali na „neutralnom terenu“, u koliko sati?
– U deset sati, manimo se neutralnog terena, svuda nas prate, u Krunskoj smo još najsigurniji.
Sutradan smo u Krunskoj ulici, u njegovoj kancelariji, primetili tek u tri popodne da je vreme ručku. Na kraju razgovora smo se zagrlili i rastali nekako rasterećeni. Nešto sam znao od onoga što mi je rekao, a nešto nisam, uloge nekih ljudi sam znao, nekih nisam, neki su se poneli mnogo gore nego što sam slutio, neke sam situacije razumevao, neke su me zapanjile. Zoran me je razoružavao brutalnom iskrenošću i o svojoj ulozi. Zoran je mrtav i neumesno je i nekorektno prepričavati razgovor koji je vođen samo između nas dvojice, bez svedoka. Rekao sam mu na kraju razgovora:
– Što se mene tiče, ta „naša knjiga“ je danas „pročitana“ i sklopljena i nikada je više nećemo otvarati. S moje strane, sve možemo predati zaboravu.
Kad je poginuo, ožalio sam ga kao najrođenijeg i dugo nisam mogao, kad god bih ga na Glavnom odboru Stranke pomenuo, da govorim bez uzbuđenja. Mnogi ljudi oko njega napravili su političke karijere, a neki i zavidna bogatstva, neki su, gradeći jednu vrstu kulta, sve više udaljavali njegovu „posthumnu sliku“ od originala. Na njega ću se još često navraćati u ovoj knjizi, pogotovo u periodu intenzivne saradnje u vreme vladavine DOS-a i zanimljivih razgovora pred atentat.

Odlomak iz druge knjige memoara Dragoljuba Mićunovića Život u nevremenu II koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga.

Igla na društvenom kompasu je potpuno poludela

Drago Jančar

Priče u knjizi Džojsov učenik morale su da bude napisane. Priče u ovoj knjizi su poput udaljenih odjeka nekih stvarnih sudbina.

Beograd, 5. septembra 2014.

Razgovarala: Marina Vulićević

Najkraće rečeno, junaci Vaše proze zatečeni su načinom na koji se istorija i ideologija prelamaju u njihovim životima, a posebno je upečatljiv primer Džojsovog učenika. U kojoj meri je ova Vaša pripovetka zanovana na činjenicama?
– Kada sam čitao Elmanovu monografiju o Džojsu, naleteo sam na slovenačko ime: Boris Furlan. Tada skoro nepoznati pisac učio ga je engleskom jeziku u školi jezika „Berlitz“ u Trstu. Ime mi se učinilo poznatim: zar to nije bio onaj bledi čovek sa takozvanog Ljubljanskog procesa iz 1947. godine protiv liberalnih intelektualaca koji su bili optuženi za antidržavno delovanje i kontakte sa Englezima? Malo sam to istraživao – i to je zaista bio on. Paradoks da su ga pred sudom optuživali zbog znanja engleskog, a da ga je engleskom učio najveći majstor tog jezika, nije mi davao mira. Kada sam kod Elmana, koji je imao prepisku sa Furlanom, još pročitao da je Džojs svom mladom učeniku sa zadovoljstvom opisivao uljano svetlo, a da on tu jezičku strast nije mogao da razume – video sam u tome literaturu, priču koja je morala da bude napisana.

Džojsov učenik primer je i čoveka koji se kreće samo putanjom sopstvene savesti i inteligencije, i kao takav meta je fašista koliko i komunista. Njegovo stradanje tipično je bilo za posleratno vreme, ali se čini da mu Vi pridajete i metafizičku dubinu?
– Živeli smo u ideološkom dvadesetom veku, kada je igla na društvenom i moralnom kompasu potpuno poludela. Kako čovek izuzetnog analitičkog uma, moralnih i pravnih principa, uz to i dekan Pravnog fakulteta, čak i ako je kojim slučajem čitao Kafkina tamna proročanstva s početka stoleća, razume situaciju kada stoji pred sudom osuđen na smrt zbog sasvim apsurdnih optužbi? Samo Bog može da razume zašto su ljudi koji su hteli dobro, sa svojim najboljim namerama, učinili najveće zlo. Nije prvi put u istoriji da su veštice i jeretici spaljivani na lomači. Da li je moguće da ludilo tog trenutka bolje nego pravnički um razume pisac koji se probijao kroz Uliksove lavirinte? Njegov učenik to ne može da razume. Između njihovih razumevanja sveta postoji nesporazum koji se u glavi pravnika pred sudom pretvara u univerzalni besmisao, u neku vrstu praznine. Neočekivana praznina u glavi Džojsovog učenika je praznina sveta koji je izgubio kompas.

Motiv praznine, koja to i nije, pojavljuje se u ovim pričama, kao i u Vašim esejima. Kako objašnjavate taj motiv?
– Ne bih rado filozofskim jezikom, koji nije moj jezik, objašnjavao nešto o pričama i njihovim jednostavnim opisima, ponekad humornim, ponekad ironičnim, niti tako čitaocu postavljao pitanja na koja ni sam ne znam da odgovorim. Ljudi doživljavaju situacije kada se osećaju da stoje na ivici ponora. Postoji praznina, rečeno je u nekoj priči, koja nas vuče nadole.

Dva su svedočenja i dva prizora iskopanih ljudskih očiju, u priči o očima. Da li se ovakvi užasi, istiniti ili izmišljeni, mogu shvatiti na bilo koji drugi način osim onog izvan stvarnosti?
– Priče u ovoj knjizi su poput udaljenih odjeka nekih stvarnih sudbina. U daljini vidim neke obrise, nalik na ruševine na horizontu, a otuda dolaze glasovi ljudi koji su živeli sa svojim strastima, radostima i patnjama. Ponekad neki od tih glasove dopre do mene i ja pokušavam da ga razumem, pokušavam da mu kroz zvuk reči i opis udahnem neki novi život. Lako ga razumemo kao podsećanje na stvarnost, međutim, to je u književnosti odjek iz kamenih planina, blesak fatamorgane, dok je za neke druge to imaginacija i nova stvarnost.

Priča „Proročanstvo“ pokazuje nagoveštaj, a zatim i odjeke raspada bivše Jugoslavije upravo na primeru JNA. Incident koji je nekada izgledao strašan, vremenom su zamenile groteskne slike majora-optuženika u Hagu. Da li i Vi mislite, kao i junak Vaše priče, da danas više nikoga ne zanimaju svi ti davni događaji koji zaslužuju da budu zaboravljeni?
– Pre nekoliko dana gledao sam na televiziji emisiju o kuvanju, čuveni američki kuvar, mislim da se zove Burden, pripremao je govedinu na burgundski način. Rekao je da nema francusko vino, nažalost, ima samo nekakvo vino – u rukama je držao flašu bez etikete i dugo je proveravao – iz… iz… želeo je da nađe nešto neobično i egzotično… Jugoslavije, rekao je na kraju. Ja sam u toj zemlji koje se malo ko seća, a kuvar na američkoj televiziji je koristi kao humoristički dodatak, proveo veći deo svog života. Bila je mnogo lepa – zanimljiva, puna života, kulturno i gastronomski raznovrsnija nego što zamišlja Burden. Završilo se zverstvima. Ali kako god bilo, to je deo mog života. Opaska na kraju priče je, dakle, pomalo melanholična i ironična.

Intelektualac je onaj koji je napisao kobnu poruku na vratima toaleta, i to nije slučajno kada je reč o bivšoj državi i proročanstvu o njenoj budućnosti, o budućnosti vođe…?
– Stvar se može videti i kao potpuno bizarna, ali iz bizarnih detalja nastaje slika sveta. Iz bizarnih detalja nastaje neka tragikomičnost, neka mi bude oprošteno što ove stvari opisujem s malo humora i ironije. Zanimljivo je da mi je dosta poznanika iz zemlje koja danas postoji samo kao egzotični začin u emisijama iz kulinarstva reklo da je doživelo slične stvari. I zanimljivo: svi su to pričali s nekom sličnom melanholijom. To u vezi sa melanholijom je, naravno, emotivno i pomalo iracionalno. Pamćenje koje se sastoji iz jakih mladalačkih utisaka: zvuci, mirisi, reči, osećanja. Ali ako racionalno sagledamo neku državu u njenom post mortem: upravo u takvim bizarnim detaljima bila je, da parafraziram Markesa, hronika njene najavljene smrti.

Ako bismo uspeli da proniknemo u dušu sadašnje Evrope, na šta bismo sve naišli?
– Ta duša je prilično zbunjena. Htela bi da istovremeno bude pragmatična i vizionarska. Želi da sebe razume ako celinu, ali ne razume ljude iz nedavno ili iz u budućnosti integrisanog evropskog istoka. Htela bi da bude otvorena za muslimanske imigrante, ali ne može da se odrekne svoje hrišćanske, mnogo manje sekularne, prosvetiteljske tradicije, jer bez toga ne postoji. Ali, i pored sve svoje zbunjenosti, ova ideja i politička forma je nešto najbolje što smo u poslednjih sto godina dobili.

