Odrastanje između dve velike istorije

Mladen Vuruna

Mislim da je o osamdesetim malo rečeno, da je naša književnost isuviše zasenjena potonjim događajima i kojekakvim tajnim istorijama. Hteo sam da napišem nešto o svemu tome, ali tako što bih važna obeležja tog doba smestio u jednostavne životne epizode i rituale.

Beograd, 7. februara 2015.

Razgovarala: Tamara Lakić

Dvadeset godina posle knjige priča Ogledala Mladen Vuruna je nedavno u izdanju Arhipelaga objavio roman Kutija sa fotografijama u kome na intrigantan način govori o odrastanju u Beogradu osamdesetih, pokazujući šta je bilo i pre i posle ovog vremena novog talasa, mladalačke ekspanzije i velikih očekivanja.

Osamdesete su dosta drugačije od decenija koju su potom došle. Da li je to bio prvi pokretač u pisanju Vašeg romana Kutija sa fotografijama?
Čini mi se da je to bilo vreme kada su se ljudi više i iskrenije brinuli o sebi i drugima. Pamtimo ga kao doba u kojem su očekivanja neprestano rasla, ideologija slabila, a raznovrsne društvene orijentacije se umnožavale. Bilo je uzbudljivo stasavati u tom vremenu, ljudi nisu bili opterećeni društvenim i političkim funkcijama, ali su itekako negovali porodične i društvene uloge. Mislim da je o osamdesetim malo rečeno, da je naša književnost isuviše zasenjena potonjim događajima i kojekakvim tajnim istorijama. Hteo sam da napišem nešto o svemu tome, ali tako što bih važna obeležja tog doba smestio u jednostavne životne epizode i rituale. Verujem da još nisu dovoljno ispričane sve poznate priče, kako o osamdesetim tako i o godinama koje su im prethodile. Bar ne prema onom poetičkom zahtevu navedenom u prologu Servantesovog čuvenog romana.

Junaci Vašeg romana odrastaju u vreme novog talasa i sa fascinacijama svoje svakodnevice. Istorija im deluje daleko, od ideologije su potpuno distancirani.
- Istorija i ideologija su neprekidno tu, vrebaju iz potaje da ih dohvate kada se najmanje nadaju. Nisam siguran da u tom pogledu između osamdesetih i bilo kog drugog vremena ima razlike. Ali razlike se mogu uočiti kada se zapitamo kako i koliko upotrebljavamo istoriju da bi maskirali javne i lične zablude. I to može da bude deo neke ideologije. Vrlo je teško umaći sveprisutnom pritisku istorije i ideologije, ali moramo bar biti svesni koliko im u sopstvenim životima ostavljamo prostora. Nije lako naći tu meru, a to je često bila cena spasa. Nedavno sam pročitao zanimljivu misao da naše postupke ne oblikuje toliko minula stvarnost, koliko buduće nestvarno. Moji junaci to nekako osećaju, ali ne znaju ono što mi znamo: da će njihovo odrastanje biti uokvireno dvema velikim istorijama.

U Kutiji sa fotografijama postoji čitav niz izrazito filmskih scena: Titova sahrana, žurka na Tašmajdanu, svadba, odlazak na stadion JNA, odlazak u Bosnu…
- Nama se prošlost uglavnom objavljuje u slikama, manje ili više usklađenim. Ispočetka ih ima mnogo, žive su i nestalne, kasnije im se smanjuje broj i više liče na fotografije, a manje na film. Naposletku ostaje ono što nam niko ne može oduzeti i čega se teško možemo odreći. Ali to je manje važno. Daleko je važnije šta slike prošlosti, izvan pûke predstave, u sebi sadrže. A to su osećanja i iskustvo, neraskidivo povezani, koji nas, zapravo, čine subjektom. Naravno, nije bez značaja i kako čuvamo prošlost. Ja ću uvek dati glas za meku kutiju oblepljenu razglednicama gde prebiva sećanje, a ne za nekakvu plastičnu traku na kojoj su pohranjene fotografije. Ili, ne daj bože, za kakav elektromagnetni zapis naših uspomena…

Da li bismo raspon Vašeg romana mogli da opišemo kao put od decenije samozaborava do objave istorije?
- U romanu tri mlade osobe ispituju mogućnosti i ponude, pomalo se poigravajući sa autoritetima i obrascima ponašanja sazrelim u ličnom i kolektivnom iskustvu. Tačno je da im se na kraju puta objavljuje istorija. Svaki put odrastanja se, valjda, tako završava. Ali nećemo pogrešiti i ako kažemo da se roman može predstaviti i nekim drugim merama. Na primer, od tišine do buke, od života punim plućima do potrage za izgubljenim moralom. Od moći oca do nemoći sina. A možda i obrnuto…

Antić nas vraća u svetove detinjstva

Nemanja Rotar

Miroslav Antić je postao jedna velika poema. Imao sam neodoljivu potrebu da se i sam vratim u doba detinjeg spokoja.

Beograd, 12. januara 2015.

Razgovarala: Tamara Lakić

U podnaslovu knjige Nemanje Rotara Sutradan posle detinjstva stoji: „Knjiga o Miki Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju“. Istovremeno i roman i romansirana biografijama velikog umetnika i boema, Rotareva knjiga, koju je Arhipelag premijerno predstavio na Sajmu knjiga, izazvala je za kratko vreme veliku pažnju javnosti.

Šta Vam je bio najveći izazov u pisanju romana o Miki Antiću? Njegova uzbudljiva biografija ili to što je on deo Vaše porodice?
- Pisati danas ozbiljnu literaturu već je čin sam po sebi izazovan. Najpre zbog činjenice da je književnost uglavnom izvan vidokruga potrošačkog društva, koje se zadovoljava jeftinom zabavljačkom lektirom ili nekakvom kvazipublicistikom, a potom i zbog činjenice da je i u medijima vrlo malo ili gotovo nimalo mesta ostavljeno za ozbiljno vrednovanje onog što se pojavljuje na domaćoj proznoj i pesničkoj sceni. U takvim uslovima krenuti u pisanje knjige o Antiću, koji sam nije trpeo suvoparne biografije, čak ni beleške o autoru na kraju dela, jeste bio posao velikog rizika. Stalno sam se pitao da li bi mu svideo ovakav način prikazivanja njegovog života, postupaka, stvaralaštva i pesničkih zanosa. Nisam želeo ni jednog trenutka da to bude Antić iz nekoliko istih, banalnih, neduhovitih anegdota, toliko sramno dosadnih i ponavljanih do bezumlja. Pošto nisam pisac koji stvara po porudžbini dana, imam neodoljivu potrebu da svako novo delo koje napišem bude i u formalnom i u sadržinskom smislu drugačije od predhodnih.

Na zanimljiv način upoređujete Antićevo vreme i vreme u kome žive današnji Antićevi čitaoci.
- Definitivno živimo u haotičnom vremenu, ispunjenom apokaliptičnim proročanstvima, senzacionalističkim vestima, u vremenu pornografije i prostitucije, pre svega duhovne, u epohi koja je dramatično snizila razinu života u podlo blato banalnosti i koja reaguje samo na kratkotrajne i snažne nadražaje. Sve društvene sfere su skandalizovane. Novac je postao jedina vrednost, sve ostalo, od porodice do hrama, uzdrmano je do temelja. Naš svet pluta bez cilja, živimo pod vlašću nasilja, primitivizma i nelegalno stečene dobiti. Agresija je narasla do krajnjih granica. Svakodnevno smo traumatizovani užasavajućim vestima o zločinima, pojedinaca ili organizovanih bandi. Ovo vreme nije naklonjeno poeziji, ljubavi i nežnosti. Mnogi, pre svega stariji Antićevi čitaoci, nisu uspeli da se adaptiraju na nove, okrutne uslove života. Lutaju, poput, starih zakasnelih romantika od nemila do nedraga svakodnevlja. Nemaju sa kim da se identifikuju, pošto su slavni ljudi današnjice neretko čak i osvedočeni nitkovi. To više nisu boemi, pesnici, glumci, slikari, to više nije svet prožet znanjem, stilom, spokojem i suptilnošću. Mislim da bi se i sam Antić teško snašao u tom okruženju.

U svoje vreme Mika Antić je nastupao na velikim koncertima u Domu sindikata. Njegova popularnost ni danas nije nestala. Kako to objašnjavate? Šta nam Mika Antić danas govori?
- „Pesnik je tvorevina pesme, kao što je i ona njegova tvorevina“, kaže Oktavio Paz. To je slučaj i sa Antićem. On je postao jedna velika poema. Ona nam se otkriva preko najmodernijih sredstava komunikacije. Fejsbuk grupa Antićevih poštovalaca broji neverovatnih 360.000 članova. Nadmašio je sve estradne zvezde današnjice. Mislim da je ta bliskost s pesnikom objašnjiva njegovim stihovima, koji su jasni, koncizni, šarmantni i prijemčivi za uho. Postoji i izvesna doza patetike koja prožima delo ovog poete, a koja ima posebno značenje i ne deluje kao stilski promašaj jedino kod njega. Ta vrsta detinje naivnosti koja proviruje iz Antićevog pesničkog govora jeste ono što najviše pleni savremenog čitaoca. Taj nežni šapat neoromantizma deluje omamljujuće, on nas vraća u prošlost, u svetove detinjstva. Imamo utisak da se nanovo krećemo ispod one magične duge života koja deli dva tako suprotna sveta, dečijeg i sveta odraslih. Zato sam i napisao ovu knjigu, jer sam imao neodoljivu potrebu da se i sam vratim u doba detinjeg spokoja ne bih li izbegao ono sivo, naborano i dosadno sutra, sutra posle detinjstva.

Danilo Kiš ili književnost kao poslednjeg pribežišta zdravog razuma

Gojko Božović

U susretu života i literature Danilo Kiš vidi razloge svoje literature i uzroke svog poetičkog koliko i ljudskog izbora.

Beograd, 20. februara 2015.