Pišete i o novom informatičkom društvu u kojem su nam informacije lako dostupne. Da li je tako i sa obrazovanjem?
– Kompjuter za svakog učenika, kako je pre nekoliko godina bilo geslo naučnika u Sloveniji, zahvaljujući internetu, uneo je ogromnu količinu neselektivnih, haotičnih, nelogičnih, nepovezanih informacija u glavu svakog učenika. Bez učitelja koji bi mu objasnio uzrok i posledicu svih stvari koje mu se sudaraju u glavi, ili razliku između istine i laži, kao i još mnogo toga, neće biti moguće. Kao ni bez knjige.

Protiv poezije

Adam Zagajevski

Zbog čega se toliko inteligentnih, prosvećenih, obrazovanih ljudi danas okreće od poezije? Imamo Devinske elegije, Eliotovu Pustu zemlju, Milošev Moralni traktat i Pesnički traktat, Mandeljštamove pesme o Petrogradu, Odnov Ahilov štit, Rekvijem Ahmatove, Celanove pesme, poeziju Zbignjeva Herberta – čime se oni bave ako ne upravo time? Zlom, današnjicom, životom naše epohe, otporom koji nam ona pruža.

Beograd, 16. septembra 2014.

Zbog čega se toliko inteligentnih, prosvećenih, obrazovanih ljudi danas okreće od poezije? U nekim zemljama odgovor je prilično lak, na primer, u Francuskoj, gde liričar već više decenija svoj poziv shvata kao metodološki monolog, kao neprestano meditiranje nad pitanjem: „Kako je poezija moguća?“ To je kao kada bi zamišljeni krojač, umesto da šije odela, neprestano razmišljao o lepoj arapskoj poslovici: „Igla koja oblači tolike ljude, sama ostaje neobučena.“ Misleći ljudi koji traže odgovore na bitna pitanja moraju okrenuti leđa tako suvoparnoj, narcističkoj, hermetičnoj poeziji. Međutim, i u jezičkim prostorima u kojima se poezija još sasvim nije odrekla dijaloga sa svetom, događa se da lirika nije u stanju da zainteresuje svoje potencijalno najbolje čitaoce.
Strofu iz lepe Odnove pesme „U spomen na V. B. Jejtsa“:
Vreme oproštaj pruža
Spisima Kiplinga, Klodela,
I presudu Jejtsu iscepa
Jer ga dobrim smatra.
čitamo diveći joj se i u celosti prihvatajući njen smisao. Ako se ipak zamislimo nad njom, nad njenim stilom, ne možemo a da ne postavimo pitanje: da li je moguće da nam neko ko je dobro, čak vrlo dobro pisao može dopustiti da zaboravimo šta je rekao? Zanemarimo imena koja Odn pominje u svom marksističkom periodu (da li je Klodelu ili Jejtsu stvarno potreban oproštaj?) – ovde izraženu tendenciju ne srećemo samo kod pisca „Ahilovog štita“. To je sklonost ka povlađivanju ne samo pesnicima već i romanopiscima, i njihovo tretiranje kao dece. Recimo, rekao si nešto glupo, ali si simpatičan (imaš lepu facu). Ako književnost treba da tretiramo ozbiljno, katkad nečije delo treba odbaciti čak i ako je napisano „veoma dobro“ – na primer, precrtati veći deo opusa Majakovskog iako mu se ne može odreći veliki talenat.
Pesnik koji pristaje na popustljivo ponašanje prema poeziji (poslužio bih se već zaboravljenom formulom Artura Sandauera) umanjuje njeno značenje.

***
Da li postoji neki ontološki element stvarnosti u odnosu na koji je poezija bespomoćna? Da li je reč o zlu? Da li je poezija bespomoćna u odnosu na zlo? Međutim, imamo Dantea, imamo Geteovog Fausta, imamo Otela i Makbeta („statistički je potkrepljeno“ da imamo više himničnih pesama – Kitsovih, Vitmenovih i Klodelovih, na primer – nego pesama koje se bave zlom – njihovo navođenje ovde, međutim, ne bi imalo smisla).
Neko ko, na primer, hoće da razume savremenu, nacističku ili staljinističku, diktaturu pre će posegnuti za istorijskim i filozofskim radovima, za knjigom Raula Hilberga, možda za nekim radom Hane Arent, Eriha Vegelina, Arona, čak za Šperovim memoarima, za knjigom Hermana Raušninga, za ranim Solženjicinovim knjigama, za sećanjima žrtava i dželata holokausta – čitaće Kjaromontea i ruske istoričare XX veka, studiraće radove Fransoe Firea, Martina Malije, Kolakovskog i mnogih drugih pronicljivih analitičara (druga je stvar da li će u tim knjigama naći konačan odgovor koji traži – i da li konačan odgovor uopšte postoji). A ako taj neko bude razmišljao o novijim, potpuno aktuelnim oboljenjima društva i duha, neće oskudevati u odgovarajućim, makar i prozaičnim lektirama.
Čekaj, čekaj, reći će na to neki od mojih prijatelja pesnika, treba li poezija da bude samo intelektualna hitna pomoć čija plava kola jure, zavijajući glasno, mračnim ulicama pospanog grada? Naravno da neće – svođenje poezije na taj tip zadataka bila bi smešno redukovana interpretacija. S druge strane, pesnici ne mogu da ignorišu nešto što se može nazvati intelektualnom debatom epohe; ne mogu je potpuno zaobići. Da li ta debata stvarno postoji i gde se može sresti, to je drugo pitanje; čini mi se da takva rasprava postoji, pa makar bila i prekidana i nesavršena.
Ako se pesnici klone takve debate, uvereni da mala blaga lirskog uzbuđenja ili melanholije više vrede nego meditacije nad radikalnim zlom dvadesetog veka ili nad velikom tugom – i velikom dosadom – našeg vremena, doprinose tome da poezija lagano gubi centralni položaj među ljudskim delima koji su joj dali bogovi i Grci, i pretvara se u zanimljiv hobi studenata i penzionera – čak ne odraslih koji se moraju usredsrediti na ono najvažnije.
Uostalom, tu nije reč o debati već o istini – jer jedini snažan argument protiv poezije bila bi optužba protiv nje da ne traga za istinom – o čoveku i o svetu, već se svodi na sakupljanje lepih predmeta po plažama sveta, školjki i kamičaka.
Tako je to. Imamo Devinske elegije, Eliotovu Pustu zemlju, Milošev Moralni traktat i Pesnički traktat, Mandeljštamove pesme o Petrogradu, Odnov Ahilov štit, Rekvijem Ahmatove, Celanove pesme, poeziju Zbignjeva Herberta – čime se oni bave ako ne upravo time? Zlom, današnjicom, životom naše epohe, otporom koji nam ona pruža.

***
Pa ipak, udubimo se još jednom u odnos sveta i poezije: zar i pored svega, pored svih tih dostignuća, tih retkih i sjajnih pesama u kojima su neki veliki pesnici raspravljali s podlošću našeg vremena, poezija takoreći ne raspolaže saznajnim organom usmerenim na vlastite podlosti, na nevažnost, na dosadu (pri tom ne mislim na elegantnu dosadu umetnika, na Bodlerov splin, već na dosadu i pospanost običnih nedeljnih popodneva u našim gradovima), takođe na Ajhmana, na nekog razjarenog skinheda, na bezdušnog činovnika.
Pouzdano primećujemo da je određena vrsta zla – nazovimo to „zlo Dostojevskog“ – zlo Stavrogina i Smerdjakova ili zlo mladog Verhovenskog, istovremeno psihološko i teološko zlo – da izmiče pogledu poezije, da samo roman (možda samo Dostojevski!) može s njim izaći na kraj. I u odnosu na moćno zlo hitlerizma i staljinizma poezija se pre bavi oplakivanjem žrtava, čineći to ponekad izvrsno, na primer, kao Celan, kao Miloš, kao Herbert, kao Ahmatova, dok s krajnjim naporom predlaže refleksiju o izvoru zla – mada, dodajmo odmah, ni najveći filozofski umovi često ne uspevaju da nam tako nešto predlože.
Nije reč samo o percepciji zla, već i o tome da je takva savremena definicija poezije, neteorijska definicija, jer takva ne postoji, već praktična koju upražnjavaju najveći majstori koja verno odražava promene do kojih je došlo u novovekovnom, savremenom mentalitetu. Rajner Marija Rilke, pesnik dvadesetog veka kome se danas, u celom svetu, najviše dive, malo ima šta da kaže o toj temi koja je intrigirala antičke narode, a trebalo bi da intrigira i nas: kako živeti među ljudima, u nekoj ljudskoj zajednici – premda sjajno govori o tome kako živeti privatno, u samoći, u osamljeničkoj ljubavi, kao i o tome kako umirati.