Razumevanje književnosti kao poslednjeg pribežišta zdravog razuma naglašava Kišov zahtev za poetičkom samosvešću. Samo ako je poetički utemeljen i sa razrešenim osnovnim pitanjima o smislu i ulozi književnosti pisac može da se raspozna u mreži sveta i da, istovremeno, ne izneveri književnost kao umetnost, a da ipak odgovori na kardinalne izazove vlastitog vremena.
Ako Kišova poetička osa, na prvi pogled, oscilira između poetike i etike, između Vladimira Nabokova, koji je „krucijalnu činjenicu dvadesetog veka – logore – prevideo, otklonio od sebe kao materiju nedostojnu njegovog pera“, i Karla Štajnera sa 7.000 dana u Sibiru, onda je to samo zato što takav pristup proizlazi iz same prirode Kišove literature. „To sam samo hteo: da skrenem pažnju na opasnost od jednostranog gledanja na stvari“, kaže Kiš u eseju „Mediteran i Zlatno runo“. Ovo određenje eseja kao opomene, kao ljudskog glasa iz vremena nasuprot himerama ma koje ideologije ili ma kog stereotipa ili pozicije u mišljenju, moglo bi da stoji kao prolog za najveći deo Kišove esejistike u kojoj se književnost i u širem smislu kultura uzimaju kao protivteža politici i moćima stereotipa.
Odgovarajući na pitanje: „Zašto pišem?“, Kiš se nedvosmisleno opredeljuje za katarzičnu, individualizovanu funkciju književnosti: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ U ove tri rečenice, uprkos njihovoj metaforičkoj stilizaciji, iskazana je poetička pozicija Danila Kiša. Pisanje kao izraz nezadovoljstva čini od njega homo poeticus-a koji nužno mora da izrazi i sitlizuje to nezadovoljstvo sobom i svetom. Ali homo poeticus, upravo zbog te stilizacije, nikada neće postati homo politicus iako stvarnost Kišovog vremena i akumulirano nezadovoljstvo taj izbor nude kao najrealniju mogućnost. Nezadovoljstvo u književnosti mora da ima formu i utoliko Kišov izbor postaje složeniji od izbora koji su preduzeli neki od njegovih velikih prethodnika kojima se bavi u esejima.
Na jednoj strani ovog mogućeg izbora stoje Markiz de Sad i Rejmon Keno. Tumačeći njihov briljantni stil i umeće varijacija zahvaljujući kome se na beskrajno mnogo načina intepreterira jedna te ista tema, i to posve nezavisno od konkretnih izazova društvene ili istorijske stvarnosti, Kiš artikuliše odlučujući vlastiti prigovor: „Jer zašto to mora biti beznačajna tema koja se varira?“ Govoreći o de Sadu, Kiš otvara pitanje repetitivnosti, zbog čega su Sadova dela „uprkos Markizovoj bezmernoj erotskoj fantaziji, užasno monotona, jer tu se ’ništa ne događa’“. Upravo u tome što se tu „ništa ne događa“ Kiš prepoznaje suštinski problem umetnosti koja se zadovoljava repetitivnošću svoje fantazije ili tehničkim umećem vlastitih varijacija, pri čemu odustaje od događaja koji ispunjavaju upravo to vreme.
Nulti događaj jeste onaj trenutak u kome Kiš veruje da se započinje uobličavanje samosvesne umetnosti. Ako se „ništa ne događa“, onda u Kišovoj poetici nije moguće izraziti ni nezadovoljstvo sobom i svetom. Utoliko se Kiš opredeljuje za poetičke mogućnosti koje svojom prozom otvaraju ili nagoveštavaju Borhes i Nabokov. Kiš uzima Borhesa kao svog prethodnika zbog činjenice da je ovaj „aboutissement jednog dugog traženja one narativne forme koja će postići najveći stepen iluzije stvarnosti“, ali će, kako naglašava u više svojih poetičkih spisa, uspostaviti presudno važnu meru razlike u odnosu na Borhesa tako što će borhesovskim mistifikacijama i maštarijama suprotstaviti priče koje su „izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja“. U toj tački susreta samosvesne poetike i brutalne političke i istorijske stvarnosti nastaje neuporedivi složaj Kišove poetike kojoj je potrebna forma kao protivteža haosu stvarnosti i stvarnost kao prvorazredan izazov po-etičkog koncepta pripovedanja.
Uviđajući, dakle, suštinske opasnosti i aporije u književnosti modernog doba, Danilo Kiš oblikuje vlastitu poetičku poziciju na temeljima autonomije književnosti i, istovremeno, izrazito jasnog uverenja da je književnost autentični glas iz svog vremena. Kiš ne apsolutizuje nijednu od dve oprečne mogućnosti (jogi ili komesar, Nabokov ili Kestler), već samim svojim poetičkim izborom pokazuje sve razmere pogubnosti svake apsolutizacije po smisao književnosti. Jedan od presudnih značaja Kišove esejistike jeste upravo u tome što ona pomno izlaže piščeve poetičke izbore, artikuliše njegovu poetiku i pripovedački postupak i pokazuje razloge zašto je njegov izbor bio upravo takav.
Nastala u susretu života i literature i umetnosti i stvarnosti, Kišova poetika, nesvakidašnje jasno definisana u njegovim esejima pisanim od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina, kao svoje ključno pitanje vidi prepoznavanje osnovnih pitanja konkretnog ljudskog vremena iskazanih, pri tome, briljantnim stilom i majstorstvom izabrane i pronađene forme.
Odbacujući figuru homo politicus-a u korist homo poeticus-a, Kiš iskazuje dramu modernih vremena u kojima niti poetika sme biti napuštena, niti čulo za živu stvarnost sme biti ugašeno. „Književno delo živi u vremenu i prostoru, vremenom i prostorom omeđeno“, kaže Kiš oglašavajući tako svu kontradiktornost pozicije književnosti razapete između trenutka i večnosti, odlučnih pitanja dana i prvih i poslednjih pitanja svakog ljudskog vremena. U tom zadatom vremenu i prostoru književnost mora da bude i jogi i komesar u istom času kako bi sabrala i svoje metafizičke sile i svoje razumevanje društvenog i istorijskog trenutka.
U tom susretu Danilo Kiš vidi razloge svoje literature i uzroke svog poetičkog koliko i ljudskog izbora. Na tom susretu utemeljeno je i poslednje pribežište zdravog razuma.

Život se, znam, ne može svesti na knjige, ali se ni knjige ne mogu svesti na život

Danilo Kiš

A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.

Beograd, 22. februara 2015.

Kao retko koji moderni pisac Danilo Kiš je naglasio vezu života i literature, gorkog taloga iskustva i milosti uobličenja. Otuda je Kišova književnost prvorazredno svedočanstvo života za literaturu i literature proistekle iz neuporedive ljudske i stvaralačke avanture. Osamdeset godina od rođenja Danila Kiša obeležavamo jednim mogućim pregledom Kišove biografije, onako kako ju je video i doživeo sam pisac u svojim intervjuima sakupljenim u knjizi Gorki talog iskustva.

***
Godine učenja. Ta je stvar, valjda, počela na Cetinju. U moje vreme, pedesetih godina, bilo je mnogo više uslova za učenje književnog zanata, mnogo više pogodnosti za status kalfe, nego danas. A pogotovo na Cetinju. Tamo, kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu! U toj užasnoj prozi svakodnevice provincijske, mučnih kiša i plačljive mesečine, isto tako famozne kao i cetinjske kiše, ja sam poeziju, literaturu, čitanje, i „sastavljanje“ smatrao jedinim mogućnim bekstvom, jedinim mogućnim načinom da se ne poludi. Drugi su sanjali o bekstvu preko granice ili, jedno vreme, o bekstvu u brda. Ja sam tu granicu prešao i domogao se tih brda tim bekstvom u knjige, u fikciju, još goru. Ali, čini mi se, uvek svestan činjenice: da je i to bekstvo samo lažna nadoknada za život ne-život, kakav se vodio tada i onde u provinciji.
(1972)

***
Beograd je bio san, metropola ideala, san o bekstvu iz provincije. Ja sam negde 47/48. proveo jednu godinu u Beogradu iza spuštenih zavesa, pokraj železničke stanice, potpuno nesposoban da se oslobodim svog mesečarskog bekstva u knjige, a kada sam se vratio na Cetinje, taj san o Beogradu, koji je više bio zvuk i svetlost nego realan doživljaj, živeo je u meni kao nedostižan ideal kojem sam težio svim svojim bićem.
(1972)