***
Na kraju, moram da priznam (čitalac se i tako toga ne bi setio) da uopšte nisam protivnik slobodne, mudre, sjajne poezije koja uspeva da povezuje blisko i daleko, nisko i visoko, zemaljsko i božansko, poezije koja će umeti da zabeleži titraje duše, svađe ljubavnika, scenu na ulici velegrada, ali i da čuje korake istorije, laži tirana i da u trenucima iskušenja ne obmane. Iritira me samo mala, malodušna, neinteligentna, podložna poezija koja se ropski udubljuje u šaputanja duha vremena, tog lenjog birokrate koji leti iznad same zemlje u prljavom oblaku iluzije.

Prevod s poljskog: Biserka Rajčić

(Iz knjige eseja Adama Zagajevskog, Odbrana vatrenosti, Arhipelag)

Nije sve loše, dobre su knjige

Arhipelag 2014: Preko pedeset novih knjiga, dve nove edicije i edicija elektronskog izdavaštva. Dela Danila Kiša u deset knjiga, Kamerna muzika Džejmsa Džojsa, Grosman i Kaningem, Magris, Noavil i Jančar, Hobsbaum i Salecl, Vida Ognjenović i Mihajlo Pantić, Mileta Prodanović, Srđan Tešin i Nemanja Rotar, Dragoljub Mićunović i Ljubodrag Dimić…

Beograd, 24. oktobra 2014.

– Kada bi sve bilo kao što su knjige, mi bismo bili jedna srećna i sređena zemlja. I zato mislim da nije dobro ni precizno govoriti da kod nas ništa nije dobro. Nije sve loše, dobre su knjige. U znaku tog slogana nastupićemo na predstojećem Beogradskom sajmu knjiga – rekao je Gojko Božović, glavni urednik Arhipelaga, na predstavljaju izdavačkog plana ove kuće do Sajma knjiga u Beogradu.
Arhipelag je u ovoj godini između dva Sajma objavio preko pedeset novih i obnovljenih izdanja, osnovao dve nove edicije, pokrenuo program elektronskog izdavaštva i organizovao novo, do sada najuspešnije izdanje Beogradskog festivala evropske književnosti.
Povodom 25 godina od smrti i 80 godina od rođenja Danila Kiša, Arhipelag objavljuje Dela Danila Kiša u 10 knjiga. U okviru ovog izdanja naći će praktično celokupna Kišova fikcionalna književnost. U osam knjiga biće objavljena Kišova proza. U devetoj knjizi nalaze se Kišove pesme i drama „Elektra“, a u završnoj knjizi ovog izdanja pozorišne i televizijske drame Danila Kiša, kao i dva njegova nerealizovana filmska scenarija koja se prvi put objavljuju u nekom izdanju piščevih izabranih ili sabranih dela. Arhipelag već godinama objavljuje Kišove knjige u Srbiji, a od ove godine postao je ekskluzivni izdavač Kišovih dela i za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.
Arhipelag objavljuje nove romane nekoliko značajnih savremenih srpskih pisaca. Novi romani Lasla Blaškovića, Milete Prodanovića, Nemanje Rotara, Mladena Vurune i Nikole Moravčevića biće premijerno predstavljeni do Sajma knjiga. Prodanovićevo pripovedanje u romanu Vitiligo kreće se od istorije devedesetih godina i naših dana do balkanskih mitova koji neprestano oživljavaju i traže svoje žrtve. Napisan kao road movie i politički triler, novi Prodanovićev roman predstavlja avanturu ispunjenu neobičnim događajima i velikim preokretima, sve do velikog finala romana u kome se nepovratno menja sudbina dvoje istraživača nalkanske prošlosti i savremenosti. Novi roman Lasla Blaškovića Razbrajalica je velika priča o Novom Sadu ispričana raskošnim jezikom i pesničkom snagom. Uzbudljiva priča ovog romana ispunjena je nesvakidašnjim preokretima koji otkrivaju junake izuzetnih sudbina. Blašković je napisao roman koji čitaoca ne ostavlja na miru. Po svemu neobični roman Nemanje Rotara Sutradan posle detinjstva je knjiga o Miki Antiću, roman o pesniku i njegovoj životnoj i književnoj avanturi, ali i priča o vremenu u kome su pesnici bili slavni, a poezija deo svakodnevice, i o tome šta je bilo posle. Mladen Vuruna se devedesetih objavio kao jedan od najznačajnijih glasova nove srpske proze, da bi posle višegodišnje pauze sada napisao Kutiju sa fotografijama, odličan roman o osamdesetim godinama kao deceniji uzleta i samozaborava, odrastanja i velikih očekivanja. Prikazujući svoje junake koji se formiraju u tom dobu razapeti između potrebe za alternativom kao pobunom i pritiska sveprisutne ideologije, roman Mladena Vurune prikazuje i sporadične i udaljene tragove minule istorije koja će se njegovim junacima uskoro objaviti punom snagom. Na drugoj strani, Nikola Moravčević je napisao istorijski roman Zapisi o srpskom carstvu o caru Dušanu i Srbiji njegovog doba. Posle niza izvrsnih istorijskih romana o Srbiji XV veka, Moravčević se okrenuo vremenu istorijskog uzleta Srbije u burnom XIV veku. Zasnovan na izučenim i proverenim činjenicama, Moravčevićev roman je zanosna priča o jednom od najuzbudljivjih trenutaka srpske istorije. Na početku XXI veka u ostacima srednjovekovne arhive katoličke crkve u austrijskom gradiću Vilah pronađeni su zapisi o srpskom carstvu viteza Palmana fon Brahta, komandanta najamničke garde cara Dušana, glavnog junaka Moravčevićevog romana.
Arhipelag objavljuje nove romane Davida Grosmana i Majkla Kaningema, najvažniji roman Klaudija Magrisa Dunav, kao i romane francuske autorke Florans Noavil i vodećeg slovenačkog pisca Draga Jančara.
Novi roman Davida Grosmana Izvan vremena veliki je događaj savremene književnosti. Junaci u ovom romanu, suočeni sa smrću bližnjih, u intenzivnim monolozima i dijalozima koji imaju nesvakidašnju pesničku snagu, kao u nekom velikom oratorijumu, tragaju za smislom u životu koji im je dosuđen posle velikog gubitka. Roman je proteklih meseci doživeo ogroman uspeh u Nemačkoj i SAD. Arhipelag objavljuje i jedno od prvih svetskih izdanja romana Snežna kraljica Majkla Kaningema, pisca Sata. Kaningemov roman počinje neočekivanom prosvetljujućom vizijom. Njegov junak, ubrzo posle još jedne svoje nesrećne ljubavi, šeta kroz Central park i iznenada na nebu vidi svetlost koja na njega ostavlja snažan utisak. Kaningem na uzbudljiv način prati junake u paralelnoj potrazi za smislom života između ljubavi i religije, snažnih vizija i potresnih trenutaka posle izgubljene ljubavi. Jedan od američkih kritičara napisao je da je Snežna kraljica „lepa i tragična povest o ljubavi koja ponovo dokazuje da je Kaningem jedan od velikih romanopisaca svoje generacije“. Dunav Klaudija Magrisa, u izvrsnoj prevodu Snežane Milinković, predstavlja veliku priču o Evropi na obalama Dunava od Crne šume do Crnog mora, o kulturama koje nastaju na njegovim obalama, o istoriji koja je ostavila svoje tragove, o ljudima koji su dali smisao svom postojanju. Magrisov roman je zanosna književna arheologija Dunava u kojoj se smenjuju slojevi kulture, istorije, društva, jezika, stvarnosti. Dunav je najveći putnički roman moderne književnosti. Vezanost Florans Noavil je uzbudljiv ljubavni i porodični roman. U ovoj knjizi prevedenoj na više svetskih jezika ćerka pronalazi rukopis svoje poginule majke i tako oživljava veliku ljubav njenog života. Roman Draga Jančara Te noći sam je video pripoveda o ljubavi, lepoti i strasti, i o Veroniki Zarnik, ženi retke lepote i nesvakidašnje sudbine.
Novim knjigama proze Uglješe Šajtinca i Milana Todorova Arhipelag nastavlja da istražuje savremenu srpsku priču. Dok knjiga Milana Todorova Ne mogu ovde da dočekam jutro donosi „kratke priče o muškarcima“ sredovečnog iskustva, nova knjiga proze Uglješe Šajtinca Banatorijum predstavlja Banat kao mitsko mesto svakodnevice u kojoj se u svetu i sudbinama običnih ljudi otkrivaju prvorazredna pitanja modernog života. Arhipelag objavljuje i novo izdanje najpoznatije i najprevođenije knjige priča Mihajla Pantića Ako je to ljubav, kao i nova izdanja knjiga priča Mihajla Pantića Hodanje po oblacima i Davida Albaharija Propuštena prilika.
Trideset i tri poznata pisca s prostora bivše Jugoslavije u pričama iz tematske antologije Četvrtasto mesto, koju je priredio Srđan V. Tešin, odgovaraju na pitanja: zašto čitamo novine? kako čitamo novine? šta dobijamo, a šta gubimo čitanjem novina? Među piscima priča u ovoj antologiji nalaze se David Albahari, Jovica Aćin, Jurica Pavičić, Daša Drndić, Mileta Prodanović, Aleksandar Prokopiev, Veselin Marković, Nenad Veličković, Bekim Sejranović, Jelena Rosić, Ivana Simić Bodrožić, Muharem Bazdulj, Srđan Tešin, Đerđ Serbhorvat, Mića Vujičić…
Nova knjiga eseja Vide Ognjenović Visoka voltaža govori o kulturi i književnosti u doba globalizacije i beskrajne zabave, o velikim piscima našeg vremena, o ključnim srpskim i jugoslovenskim glumcima druge polovine XX veka i naših dana, kao i o dvojici modernih Argonauta koji su spasili rusku avangardu. Eseji Vide Ognjenović su neskrivena pohvala retkostima u kulturi, društvu i umetnosti.
Knjiga Mihajla Pantića Stan bez adrese donosi dve nove priče ovog pisca, njegove putopise iz Sibira, Poljske i Egipta, kao i rasprave o tome šta je danas književnost, ko je danas klasik, kako nas drugi vide, zašto je čitanje beskrajna priča i zbog čega je vedrina jedini način da opstanemo.
Arhipelag objavljuje Kraj kulture. Kultura i društvo u XX veku, testamentarnu knjigu Erika Hobsbauma, jednog od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba. U poslednjim godinama svog života Hobsbaum je istrajno pisao poglavlja knjige o istoriji XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog vremena. Kraj kulture je knjiga koja se pojavljuje u pravom trenutku, u vremenu kada se visoka kultura nalazi pred najvećim izazovima u svom dugom trajanju. Hobsbaum je napisao knjigu koja je velika suma njegovog životnog i intelektualnog iskustva, knjigu koja opominje i poziva, podstiče i podseća.
U novopokrenutoj ediciji Kultura i istorija Arhipelag objavljuje knjigu Veselina Kostića Britanija i Srbija: kontakti, veze i odnosi: 1700-1860. Kostićeva knjiga je kapitalno delo iz istorije kulture, političkih i društvenih odnosa. Na preko 550 strana Kostić iscrpno otkriva srpsko-britanske kontakte, veze i odnose u XVIII i XIX veku od onih koje su stvarali vojnici, počev od prvih britanskih najamnika u srpskim krajevima, do onih koje su stvarali putnici i putopisci, diplomate i specijalni izaslanici i agenti. Kostićeva knjiga je uzbudljiva priča o putovanjima na Istok i stvaranju slike o Istoku, o književnim i kulturnim vezama, kao i o srpskim motivima u engleskoj književnosti.
Knjiga Ljubodraga Dimića Jugoslavija i Hladni rat je sveobuhvatno istraživanje uloge Jugoslavije i spoljne politike Josipa Broza Tita u velikim krizama Hladnog rata od 1944. i mađarske revolucije, preko Pokreta nesvrstanih i Čehoslovačke 1968, do hladnoratovskih izazova prve polovine sedamdesetih godina. Knjiga je nastala na osnovu nova istraživanja u nekoliko velikih svetskih arhiva i donosi nepoznatu građu i prodorna tumačenja jednog od vodećih savremenih srpskih istoričara.
Istorijska nauka u 20. veku nemačkog istoričara Georga Igersa je kratka istorija svetske istoriografije u minulom veku. Razmatrajući izvore na kojima su nastale ključne istoriografske škole 20. veka, Igers u ovom globalno uticajnoj knjizi odgovara na pitanja koji su najveći izazovi istoriografije u modernom dobu i kako se pisala istoriografija u 20. veku?
U knjizi Gorana Nikolića Ekonomija krize raspravlja o aktuelnoj ekonomskoj krizi i o krizi ekonomskih mitova. Govoreći o uzrocima i posledicama ekonomske krize, Nikolić raspravlja o rebalansu globalne ekonomske moći, o tome kako nastaju i zašto se održavaju ekonomski mitovi, o posledicama nejednakosti, o godinama koje je pojela kriza i o tome kako će živeti naša deca.
Arhipelag je jedan od retkih domaćih izdavača koji objavljuju poeziju. Posle knjiga pesama Amira Ora i Živorada Nedeljkovića, Arhipelag u ediciji Element objavljuje prvi prevod slavne Džojsove knjige Kamerna muzika na srpski jezik. U okviru ovog izdanja Kamerne muzike nalaze se kompletne dve Džojsove knjige pesama: Kamerna muzika i Pomes penyeach, kao i poznata pesma „Ecce puer“ koju je Džojs objavio zasebno. Pored tekstova pesama, Arhipelagovo izdanje Kamerne muzike sadrži i obimne komentare Džojsove poezije u celini i pojedinačnih pesama ovog pesnika. U istoj ediciji ovih dana izlazi i nova knjiga pesama Saše Jelenkovića Pedeset. Sažete i promišljene, nove pesme Saše Jelenkovića predstavljaju rekapitulaciju njegovog pesničkog iskustva i vrlo smeo prodor u nove teme i izazove jedne pesničke avanture.
Posle prve serije knjige u okviru elektronskog izdavaštva e-Arhipelag, koje su dostupne na nekoliko vodećih digitalnih marketa, Arhipelag će do Sajma knjiga objaviti još nekoliko još nekoliko e-knjiga, među kojima je i knjiga Ljubomira Erića Strah od smrti.

Razgovori, susreti, potpisivanja knjiga

Svakog dana na štandu Arhipelaga čitaoci će moći da se sretnu sa piscima koje čitaju, poštuju i vole.

Beograd, 24. oktobra 2014.

Ponedeljak, 27. oktobar, 15-17 časova
Ratko Dangubić (Ostrvo od pepela)
Saša Jelenković (Pedeset)
Milko Štimac (Akcionarstvo i demokratija)

Utorak, 28. oktobar, 15-17 časova
Risto Lazarov (Otplesana istorija)
Goran Nikolić (Ekonomija krize)
Milan Todorov (Ne mogu ovde da provedem noć)
Mladen Vuruna (Kutija sa fotografijama)

Sreda, 29. oktobar, 15-17 časova
Dragoljub Mićunović (Život u nevremenu I-II)
Živorad Nedeljković (Ulazak)
Srđan V. Tešin (Kuvarove kletve i druge gadosti / Četvrtasto mesto)

Četvrtak, 30. oktobar, 15-17 časova
Ljubodrag Dimić (Jugoslavija i Hladni rat)
Nikola Moravčević (Zapisi o srpskom carstvu)
Nemanja Rotar (Sutradan posle detinjstva)

Petak, 31. oktobar, 15-17 časova
David Albahari (Propuštena prilika)
Vladislav Bajac (Bekstvo od biografije)
Laslo Blašković (Razbrajalica)
Uglješa Šajtinac (Banatorijum / Sasvim skromni darovi)

Subota, 1. novembar, 15-17 časova

Jelena Lengold (U tri kod Kandinskog)
Vida Ognjenović (Visoka voltaža)
Mihajlo Pantić (Hodanje po oblacima / Ako je to ljubav)
Mileta Prodanović (Vitiligo)

Mlade Lolite mogu da sude svojim starim profesorima

Florans Noavil

Da li je sećanje na prvu ljubav ono što nas drži ceo naš život? Kako nas to oblikuje? To je ono što sam želela da istražujem dok sam pisala roman Vezanost.

Beograd, 9. novembra 2014.

Razgovarala: Tamara Lakić

Najpoznatiji roman francuske književnice Florans Noavil Vezanost pojavio se prvog dana Beogradskog sajma knjiga u izdanju Arhipelaga.
Tim povodom za Arhipelag magazin govori književnica koja je prevedena na mnoge svetske jezike i koja je zbog književnosti napustila mesto top menadžera u jednoj velikoj korporaciji. Kada je počela svetska ekonomska kriza, Florans Noavil je objavila knjigu Zavšila sam ekonomiju i izvinjavam se zbog toga. Ova knjiga je izazvala veliku buru u francuskoj javnosti.
Arhipelag je ranije objavio i romansiranu biografiju nobelovca Singera, povodom koje Florans Noavil kaže: „Ja sam poslednja Singerova izabranica.“

U romanu Vezanost ćerka nalazi ljubavnu ispovest svoje majke koja je svojevremeno poginula u saobraćajnoj nesreći.
– Mislim da ne bi trebalo da pokvarimo neizvesnost kakva postoji u mom romanu. Kraj romana je dvosmislen, otvoren i pripovedački. Ali ostalo je zasnovano na istinitim događajima i odnosima. Moja prva ljubav bila je sa nekim s kim sam imala veoma veliku razliku u godinama. Htela sam da romanom Vezanost pokažem da ponekad mlade Lolite mogu da sude svojim starim profesorima! Da li je to moralno šokantno? Ovo je priča o istinskoj ljubavi i o tome da pravu, duboku vezanost samo smrt može da slomi.