***
Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u „Tri šešira“, u „Prešernovu klet“, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivurečne.
(1972)

***
Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!
(1972)

***
Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda, koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice učenja i taj gorki ukus razočaranja što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.
(1972)

***
Razdvojiti udeo biografskog u nekom delu je teško, čak nemogućno, jer onaj jedini koji bi to mogao znati, sam pisac, i on će u jednom trenutku pobrkati, po logici stvari i moći uobrazilje, šta je stvarno a šta domišljeno u jednom delu, makar to bili memoari, a kamoli kada je reč o literaturi.
(1973)

***
Pisac treba da traži od društva da ga prihvati ne onakvim kakvim bi ga ono htelo, nego onakvim kakav on jeste.
(1973)

***
Moja rana biografija, a pogotovu biografija moga oca, suviše su romaneskne, suviše neobične i bizarne e da bi mi se moglo verovati na reč. Sve to jako liči na fantaziju, da ne kažem na fantastiku, dok sam ja čvrsto uveren da sam pisao o golim faktima. Odatle ta moja potreba za dokumentom, ne samo da samom sebi dokažem da ne izmišljam, nego i da čitaoca uverim da je taj moj otac postojao, tel quel, takav kakav je, takav kakvog sam ga prikazao u pomenutim knjigama. A činjenica je da je moj otac bio iz jednog drugog sveta, poslednji valjda još u to vreme živ izdanak srednjoevropske neurastenične jevrejske građanske klase pri raspadanju i u slutnji skorašnjeg kraja. Da nisam uspeo da sačuvam njegovu arhivu, bar dobar njen deo, ja bih i sam danas verovao da je sve to izmišljotina, da sam sve to u vezi s njim sanjao. Zar nije za jednog pisca čudo, koje se graniči sa fantastikom, da mu je otac bio pisac Reda vožnje!? I da ne posedujem taj njegov Red vožnje, iz 1939, ja to ne bih smeo ni da pomenem – toliko liči, ponavljam, na izmišljenu biografiju, tako čestu kod pisaca. A ko će vam još poverovati, makar mu podneli pod nos dokument da mu je otac bolovao – sasvim banalna bolest, zapravo – od neuroze straha, te endemne bolesti srednjoevropske jevrejske inteligencije? Ja sam u Peščaniku doneo o tome dokument, onaj što ga pominješ. Naravno, sve je to čitaocima i kritičarima ličilo na smelu fantaziju i na proizvoljnu, knjišku biografiju. Zar sve to nije, gledano i iz književnog aspekta, posledica tog sartrovskog „podmuklog delovanja biografije“?
(1978)

***
Ja sam zlo osetio na svojoj koži, u svojoj duši… Preživeo sam kao čudom masakr Jevreja i Srba u Novom Sadu, januara 1942, a celo sam svoje detinjstvo i dobar deo mladosti proveo u neposrednom dodiru sa Zlom. Moj je otac „nestao“ u Aušvicu, zajedno sa skoro celom svojom širom porodicom. Onda sam slušao priče onih koji su preživeli. A kasnije, svedočenja onih koji su preživeli druge logore, svedočenja Karla Štajnera, pisca knjige 7000 dana u Sibiru, na primer. Da, ja osećam zlo na svojoj koži.
(1980)

***
Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te, „uzorne priče“.
(1986)

***
Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi „ranih jada“ napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice – redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sâm jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno.
(1986)

***
Imam čitaoce u celom svetu, usku, ali vernu publiku. Čitalac mojih knjiga biće neko ko je već čitao Bibliju, Homera, Ovidija, Dantea, Rablea, Tolstoja, itd… On postoji, taj čitalac.
(1986)

Opsada Beograda u tri žanra

Kako su nastali jedan roman, jedna drama i jedna opera u engleskoj književnosti XVIII veka?

Beograd, 18. aprila 2015.