Kako ste pisali ovaj roman?
– Moj roman počinje od te priče o velikoj i od svih drugih odbačenoj ljubavi, i on se tom ljubavi bavi i u majčinim ispovestima i u ćerkinoj potrazi za pričom o velikoj ljubavi svoje majke. Kako sam pisala roman? Pokušala sam najpre da neke stvari razjasnim sebi, a radujem se što su moji čitaoci tako strasno odgovorili na pitanja u mojoj knjizi.

Da li je Vezanost roman o ljubavi koja se ne završava? Ljubav koja se nastavlja u priči?
– Da. Vezanost je više od ljubavi. Sama vezanost je nešto mnogo dublje. Šta je to u svojoj suštini? Da li je sećanje na prvu ljubav ono što nas drži ceo naš život? Kako nas to oblikuje? To je ono što sam želela da istražujem dok sam pisala roman Vezanost.

Rekli ste jednom da je Vezanost knjiga povodom koje su Vam se najviše obraćali Vaši čitaoci. Zbog čega?
– Jeste. Nikada nisam dobila toliko pisama ili toliko pitanja na književnim večerima kao povodom romana Vezanost. Mislim da su se ljudi prepoznali i da su videli koliko se ovaj roman tiče njih. Mnogi čitaoci su mi pisali i rekli kako su srećni što su, dok su čitali Vezanost, bili u prilici da prođu i prožive takvu strast i takvu ljubav.

Pokušao sam da shvatim zašto je Veronikina lepota bila tragična

Drago Jančar

Ja sam samo pokušao da shvatim sve to što se dogodilo Veroniki. Zašto je ona morala da nestane? Zašto svi koji su je bilo kada videli pamte trenutak u kome su je videli? Zašto je njena lepota tragična? Možda samo uspeo da naslutim sve to što se dogodilo njoj i svima zajedno s njom u užasnom vrtlogu rata.

Beograd, 5. decembra 2014.

Razgovarala: Tamara Lakić

Roman najprevođenijeg slovenačkog pisca Draga Jančara Te noći sam je video nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga.
Francusko izdanje ovog romana, objavljeno pre nekoliko meseci, izazvalo je veliku pažnju i Jančarova knjiga je upravo nagrađena jednim od najvažnijih francuskih književnih priznanja: Nagradom za najbolju stranu knjigu godine objavljenu u Francuskoj.

Vaš roman deluje upečatljivo, kao da je preuzet iz stvarnosti. Koliko on duguje stvarnim događajima iz slovenačkog, srpskog i jugoslovenskog društva uoči i tokom Drugog svetskog rata?
– U romanu Te noći sam je video neka stvarne osobe dobile su druga imena, ali ne samo iz razloga pijeteta, jer se književno tkivo razlikuje od stvarnosti iako joj se neprestano vraća. Kao što kaže Andersen: „Naše izmišljene priče, napravljene od stvarnosti.“ Tu Andersenovu rečenicu uzeo sam za moto romana Te noći sam je video.

U Vašem romanu smenjuju se priče o istom događaju koje priča pet pripovedača: Stevan Radovanović, kraljev konjički oficir i Veronikin ljubavnik, Veronikina majka Josipina, Veronikin prijatelj nemački lekar Horst, Veronikina služavka Joži, kao i Ivan Jeranek, partizan. Ko Vam je od ovih junaka i pripovedača najbliži?
– Flober je dao, jednom za svagda, odgovor na ovo pitanje: „Gospođa Bovari, to sam ja.“ Morate biti na strani svojih junaka, morate od njih i sa njima živeti, ako želite da pišete tako da vam čitalac veruje. Univerzalna igra ljubavi i nasilja nije nikako osnova za različite likove i njihove tačke gledišta. Želeo sam da u romanu oblikujem neku vrstu poeme u prozi, da razvijem neku vrstu muzičkih motiva. Prva priča u romanu govori o izgubljenoj ljubavi. Druga priča govori o tuzi majke posle nestanka njene ćerke. Potom se junak koji je istovremeno lekar i vojnik pita u svojoj ispovesti o smislu i besmislu rata. Priča služavke svedoči o lojalnosti ali i o otpornosti sećanja preživelih, da bismo na kraju, u petoj delu, dobili priču o ubistvu i o pitanju ljudske savesti pred izazovima istorije u običnom, svakodnevnom ljudskom životu.

Veronika je čudesna žena i svi vide njenu posebnost. Kako je Vi vidite?
– Kada je ušla u roman, stvarna Veronika je postala neka druga osoba, ona je ušla u moj svet i našla se među ljudima koje nije poznavala i na mestima na kojima pre nije bila. To je moj svet i to su neka od mesta mog života. Vranje na jugu Srbije gde sam služio vojsku. Našla se potom u Mariboru 193. godine, gde se nalaze i junaci mog romana Severna svetlost. Neko oživljava sećanje na nju u Minhenu. Neko drugi na seoskom partizanskom pogrebu u Sloveniji. I svi oni govore o njoj. Svi su je videli na svoj način. U noći istorijskog haosa i nasilja svetli njeno lice, možda čak i idealizovano. Ja sam je tako video.

Veronikina nesvakidašnmja lepota na kraju se suočava sa apsoultnim nasiljem.
– U nekom času romana imamo praktično antičku dramu nesporazuma koji nastaje iz neznanja i osnova je tragičnog raspleta. Junak romana, Jeranek, vidi kroz podrumski prozor zatvora nemačkog lekara, Veronikinog prijatelja, kako razgovara s komandantom Gestapoa. Jeranek ne zna da se nemački lekar u istom tom razgovoru, upravo na Veronikin zahtev, zauzima za njegovo oslobađanje iz zatvora. Na kraju je uspeo da ga oslobodi. Ali uskoro u zaljubljenoj i ljubomornoj Jeranekovoj glavi iz ovog događaja proizašla je potpuna konfuzija koja je uzrok čitavog lanca nasilja. I to će se nasilje pokrenuti protiv Veronike koju Jeranek na svoj čudan način voli. Tu počinje njegov sukob sa vlastitim pamćenjem, savešću, krivicom bez krivice. Kao što i svi ostali akteri ovog događaja moraju da prođu kroz takav sukob.
Iako u romanu postoji relativno jednostavna priča, u glavama onih koji su preživeli, pamćenje se kreće preko ivice realnog, u svesti se mešaju iracionalni sadržaji, slike i halucinacije koje su izvan njihovog životnog iskustva. U književnosti, simboli i metafore su takođe dodir nečega metafizičkog, izvan smrtnog.

Vaši junaci su potpuno različiti, ljudi iz različitih sredina, sa posve različitim viđenjem života. Kako ste s njima izlazili na kraj?
– Kada čovek piše ovakve stvari, svaki čas postaje svestan da junaci koje je stvorio, kao što sam ja stvorio ovog nesrećnog Jeraneka, počinju sami da govore. Kada su već došli na scenu, oni uzimaju reč i govore jer izvan toga oni ne mogu da osmisle ni svoj život, ni da zasluže ljudski odgovor. Ja sam samo pokušao da shvatim sve to što se dogodilo Veroniki iz romana Te noći sam je video. Zašto je ona morala da nestane? Zašto svi koji su je bilo kada videli pamte trenutak u kome su je videli? Zašto je njena lepota tragična?
Možda samo uspeo da naslutim sve to što se dogodilo njoj i svima zajedno s njom u užasnom vrtlogu rata.

Moji junaci traži pravu ljubav

Majkl Kaningem

Radije bih tražio ono što je izuzetno u životu prodavca nego u životu princa ili bogataša. Ostavljam prinčeve i bogataše drugim piscima.

Beograd, 11. decembra 2014.

Razgovarao: Dragan Bogutović

U izdanju Arhipelaga  upravo je objavljen roman Snežna kraljica, jedno od prvih svetskih izdanja novog romana Majkla Kaningema, pisca romana Sati po kome je snimljen istoimeni film sa Nikol Kidmen u glavnoj ulozi. Novi Kaningemov roman počinje neočekivanom prosvetljujućom vizijom. Njegov junak, ubrzo posle još jedne svoje nesrećne ljubavi, šeta kroz Central park i iznenada na nebu vidi svetlost koja na njega ostavlja snažan utisak. Kaningem na uzbudljiv način prati junake u paralelnoj potrazi za smislom života između ljubavi i religije, snažnih vizija i potresnih trenutaka posle izgubljene ljubavi. Jedan od američkih kritičara napisao je da je Snežna kraljica „lepa i tragična povest o ljubavi koja ponovo dokazuje da je Kaningem jedan od velikih romanopisaca svoje generacije“.
Povodom srpskog izdanja romana Snežna kraljica ekskluzivno razgovaramo sa Majklom Kaningemom.

Vaš novi roman Snežna kraljica počinje slikom svetlosti iznad Central parka. Da li je ta svetlost potraga ta smislom?
– Iako roman otvara Baret nebeskom vizijom, može se reći da su svi likovi u romanu Snežna kraljica u potrazi sa smislom. Baret traži pravu ljubav i osećaj svrhe u životu. Tajler pokušava, uz pomoć droge, da svoje nadahnuće podigne na pravi nivo. Bet traži način da se živi sa bolešću. Lizina potraga je suptilnija, ali njena, kao i Baretova potraga ima veze sa ljubavlju. Ona nikada nije bila u stanju da istinski voli čoveka – ili, bolje rečeno, nikada nisam verovao da je bila u stanju da istinski voli čoveka – ali ostvaruje, na kraju knjige, da je voli Tajler. Moglo bi se reći da je ovo roman o tome kako različiti ljudi tragaju za smislom, u svakom slučaju, smisao se traži, a način potrage je uvek drugačiji.

Ljubav je najčešća tema Vaše literature…
– Iskreno govoreći, ja bih teško imenovao mnogo romana koji ne govore o ljubavi, na ovaj ili na onaj način.

Njujork i svakodnevica su osnova Vaših romana. Šta Vas privlači tom svetu?
– Pišem o Njujorku jednostavno zato što živim u Njujorku, sada već ima više od dvadeset pet godina. Poznajem Njujork na način na koji ne poznajem nijedno drugo mesto, i on otuda prirodno igra značajnu ulogu u mojim romanima. Bilo bi isto da sam živeo u Los Anđelesu, ili u Londonu, ili u Beogradu.
Ja sam zainteresovan za svakodnevni život, ali sve razloge ja ne mogu da objasnim. Romansijer je, kao i bilo ko drugi, više zainteresovan za jedne nego za druge stvari. Posebno me privlače likovi koji ne izgledaju izuzetno u velikom svetu, ali su izuzetni u sebi samima. Romanopisac, kao i svi, više zainteresovan za neke stvari nego što je u drugima. Posebno me privlače likovi koji ne izgledaju izuzetno u većem svetu, ali su (kao i svako) izvanredni u sebi. Radije bih tražio ono što je izuzetno u životu prodavca nego u životu princa ili bogataša. Ostavljam prinčeve i bogataše drugim piscima.

Ovo je vreme velike neizvesnosti. Ljudi su izgubili nadu. Da li vidite nadu za Vaše junake i za Vaše čitaoce?
– Verujem da se svako ko piše romane nada već po definiciji, čak i ako su ti romani su mračni i pesimistični. Pisanje romana traje godinama, tako da pisanje romana pretpostavlja da će postojati budućnost, barem neka vrsta budućnosti – ako misliš da nema nade i da nema budućnosti, onda ćeš naći posao neki drugi posao a ne pisanje romana.

Vaš roman Sati govori o Virdžiniji Vulf. Kako danas vidite Virdžiniju Vulf?
– Divio sam se Virdžiniji Vulf bez ostatka i mnogo pre nego što sam počeo da pišem roman Sati. Sigurno sam saznao više o njoj kao osobi kada sam počeo da pišem roman Sati, ali sam, ako ništa drugo, samo povećao svoje poštovanje za nju. Bilo mi je fascinantno da se gotovo instinktivno podsetim da veliku umetnost stvaraju ljudska bića. To su, naravno, retka i neobična ljudska bića, ali se oblače ujutru kao i svi, jedu i spavaju, žive život koji se ne razlikuje od života kakvim živi od cela ljudska vrsta.

Vi u romanu Dok ne padne noć, između ostalog, govorite o ekonomskoj krizi. Kako vidite sadašnju situaciju?
– Trenutna ekonomska situacija, barem u SAD, nije dobra. Možda je sada nešto malo bolje, ali sve to nije mnogo bolje. Uzmite samo jedan mali primer iz Njujorka gde mali stan košta više nego što je većina ljudi u svetu zaradili tokom ceo život.
To je samo jedan primer, ali vrlo indikativan primer. Ja nisam, na kraju krajeva, nezašposleni u Detroitu. Nisam gladan u Africi. Dovoljno je reći da je privreda i dalje u krizi u slučaju gotovo svakog čoveka, osim 0.01% onih koji su bogati.

Junaci u Vašem romanu Snežna kraljica govore o politici i o najgorem predsedniku.
– Po mom mišljenju, suviše malo američkih romana bave se na bilo koji način politikom. Previše američkih romana kao da pokušava da se održi u nekoj vrsti političkog vakuuma, gde nije bitno ko vodi zemlju, ko vodi vojsku, ko je na čelu korporacija. U Snežnoj kraljici politika nije centralna tema, ali ona, u isto vreme, ima svoje posledice. Izabrao sam da smestim Snežnu kraljicu u četvorogodišnjem intervalu između ponovnog izbora Džordža Buša i izbora Baraka Obame.
Politički stavovi mojih junaka nisu nužno moji, ali ja ne mogu ne mogu da se u potpunosti ne složim sa Tajlerom kada govori o „najgorem predsedniku u američkoj istoriji“, pogotovu kada se uzme u obzir činjenica da je Džordž Buš uništio američku ekonomiju i za 11. septembar okrivio pogrešnu zemlju.

Predajete kreativno pisanje. Kako Vi pišete Vaše romane? Kada najčešće pišete?
– Ja predajem kreativno pisanje na Univerzitetu Jejl. Nadam se da se, kroz nastavu kreativnog pisanja, pomažem mojim studentima da postanu bolji, pronicljiviji i pažljiviji čitaoci. Većina studenata, posle svega, kada odrastu, ne postanu pisci. Ali svi moji studenti će, kada odrastu, biti čitaoci i znanje o tome kako pisci pišu i kako pisanje izgleda iznutra može im biti samo od koristi u godinama koje dolaze.
Pišem ujutro, od četiri do šest sati, šest dana u nedelji. Svoje romane počinjem sa idejom i nekoliko likova, a sam nastavak pisanja otkriva više o tome ko su oni i šta se, zapravo, dešava s njima. Mnogi pisci planiraju svoje knjige sa svim mogućim detaljima unapred. Ja tako ne radim. Trudim se da moji romani ostanu otvoreni za način na koji priča i za same ljude u priči, tako da se priča može kretati u pravcima koje nisam očekivao kada sam povukao prvu liniju.

U Razbrajalici je istinito sve, pod bogom

Laslo Blašković

Jedino sam mogao da prostrem ono što bismo mogli nazvati životom. Zadihan sam nad beskrajem.

Beograd, 29. decembra 2014.

Razgovarala: Aleksandra Stojanović

Posle velikog uspeha romana Posmrtna maska Laslo Blašković je, pre desetak dana, u izdanju Arhipelaga, objavio novi roman Razbrajalica. Roman Posmrtna maska, osim što je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, bio je i veoma čitana knjiga.
Sudeći po prvim reakcijama, Razbrajalica je roman koji svojom višestruko ukrštenom pričom, smeštenom najvećim delom u savremeni trenutak, ali i nekolikim tokovima u vreme Drugog svetskog rata i decenije koje dolaze posle toga, čitaoce neće ostavljati na miru.
Razgovaramo o tome sa Laslom Blaškovićem u jednom od prvih intervjua povodom ovog romana.

Roman Razbrajalica označili ste kao „oktopod-priču“. Zašto ste se odlučili za takav oblik romana?
– Ovde, ima najmanje osam priča. Uostalom, brojaće sve znalci, i neznalci. Isplaziću svoj iščašeni jezik sasvim. U knjizi je najmanje osam ukrštenh priča, naizgled obezglavljenih. I onih, sa nevidljivom, sveospokojavajućom glavicom. Bezbroj priča, bez glave. A sa jednom, bez udova. Bez ičega.

U romanu pleni čitav niz zapleta koji se ukrštaju u glavnu priču: sudbina glumaca Pozorišta Dunavske banovine, eksplozija u Tvrđavi u okupiranom Smederevu, ljubavna avantura po Srbiji u Drugom svetskom ratu, misteriozna smrt mladića pred kojom staju i zvanična istraga i moćni obaveštajci… Kažite nam nešto o tome.
– Jedino sam mogao da prostrem ono što bismo mogli nazvati životom. Zadihan sam nad beskrajem. Sećam se, čitao sam strip o princu Valijantu. Priča o tome, o njemu, o čitavoj, njegovoj predočenoj sudbini, bilo je nesagledivo: uznemiravala me je isto kao sve što zbilja doživljavam. Sva sreća, sve je prošlo. Sva sreća, sve ih poznajem. Užasavam ih se, pesnički i ljudski.

Negde ste rekli da pišete svakodnevne tragedije o istinitim stvarima. Šta je sve istinito u Razbrajalici?
– Ufam se da je istinito sve, pod bogom. Rođeno mesto mi je najodvratniji topos. Kada sam krenuo da pričam priče, ostalo mi je sve ono što visi, što sam jedino mogao da uberem, da prepričam. Užasavam se priča skorojevićevskih budala. Neka njima komanduje izdriblana tajna policija, amin.

Novi Sad je u središtu Vašeg romana, ali se u Razbrajalici odlazi i vrlo daleko, sve do obala Tihog okeana. Šta vodi Vašeg junaka da odlazi tako daleko i da se vraća u mesto svog najdubljeg iskustva?
– Ako je to uopšte bitno, a mene uznemiruju isključivo životne stvari, ne znam koliko je životno da, u mom romanu, postoje najmanje dva živa junaka: Petar Stokić, o čijem sam životu spreman da pozovem i svedoke, zatim Teofilo, ljubitelj bogova, koji je mogao da pročita moju krvnu marku, prebroji moja rasuta krvna zrnca.