Pred kraj stoleća objavljena su iste, 1791. godine tri dela istog naslova – Opsada Beograda – a različitih žanrova: jedan roman, jedna drama i jedna opera. Nagli porast interesovanja za zbivanja u tom delu sveta treba pripisati austrijsko-turskom ratu koji je izbio 1787. godine, borbama vođenim u Posavini i Podunavlju i, naročito, austrijskoj opsadi i zauzeću Beograda u jesen 1789. godine. Ta zbivanja su ponovo dovela Beograd, taj „mnogo opsedani grad“ (much-besieged city), kako ga je nazvao jedan engleski pisac, u središte pažnje evropske javnosti.
Pun naslov romana glasi Opsada Beograda: istorijski roman preveden s jednog nemačkog rukopisa. Roman je anoniman, a glavna ličnost je poljski plemić Albert Zamojski koji dolazi u Rusiju i tu uvežbava vojnike s kojima će se boriti protiv Turaka. Potonja opsada Beograda čini samo pozadinu radnje romana, a sam zaplet se sastoji od mešavine uobičajenih sastojaka romantičnih pustolovnih priča tog vremena, sa ratnim sukobima, razdvajanjem zaljubljenih, prerušavanjem, vernim slugom, padanjem u ropstvo, iznenadnim obrtima, pustinjakom posvećenim knjigama u svojoj pećinskoj isposnici. Stil romana je visokoparan i pretenciozan – šuma je „lisnato svetilište“, ljudi „padaju u naručje smrti“, a sudar dve vojske je ovako opisan: „Sunce je bilo u zenitu i deset hiljada sablji je sada blistalo na njegovim zracima – smrt je harala svuda; a činilo se da se dve vojske bore pod ognjenim lukom nastalim od varničenja pri sudaru njihovog oružja“.
Pomeni lokalnog stanovništva su vrlo retki i neodređeni. Javljaju se srpski seljaci koji dolaze u nemački logor „i najponiznije mole“ da budu primljeni za nemačke podanike, a pominju se i „lepe Srpkinje“ koje posipaju cvećem put kojim treba da prođu junaci. U jednoj epizodi opisuje se kako su seljaci sa područja između Beograda i Smedereva napali grupu turskih vojnika zbog neke nepravde i mnoge poubijali. Pominju se i neki topografski i geografski podaci – deo Beograda zvan „Wasserstadt“ i gradska kapija „Temeswaer-gate“ kojom se izlazi na drum za Smederevo „dvadeset milja jugoistočno od Beograda“. To su ipak pojedinosti koje ne daju stvarnu lokalnu boju pozornici zbivanja i koje je anonimni autor mogao lako naći u nekom geografskom priručniku ili putopisu. Roman je prošao prilično nezapaženo, što i ne iznenađuje s obzirom na njegovu književnu vrednost. U jednom prikazu kaže se da je roman zabavan, ali da mu nedostaje istorijska tačnost, dok je jedan drugi savremeni kritičar mnogo oštriji i kaže da je taj navodno anonimni prevod anonimnog romana tipičan primer dela sastavljenih od mešavine preimenovanih likova i delimično izmenjenih zapleta starih i poluzaboravljenih romana, koje štampari objavljuju za potrebe popularnih pozajmnih biblioteka.
Druge dve „Opsade Beograda“ koje su se pojavile 1791. godine pripadaju scenskoj umetnosti. Do tog vremena u Engleskoj se ustalila tradicija pozorišnih komada čija je radnja povezana s nekom opsadom. Najčešće su to opsade nekog egzotičnog mesta i to poglavito na Istoku. Samo u drugoj polovini XVIII veka napisano je tridesetak drama i opera, danas uglavnom zaboravljenih, u čijem se naslovu javlja reč „opsada“ – Opsada Jerusalima (1758), Opsada Alepa (1758), Opsada Palmire(1776), Opsada Akvileje (1760), Opsada Sinope (1785), itd. Opsada Beograda prikazana je na samom početku 1791. godine u londonskom pozorištu Druri Lejn. Iako se obično naziva operom, to je u stvari drama s pevanjem, odnosno komad u kome su govorni dijalozi izmešani s muzičkim partijama.
Muziku za ovo delo napisao je Stiven Storače (1763-1796), kompozitor rođen u Londonu, čiji je otac, takođe kompozitor i muzičar, bio Italijan, a majka Engleskinja. Stiven Storače je muzičko obrazovanje stekao na konzervatroriju Sant Onofrio a Capuana u Napulju, a potom je nekoliko godina živeo u Londonu. Početkom osamdesetih godina otišao je u Beč, gde se već nalazila njegova sestra Nensi, vrlo uspešna operska pevačica. U Beču se upoznao sa Salijerijem i Mocartom (Nensi je pevala glavnu ulogu na premijeri Figarove ženidbe). U Beču je Storače napisao i svoju prvu operu Nezadovoljni supružnici, koja je izvedena u Beču u junu 1784. godine. Sledeće godine izvedena je, opet u Beču, još jedna njegova opera, čiji je libreto zasnovan na Šekspirovoj Komediji pometnji. Dve godine kasnije Storače se vratio u Englesku, gde je prvi veliki uspeh postigao tek 1790 sa operom No Song, no Supper. Sledeće godine taj uspeh je potvrdio Opsadom Beograda, koja je postala toliko popularna da mu je donela za ono vreme veoma veliku zaradu od hiljadu funti. Danas je ta opera poznata samo po libretu i po notama za neke popularnije pevačke numere jer su celovite partiture svih Storačeovih londonskih opera nastradale u požaru.
Tekst za Opsadu Beograda napisao je Džems Kob (1756-1818), plodni libretista koji je radnju svojih scenarija često smeštao u egzotične krajeve Istoka ili Novoga sveta. Opsada Beograda je označila početak bliske saradnje ove dvojice umetnika i do 1798. godine Kob je napisao tekstove za sedam Storačeovih opera, a Opsada Beograda je bila, što se prijema kod publike tiče, njihov najveći uspeh.
Okvirnu priču opere čine borbe vođene na području Beograda u austrijsko-turskom ratu 1789. godine. Kobov libreto je, međutim, dobrim delom zasnovan na zapletu opere Retka stvar španskog kompozitora Vinsenta Martina i Solera, što samo po sebi govori da u operi ne treba očekivati neke specifično lokalne elemente. Kada se zavesa podiže, pozornica prikazuje „selo u Srbiji i Dunav; na jednoj strani je turski logor, a na drugoj, u daljini, austrijski“. Na jednom drugom mestu pominju se i „veličanstvene građevine i vrtovi Beograda“, koji se vide kroz prozor skromne kuće srpske seljančice Lile. Neke scene dešavaju se u kulama beogradske tvrđave, a u poslednjoj sceni, u kojoj je prikazan veliki juriš u završnoj bici za Beograd, raskošne kulise u londonskom pozorištu Druri Lejn prikazivale su u pozadini „tvrđavu i grad Beograd“. Bio je to upečatljiv prizor koji je ostao u sećanju mnogih gledalaca, uključujući i Arčibalda Pejtona, koji je, opisujući izgled prave beogradske tvrđave dok joj je 1843. godine prilazio Savom iz Zemuna, zaključio da je zapuštena i oronula i da nimalo ne liči „na veličanstvene kule“ u poslednjoj sceni Opsade Beograda u pozorištu Druri Lejn.
U taj opšti zaplet uključene su situacije i likovi koji su do tog vremena postali stereotipni elementi dela ove vrste – ljubavni nesporazumi, ugrožene lepotice, prerušavanja, smrtne opasnosti i izbavljenja u poslednjem času. Dobar deo tih elemenata fabule, a i neka imena, preuzeti su od Solera.
Glavne ličnosti su Turci i Austrijanci, a Srbi se javljaju kao pripadnici seoskog stanovništva. U turske likove spada lokalni starešina ili, kako je nazvan, „mirovni sudija“ Jusuf („Useph“), zatim serasker, odnosno zapovednik turskih snaga poslatih kao pojačanje Beogradu, i njegovi pratioci. Među glavnim ličnostima na austrijskoj strani su austrijski pukovnik Kohenberg, koji je upućen da komanduje austrijskim snagama, i njegova tek venčana žena Katarina, koja polazi za njime, ali pada u ruke seraskerovih vojnika. Pripadnici lokalnog srpskog stanovništva nemaju specifično srpska imena – muškarci čije se ime pominje su Anselm, Majkl, Piter i Leopold, a ženski likovi su Lila i Gita. Lila je Piterova sestra, koja je zaljubljena u Leopolda, mada Piter hoće da je uda za Jusufa, koji je glavni komični lik u operi. Gita je njena drugarica, u koju je zaljubljen Piter.
Uloga Srba, ako se izuzmu zbivanja u vezi s ljubavnim peripetijama Lile i Gite, nije velika. U nekim slučajevima oni se javljaju samo kao statisti u grupnim scenama. Tako komad počinje izlaskom na scenu hora, turskog vojničkog orkestra i grupe „Srpkinja“, koje neko vreme plešu uz muziku, a zatim izlaze, dok ostali ostaju na pozornici. Srpski likovi imaju istaknutiju ulogu u delovima zapleta koji se odnose na ljubavne nesporazume, razdvajanja i sjedinjavanja. Njihovo učestvovanje u ratnim operacijama koje čine pozadinu radnje ilustrovano je u nekoliko scena u kojima se javljaju kao pomagači i saveznici Austrijanaca.
Borba se završava porazom Turaka i osvojenjem Beograda. Ostatak scene čini veliko finale u kome se u duetima Gite i Lile i horskim pesmama austrijskih vojnika slavi velika pobeda i opera privodi kraju.
U celini posmatrano, Kobov tekst je prilično slab. Odnosi su često nemotivisani, ponašanje likova neuverljivo, komika ponekad gruba i klovnovska, a karakterizacija nekih likova (Jusuf, Petar) na rubu groteske. Tih mana su bili svesni i savremeni gledaoci. „Ako se izuzme muzička komponenta, glumačke bravure i navodna istorijska zbivanja“, zapisao je jedan redovan posetilac pozorišta, „Opsada Beograda ne daje mnogo povoda za uživanje“.
Uspehu koju je ova opera odmah stekla nesumnjivo su, pored muzike, doprineli živopisni kostimi i raskošna scenografija. O njenoj dugoj popularnosti govore mnoga svedočanstva. Glumac Majkl Keli, Storačeov dugogodišnji prijatelj koji je igrao jednu od glavnih uloga u operi, zabeležio je da je „primljena s velikim pohvalama“ i da je „u toku prve sezone izvedena šezdeset puta pred prepunim gledalištem“. Već sledeće godine pojavilo se jedno piratsko izdanje teksta, a na naslovnoj strani autorizovanog izdanja iz 1802 piše da je opera „izvedena s velikim uspehom više od sto pedeset puta u pozorištu Druri Lejn“. Osim u Londonu, igrana je Dablinu, Edinburgu i Lidzu. Bila je popularna i u Americi. U Njujorku je od 1795. do kraja veka igrana svake sezone, a često je postavljana i u narednom stoleću sve do 1840. godine. Ima podataka i o predstavama u Filadelfiji 1801. i 1840, kao i u Nju Orleansu 1834. Postoje svedočanstva da su neke arije iz opere postale odmah veoma popularne. Već iste godine kada je prikazana premijera, mnoge arije i dueti iz Opsade su se pojavile i u štampi kao zasebne publikacije, a potražnja za takvim partiturama potrajala je godinama.
Sasvim je drukčija bila sudbina tragedije Opsada Beograda. Ona je prvi put izvedena u provincijskom pozorištu u Noriču oko tri meseca posle londonske premijere Storačeove opere. Iako je naslov ta dva dela istovetan, u njihovom zapletu nema ničeg zajedničkog izuzev toga što je mesto radnje Beograd. Autor te tragedije je bila Hana Brand (1754-1821), koja je do tog vremena vodila sa starijom sestrom jednu devojačku školu u Noriču.
Drama Hane Brand je u svojoj prvoj verziji imala naslov Hunjadi, ili Opsada Beograda i izvedena je 7. aprila 1791. godine. Lokalne novine su zabeležile da je drama prikazana pred „otmenom publikom“, da je bila dobro primljena i da je sledeća predstava zakazana za 9. april. Neko vreme posle te reprize, Opsada je prikazana i treći put u Noriču.