Akvarijum

Milan Todorov

Novogodišnja priča za čitaoce Arhipelag magazina

Beograd, 31. decembra 2014.

Ako nemaš ništa protiv, ja bih se najpre malo odmorila. Imala sam dvodnevno dežurstvo u banji, dan, noć i dan, nisam oka sklopila, rekla je ta mlada žena koju je pozvao da zajedno dočekaju Novu godinu.
Petar joj je pokazao spavaću sobu, uski dugački prostor u kome se, na mestu slepog čeonog prozora, nalazio akvarijum. Umesto da gleda kroz prozor na izlokanu asfaltnu ulicu kojom su svaki čas tutnjali autobusi, mogao je s prostranog francuskog ležaja da posmatra ova mala morska stvorenja kako neumorno istražuju pukotine u koralnom kamenu u kome su se stalno iznova rađale bakterije neophodne za njihov podvodni život.
– Oooo! – uzviknula je iznenađeno Petrova nova prijateljica kada je ugledala sobu sa akvarijumom i u njegovom podnožju razmešten krevet sa sjajnom belom posteljinom, tako da on nije bio siguran da li u njenom glasu ima ironije ili iskrenog iznenađenja. Osim toga, nije mogao pouzdano da tvrdi da li je njena reakcija izazvana zaista retkim i skupim ribicama u akvarijumu ili činjenicom da je krevet već bio razmešten.
– Volim ribe – rekao je Petar jednostavno i tek tada shvatio da se i ta njegova nesmotrena, ali iskrena rečenica mogla tumačiti dvosmisleno.
Ipak, ona nije reagovala nego je gledala u osvetljeni stakleni akvarijum ne pomerajući se. Najzad upita:
– Šta ako pukne?
– Ne brini ništa, atestiran je – odgovori Petar i priguši svetlo ribicama.
– Bože, koliko tu vode ima… – govorila je žena svlačeći se pred njim potpuno slobodno, bez stida i zazora, kao što to rade ljudi koji dugo žive zajedno. On je posmatrao taj čin skoro kao voajer, krišom, svaki čas sklanjajući pogled.
Setio se kako je u ranom dečaštvu jednom prilikom slučajno video neku daljnu rođaku, tada već udatu, kako se isto takvim pokretima, brzim i rutinskim, svlači pred krevetom u kome je čeka njegov razodeveni, krupni i oznojani ujak. Umesto da pobegne, ostao je tada kao omađijan pred tim prozorom, čak i onda kada su ga opazili, kada se rođaka raskoračena nad ujakom nervozno nasmejala a ujak je potapšao po velikoj debeloj stražnjici i nešto rekao na šta su se oboje stali smejati glasno, pijano, raspusno.
Njegova nova prijateljica je sve to previranje u njemu morala nekim ženskim čulom da oseti i on je bio siguran da ona to oseća i da nastoji da ga što duže drži u tom neobičnom stanju u kome se mešaju žudnja i lagani stid.
Ali, zapitao se, da li je moguće da se ta mlada i lepa žena tako slobodno ponaša, ukoliko se mi ne poznajemo. Možda živimo zajedno ko zna koliko dugo i možda smo vodili ljubav bezbroj puta na bezbroj načina, u raznim prilikama, na raznim mestima, ispitujući mogućnosti svojih tela, tragajući za stalno novim izvorima žudnje bez zasićenja?
I pre nego što je iz svoje velike kožne torbe izvukla kratku povidnu spavaćicu, ona na vrhovima prstiju ode do akvarijuma i svoje zaljuljane dojke nasloni na hladno staklo, sva kao u nekom iščekivanju, drhteći.
Petar je ćutao zatečen. Hteo je da je pozove po imenu, da se okrene, ali se onda seti da ne zna njeno ime.
– Da li bi mogao da napraviš jedan akvarijum i za mene? – upita ga nepoznata mazno. – Zar nisam i ja tvoja ribica?
Nije joj odgovorio. Uostalom, ona nije to ni rekla da bi joj on nešto smisleno odgovorio. Osećao je da je to mala igra. Koliko puta je već igrala tu igru sa akvarijumom, pomisli i utvrdi da ne može da se seti. Da li je ona prvi put u njegovom stanu? Nije znao odgovor.
Osećao je samo kako ga plavi uzbuđenje zbog tog tipično ženskog prenemaganja koje je, i u ovom slučaju, značilo odugovlačenje ili, lepše rečeno, odlaganje da ga pozove da joj se priključi u krevetu. Međutim, nije znao kako da preduzme inicijativu osim da nastavi tu malu igru.
– Ukoliko bi staklo puklo – reče – to pravo malo more bi oteklo na ulicu i ovaj učmali ravničarski grad bi ponovo živeo na moru. Zamisli to!
Bio je uveren da bi se to upravo tako odigralo i ta mala fantastična sličica o povratku mora ga je iskreno radovala. Uvek je voleo more. Čak je planirao da se jednom, kad ode u penziju, skrasi uz more.
Ona nije delila njegovo oduševljenje. Sada je već ležala pod jorganom, na boku, ruke savijene ispod glave dok je drugu pustila niz krevet. Okrenuta zidu, reče:
– Da li bi hteo da izneseš sat u kuhinju?
– Naravno.
– Izvini, dodala je, ne mogu da se odmorim pored tako bučnog sata.
On uze sa zida veliki drveni sat koji je posle očeve smrti doneo iz porodične kuće i iznese ga u kuhinju.
Napolju su već uveliko odjekivale petarde i poneki pucanj iz pištolja ili možda čak automatskog oružja.
Oslonjen na kuhinjski sto, na kome se nalazila korpa puna južnog voća ukrašena jednom širokom borovom granom, on ponovo pomisli na tu lepu, raskošnu ženu koja je verovatno već spavala u njegovom krevetu. Kako je to čudno, pomisli još jednom, smeta joj sekundara sata a ne smeta mitraljeska paljba!
I onda još pomisli: kako može mirno da spava u stanu nekog neznanca?
Ali ubrzo prestade da misli na to. Misli su mu bile zaokupljene aranžiranjem svečanog stola. Na televiziji je pronašao kanal koji je, kako beše ispisano na kajronu u uglu ekrana, u znak protesta protiv uniformisanog oblika prednovogodišnje euforije emitovao neprekidno statičnu sliku raskošnog kamina u kome je neumorno pucketala vatra. Uključio je i radio aparat čija je skala uvek stajala na Trećem kanalu i kuhinju preplaviše vesele Šopenove poloneze.
Sve vreme se pitao, pogledujući na ekran, da li je u pitanju stvarna vatra. I da li je ta žena koja je tako lako pristala da provede noć s njim stvarna žena ili virtuelna lutka?
Upravo u tom trenutku začuo se neki neobičan zvuk iz sobe. Da li ona to plače? – pomisli, ali odluči da sačeka.
Zatim poče da se preispituje: od kada ta žena postoji u njegovom životu?
Zna vrlo dobro da ju je upoznao prilikom odlaska u poznatu gorsku banju na nastavak rehabilitacije. Bilo je to još prošle jeseni. Išao je tamo posle svog nesrećnog puta u Tursku. Zapravo, put u Tursku je bio sasvim u redu i prvih dana odmora je izgledalo da će biti sve kao u prospektu. Dobio je hotel sa četiri zvezdice, mali rashlađeni apartman s pogledom na pučinu, hrana je bila na bazi polupansiona i na plaži Gojnuka bi ostajao po ceo dan. Vraćao se u hotel i večeravao roštilj. Posebno bi naručio buteljku vina koju nikada nije popio do kraja. Zatim bi izlazio u laku šetnju pre spavanja. Kad bi se vratio, na tabletu je iščitavao istoriju Bosfora i tonuo u san.
Bio je profesor opšte istorije i zavideo je svetskim istoričarima na njihovim specijalizacijama. Koliko god pokušavao da nadoknadi praznine u svom obrazovanju, uvek je iznova uviđao da one postaju sve veće, kao crna rupa koja preti da proguta sve što joj se približi.
Razveo se pre tačno godinu dana i ovo je bilo prvi put da je sam na odmoru. U to vreme nije mario za suprotni pol. Dosta je bilo jednom, pomislio je mnogo puta u to vreme.
I to veče je popio dve čaše vina, ne mareći za pederasto smejuljenje turskog konobara, obrisao usta, sklopio platnenu salvetu u trougao i položio je na sto vrlo pažljivo. Delovao je u svemu kao čovek koji želi da u svakom segmentu njegovog rasturenog života zavlada apsolutni, bezmalo spartanski red. Zatim je prošao pored recepcije, ostavio na pultu masivni ključ od sobe sa srebrnastim pečatnjakom hotela i kroz kružna vrata kročio na ulicu.
To je sve čega se seća. Ostalo su mu prepričali. Niko, pa ni ljubazni recepcionar nije video šta mu se, zapravo, posle toga dogodilo. Bilo je izvesno da ga je u punoj brzini udario neki automobil koji je nestao u usijanoj antalijskoj noći. Međutim, pošto je u krvi imao izvestan promil alkohola – to je bilo dovoljno da policija izgubi volju da traži vinovnika nezgode.
Što se njega tiče, bio je srećan što se posle deset dana ili noći (kako se računa vreme u takvom stanju, pomisli) vratio iz kome, doduše, uz nešto polomljenih rebara i polomljeni vratni pršljen. Gubitak sećanja na neke događaje posle nesreće nije ga previše brinuo. Ionako gubimo sećanje na ovaj ili onaj način, mislio je.
Posle nekoliko dana, kada se oporavio toliko da, prema mišljenju lekara, može da bez posledica podnese dug put, vratio se kući. Prethodno je otišao na obalu mora, seo na kamen i rukom pomilovao veliku vodu. Tada mu se u glavi rodila zamisao da instalira morski akvarijum u svom stanu.
U gradskoj bolnici lekari su mu savetovali da se ne uzbuđuje previše ukoliko mu se povremeno pojavi praznina u sećanju. Sve će, rekli su, jednog dana ponovo da se upiše u memorijsku matricu. Potrebno je samo da bude strpljiv i miran.
Biću strpljiv kao okean, rekao je simpatičnom debeljuškastom neurohirurgu i sutradan angažovao jednog mladog hobistu koji se razumevao u akvaristiku da mu napravi to parče mora u staklu u kome će plivati zlatne ribice iznad živog kamena i potopljenog bilja.