Posle toga nema vesti o ovoj tragediji sve do početka sledeće godine, a onda saznajemo da je 18. januara 1792. prikazana u londonskom pozorištu Druri Lejn. U toj postavci Hunjadija je igrao poznati glumac Džon Kembl, a glavnu žensku ulogu, mladu Agmundu, igrala je sama vremešna Hana Brand, kojoj je to izgleda bila prva pojava na pozornici. Prva četiri čina su bila prilično dobro primljena, ali tokom poslednjeg čina gledaoci su počeli pokazivati znake nestrpljenja i nezadovoljstva. „Mada je taj komad daleko od toga da bi se mogao nazvati izvrsnim“, zapisao je jedan savremenik, „takav prijem ipak nije zaslužio. I mnogo gore tragedije su se zadržale uobičajeno vreme na repertoaru, pa bi to možda bio slučaj i s Hunjadijem da je glavnu ulogu igrala gospođa Sidons umesto autorke, koja svojom glumom nije doprinela uspehu drame.“
Hana Brand, koja je imala vrlo visoko mišljenje kako o svojoj drami tako i o svom glumačkom talentu, nije se obeshrabrila. Zaključila je da je problem u tome što je komad predug, pa je Opsada Beograda posle premijere povučena, da bi oko dve nedelje kasnije bila prikazana u skraćenom obliku i pod novim naslovom Agmunda. Iz te druge verzije potpuno je izbačena uloga Hunjadija, koji se i u dužoj verziji pojavljivao samo u poslednjem činu. Ni u tom obliku, međutim, tragedija nije imala većeg uspeha i čini se da je izvedena samo jedanput u Londonu. Hana Brand je onda otišla iz prestonice i nastavila da se bavi glumom u provincijskim pozorištima. Agmunda (s ponovo unetom ulogom Hunjadija) izvedena je u Jorku 1794. godine, ali je i tu pretrpela neuspeh. Nije bila mnogo bolje primljena ni predstava postavljena tih godina u Liverpulu. Posle toga Hana Brand se povukla iz pozorišnog života i vratila se u rodni Norič, gde je radila kao guvernanta. Godine 1798. objavila je u Noriču knjigu Drame i pesme, u koju su ušle tri drame – dve adaptacije francuskih komada i Hunjadi – u stvari, treća verzija Opsade Beograda, odnosno kombinacija prvobitne verzije i teksta skraćenog posle neuspele premijere u Londonu.
Istorijski okvir radnje ove tragedije čini pokušaj sultana Mehmeda II da u leto 1456. godine zauzme Beograd, čija je tvrđava u to vreme smatrana uporištem od ključne važnosti za odbranu ugarske kraljevine i uopšte za sprečavanje daljeg turskog širenja na zapad. Opsada je trajala od 4. do 22. jula. Beograd je bio u velikoj opasnosti i zavladao je strah od nadiranja turske vojske. Maloletni ugarski kralj Ladislav je, uplašen za svoju sigurnost, pobegao sa svojim ujakom i starateljem moćnim celjskim grofom Ulrihom iz Budima u Beč. Papa Kalikst III je naredio da za vreme trajanja opsade zvona svih katoličkih crkava u Evropi svakoga dana u podne pozivaju vernike na molitvu za branioce Beograda. Najzad, 22. jula, hrišćani su, zahvaljujući pojačanjima koja su doveli Hunjadi sa svojim odredima i franjevac Đovani da Kapistrano sa svojim krstašima, odbranili tvrđavu i porazili Turke. Veliki vezir, koji je zapovedao turskom vojskom, bio je smrtno ranjen u poslednjoj velikoj bici. Ta pobeda se pokazala vrlo značajna i odjeknula je širom Evrope, a zahvaljujući njoj nadiranje Turaka je bio zaustavljeno na duže vreme. „Nijedan događaj iz istorije Beograda“, kaže se u jednoj modernoj istoriji Beograda, „nije obeležen tolikim brojem izvora, nijedan događaj nije proneo ime Beograda tako daleko kao ovaj. On je postao pojam odbrane hrišćanstva od Turaka.“
U podužem „Uvodu“ za štampano izdanje svoje drame Hana Brand upoznaje čitaoce sa istorijskim zbivanjima na kojima se ona zasniva. Iz tog uvoda se može zaključiti da su njeni glavni izvori bili Nolsova Opšta istorija Turaka i 32. tom serije Opšta istorija od najranijih vremena, delo grupe autora u 65 knjiga objavljeno u Londonu između 1747. i 1768. godine.
U tragediji se javljaju istorijske ličnosti, ali u međusobnim odnosima koji nemaju mnogo veze sa istorijskom stvarnošću. Na hrišćanskoj strani to su, osim nekih sporednih likova, sam Hunjadi, glavni zapovednik ugarskih snaga, njegov najstariji sin Ladislav Korvin, guverner Beograda Mihail Sileđi i, kao glavni negativni lik, podmukli celjski grof Ulrih, regent Austrije, stric i staratelj mladog ugarskog kralja Ladislava. On je bio predstavnik dvorske stranke i smatrao je Hunjadija svojim suparnikom u borbi za vlast. Stoga ne samo što nije pomagao Hunjadiju u njegovoj antiturskoj politici nego ju je i ometao. U drami je Ulrih prikazan kao prisutan u Beogradu, iako se, kao što je pomenuto, u stvari bio sklonio s kraljem Ladislavom u Beč. Na turskoj strani glavni likovi su sultan Mehmed II, njegov ministar Mustafa i zapovednik turskih snaga Čusan (Chusanes). Glavni ženski lik je fiktivan – to je Agmunda, sestra mladog ugarskog kralja i nećakinja celjskog grofa.
Srbi i Srbija se vrlo malo pominju u tragediji. Celjski grof na jednom mestu u razgovoru sa guvernerom Beograda Silađijem kaže da će savezništvo sa Srbijom zasnovano na planiranoj udaji Agmunde za srpskog vladara izložiti Ugarsku trajnom ratovanju, jer će turska vojska kada napusti Beograd pustošiti Srbiju, a Ugri će biti obavezni da joj pomognu. Silađi odgovara da će se Srbija, potpomognuta ugarskim oružjem, pokazati kao brana turskom prodoru u Ugarsku. Na to celjski grof pita Silađija kako može da se složi s tim venčanjem s obzirom na to da mu je otac srpskog vladara mučki ubio brata, a guverner odgovara da je to ubistvo osvećeno. To su uglavnom svi odeljci u ovoj drami koji se mogu povezati sa Srbima.