Pošto je postavio sto, odmakao se malo od njega i pogledao ga kritički. Da, pomisli, to je sasvim pristojno. Elegantni tamno plavi stolnjak i na njemu beli tanjiri romboidnog oblika, srebrni escajg i kristalne čaše koje se prelamaju u hiljadu malih svetlećih piramida u kojima će im svaka kap otkrivati neku novu dimenziju vina. I lepa uzbudljiva žena uz to, pomalo lascivna posle druge čaše…
Zatim se uputi ka sobi, pažljivo otvori vrata, pazeći da ne zaškripe. Žena je ravnomeno disala u snu, prekrivač je bio naheren na jednu stanu tako da joj se videla lepo oblikovana noga, malo savijena u kolenu, i deo oblog golog boka.
On ponovo oseti stid i uzbuđenje istovremeno. Pažljivo je pokri jorganom i skrenu pogled ka akvarijumu.
Odjednom mu se učini da nešto nije u redu, da nešto nije kako bi trebalo da bude. Učini mu se, naime, da u akvarijumu umesto sedam ribica sada ima samo šest.
Tiho priđe bliže akvarijumu i pažljivo prebroja ribice. Zaista je jedna nedostajala. Onda poče pogledom da pretražuje sve moguće uglove, sve pukotine u koralnom kamenu, čak uze mali plastični štapić i kucnu po ivici bazena, međutim, bez ikakvog uspeha, osim što je onih preostalih šest ribica u paničnom strahu otplivalo u najudaljeniji ugao akvarijuma.
Pogleda još jednom, nigde nije bilo Modre Moli, najlepše i najređe ribe koju je na jedvite jada za veliki novac kupio od jednog preprodavca u starom dubrovačkom gradu.
Zbunjen ode u kuhinju, sede za sto i stisnu glavu šakama. Možda mi se učinilo, pomisli. Pogledaću još jednom posle, kada ona ustane.
Na ekranu plazma televizora je i daje neumorno plamtela nesagoriva teška bukova cepanica u virtuelnom kaminu, na radiju su se smenjivale klavirske etide i on je uživao ipak se nadajući da još sve može da bude dobro s tom ženom i njenom neverovatnom potrebom da tako beskonačno i beznadežno spava u tuđem krevetu.
Nešto pre ponoći, pošto je iskapio celu buteljku vina i pojeo i drugo parče torte on odluči da je probudi. Sada već s mnogo manje obzira, on otvori vrata spavaće sobe, uključi male halogene reflektore koje su u grozdovima kapale s plafona i priđe krevetu. Na svoje iznenađenje utvrdi da je krevet netaknut, kao da do malopre tu nije ležala bujna mlada terapeutkinja. Pređe rukom po besprekorno ispeglanm prekrivaču i oseti pod prstom nešto vlažno. Prinese prst ustima. Bio je slan. Onda zadiže prekrivač i u malom udubljenju, tik ispod jastuka, ugleda nežnu plavu ribicu sa zlatnim pegama na trbuhu. Bila je živa i on je, radostan, držeći je na dlanu kao dragoceni dar, vrati u osvetljeni akvarijum.
Trebalo bi da je upitam za ime kad sledeći put odem u banju, pomisli. I, svakako, da zapišem broj njenog telefona.

(Priča iz knjige Ne mogu ovde da dočekam jutro, Arhipelag, 2014.)

Tragedija počinje kada društvo odabere da živi u mitu

Mileta Prodanović

Ne mislim da književnost mora biti na barikadama, ali isto tako verujem da je u izvesnom smislu nemoralno zatvoriti se u kulu od slonovače kada još oko sebe osećamo posledice velikih i krvavih društvenih potresa.

Beograd, 12. januara 2014.

Razgovarala: Aleksandra Stojanović

Novi roman Milete Prodanovića Vitiligo počinje kao beogradska priča o devedesetim, ali se onda neslućeno širi od Boke do severne Poljske, od XVII veka do naših dana i od starih rukopisa do najnovijih slojeva istorije. Ali roman najpre postaje istraživačka avantura po ratnoj geografiji Balkana u kojoj dvoje junaka tragaju za Zmajevom jarugom iz misterioznog rukopisa.

Vaš prethodni roman Arkadija je satirična priča o tranziciji na evropskom Istoku. I u romanu Vitiligo ostajete angažovani. Šta je za Vas angažman u književnosti?
– Rekao bih da je, ipak, reč o dva sasvim različita pristupa. Arkadija, knjiga o ruskom prisustvu na toplim morima, pre dva veka i danas, jeste neka vrsta brze groteske. Vitiligo ima drugi ritam, druge intencije, dugo je pripreman… U obe knjige postoje „prekoračivanja vekova“ i igre sa jezikom, ali i svest o vremenu u kojem rukopis nastaje, svest da su vremena iščašena, puna raznoraznih devijacija. Ne mislim da književnost mora biti na barikadama, ali isto tako verujem da je u izvesnom smislu nemoralno zatvoriti se u kulu od slonovače kada još oko sebe osećamo posledice velikih i krvavih društvenih potresa. Oklevam da to nazovem „angažovanošću“, radije bih rekao da je to neka vrsta dijaloga sa traumatičnim nasleđem starijih i naročito novijih vremena.

Nekoliko junaka u Vitiligu po mnogim svojim osobinama podsećaju na prepoznatljive likove našeg javnog života?
– Trudio sam se da u romanu postavim koliko-toliko realnu pozornicu. Da bi „iskliznuće“ u svet gde nestaju očekivani parametri stvarnosti imalo smisla, bilo mi je potrebno da čitaoce vežem za nešto što je moguće i zato su i likovi, kao i široko postavljena scena, u suštini kolaž sastavljen od prepoznatljivih elemenata. Konačno, postoje i društvene uloge, neko je političar, neko istraživač, neko sveštenik, neko vojnik ili paravojnik… Nijedan lik, dakle, nije u celini „preuzet“ iz stvarnosti, ali je, ipak, ponuđena neka vrsta igre prepoznavanja…

U Vitiligu oživljavaju balkanski mitovi u istoriji devedesetih i u našem vremenu. Zašto se mitovi pretvaraju u istoriju i u svakodnevicu?
– Mislim da naša sredina okleva da se suoči sa svetom onakvim kakav on jeste, sa njegovim teško rešivim problemima. Često se, da bi se ta konfrontacija olakšala, umekšala… umeće mit, ta svest o zlatnim vremenima koja su nam dušmani oteli. Mit, kod balkanskih naroda, obično nije na mestu gde treba da bude, on je iz nekih pradavnih vremena izvučen u savremenost. Međutim, onog trenutka kada neko društvo odabere da živi u mitu – počinje njegova tragedija. To smo, uostalom, videli. Taj horizont dotiče i ovaj roman.

Dvoje junaka Vitiliga tragom starog rukopisa obilaze geografiju poslednjeg balkanskog rata u potrazi za misterioznim mestom Dursumom. Da li se u toj tački ukrštaju društveni roman i road movie?
– Ta zagonetna kraška jama, Zmajeva jaruga, jeste fokus knjige, neka vrsta kapije „donjeg“ sveta, mesto gde su izbrisane granice živih i mrtvih. Čitalac do nje stiže tako što prati trasu dva putovanja, jednog koje se odvija početkom sedamnaestog veka i drugog koje je postavljeno u naše vreme. Utoliko se na tom fiktivnom mestu zaista presecaju sve narativne i intencionalne linije romana.