(iz knjige Veselina Kostića Britanija i Srbija: kontakti, veze i odnosi 1700-1860, Arhipelag, 2014)

Beogradska saga

Klaudio Magris

Teško je reći gde je i s koje strane Beograd, uhvatiti mnogoliki identitet i čudesnu vitalnost ovog neverovatnog grada koji je toliko puta bio uništen i toliko puta iznova rođen, brišući tragove svoje prošlosti.

Beograd, 2. maja 2015.

Stanislav Ježi Lec, poljski humorista, gledajući jednom iz Pančeva desnu obalu Dunava, ka Beogradu i tvrđavi Kalemegdan, rekao je da se tamo gde se nalazio, na levoj obali, još osećao kao kod kuće, unutar granica svoje stare habzburške monarhije, a da je s druge strane reke za njega počinjalo inostranstvo, tuđinska zemlja. Dunav je, uistinu, predstavljao granicu između austrougarskog carstva i kraljevine Srbije; godine 1903. stric bake Anke, gardista kralja Aleksandra Obrenovića, odbacio je, nekoliko časova pre atentata na vladara – za koji je, prethodno, saznao, ali se nije usudio ni da mu se suprotstavi, niti priključi – uniformu, skočio u Dunav, nešto dalje nizvodno prihvatili su ga mađarski carinici i proživeo je ostatak života, kao srpski dezerter osuđen na smrt, u Beloj Crkvi, pod zaštitom dvoglavog orla.
Andžej Kušnjevič, poljski pripovedač koji je u svojim romanima saučesničkom i sablasnom poezijom izrazio raspad dvojne monarhije, prenosi ove reči poistovećujući se sa emotivnom i zamišljenom tačkom gledišta svog kolege i sunarodnika; i on se pojavljuje na toj izgubljenoj granici koja je za njega i dalje granica vlastitog sveta: Beograd je, za Leca i Kušnjeviča, s druge strane.
Teško je reći gde je i s koje strane Beograd, uhvatiti mnogoliki identitet i čudesnu vitalnost ovog neverovatnog grada koji je toliko puta bio uništen i toliko puta iznova rođen, brišući tragove svoje prošlosti. Beograd je bio veliki u mnogim vremenima, ali svako doba njegove veličine, piše Peđa Milosavljević u svojoj izjavi ljubavi kameleonskoj prestonici, „a disparu avec une rapidité stupéfiante“. Istorija i prošlost Beograda ne žive toliko u malobrojnim preživelim spomenicima, koliko u njegovom nevidljivom supstratu, doba i kulture opali poput istrunjenog lišća na zemlji, raznorodni, slojeviti i plodni humus gde uranja svoje korenje ovaj mnogostruki grad koji se neprestano obnavlja i kojeg je njegova književnost često predstavljala kao kovnicu preobražaja.
U Beogradu bi potomak dunavskog carstva morao da se oseća unutar vlastitih granica duše, kod kuće. Ako je Slovenija danas najnepatvoreniji austrijski predeo, Jugoslavija – i u njeno ime, njena prestonica što održava zahtevnu i centrifugalnu ravnotežu – jeste naslednica dvoglavog orla, njegove nadnacionalne i složene države, posredničke uloge onog što se nalazi između Istoka i Zapada, između različitih ili sučeljenih svetova i političkih blokova. Jugoslavija je uistinu višenacionalna država, odnosno sačinjena od više nacija nesvodivih na jednoznačnu ili dominantnu dimenziju; poput pojma „Austrijanac“, možda je i pojam „Jugosloven“ muzilovski imaginaran, označava apstraktnu snagu ideje, a ne akcidentalnu realnost stvarnosti, i rezultat je oduzimanja, činilac što ostaje kada se oduzme svaka nacionalnost ponaosob, zajednički svakoj od njih, ali ni s jednom istovetan.
Maršal Tito je sve više ličio na Franju Josifa, izvesno ne zbog toga što je ratovao pod njegovim barjakom u Prvom svetskom ratu, već zbog svesti ili želje da preuzme njegovo nadnacionalno dunavsko nasleđe, kao i leadership. Ipak, odnosno, štaviše, prevashodno je Đilas, veliki jeretik titoističkog režima, postao gotovo zvanični predstavnik stare Mitelevrope, jedan od najautoritativnijih i bezmalo mitskih glasova njenog ponovnog otkrivanja, vraćanja kao političko-kulturne zamisli i možda, čak, i pomirljive idealizacije. Nalik onom habzburškom, jugoslovenski mozaik je danas istovremeno i veličanstven i ugrožen, ima veoma značajnu ulogu u međunarodnoj politici i usredsređen je na obuzdavanje i izigravanje vlastitih unutrašnjih rastačućih poriva; njegova postojanost je neophodna evropskoj ravnoteži i njegov mogućni raspad bio bi po nju poguban, kao što je raspad dvojne monarhije bio po jučerašnji svet.
Beograd izmiče portretisanju, njegovi preobražaji mogu se živeti ili pre prizivati u svest nego opisivati. Momo Kapor, jugoslovenski pedesetogodišnji pisac, ispripovedao je u romanu Foliranti, iz 1974, sagu Knez Mihailove, najlepše i epske ulice prestonice, kao i zbunjene generacije koja je, između pedesetih i sedamdesetih, izgubila mladost i život u vrtlogu starog Beograda što nestaje, i novog, štaviše, novih i kratkotrajnih Beograda što se rađaju, opčinjavaju i sami nestaju u sve bržem ritmu istorije i društva. Njegove „folirante“ – one što se pretvaraju – gutaju obećanja što ih život raspali na tren u teatru sveta Knez Mihailove, između preživelih ideoloških krutosti i šljokica zapadnog blagostanja, bolnih istina i odocnelih zavođenja osećanja, prećutkivane krize socijalizma i celuloidnih mitova. Svojom knjigom Kapor je ispisao malo Sentimentalno vaspitanje posleratnih nadanja i snova u zemlji koja je isturena i katkad izolovana izvidnica Trećeg sveta: Beograd je ambijent te vrteške razočaranja, ali i života što se kroz njih obnavlja i začuđenosti koje njegovo iščezavanje – poput odvažnog hoda Mime Laševski, manekenke iz Knez Mihailove – ostavlja za sobom.

Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković
(iz knjige Klaudija Magrisa, Dunav, Arhipelag, Beograd, 2014)

Kraj kulture

Erik Hobsbaum

Šta se to zbilo s građanskom civilizacijom?

Beograd, 11. maja 2015.

Malo je stranica danas koje su do te mere poznate kao što je to slučaj s proročanskim opisom ekonomskih i socijalnih posledica kapitalističke industrijalizacije na Zapadu koji je dao Karl Marks. Međutim, pošto je u XIX veku evropski kapitalizam nametnuo svoju prevlast planeti koju će preobraziti osvajanjem, tehničkom nadmoćnošću i globalizacijom njene privrede, on je takođe nosio sa sobom snažan i prestižan teret ubeđenja i vrednosti, koje je, naravno, smatrao nadmoćnijim od ostalih. Nazovimo ovo „evropskom građanskom civilizacijom“ koja se nikada nije oporavila od Prvog svetskog rata. U ovoj samouverenoj slici o svetu umetnost i nauka su zauzimale centralno mesto, kao što je to bio slučaj i s pouzdanošću u napredak i obrazovanje, koji su, u stvari, bili duhovna srž koja je zamenila tradicionalnu veru. Ja sam se rodio i odrastao u „buržoaskoj civilizaciji“, koju slikovito simbolizuje veliki krug javnih zgrada sagrađenih sredinom XIX veka oko starog srednjovekovnog i carskog centra Beča: Berza, Univerzitet, Burgteatar, monumentalna Gradska većnica, klasični Parlament, veličanstveni Muzej istorije umetnosti i Muzej istorije prirode, jedan prekoputa drugog, i naravno, kao u srcu svih buržoaskih gradova XIX veka koji sebe cene, Velika opera. Ovo su bila mesta u kojima se „kulturni svet“ klanjao pred oltarima kulture i umetnosti. Ovome je u XIX veku, samo kao pozni ustupak vezi između Crkve i cara, pridodata u pozadini i jedna crkva.
Premda nova, ova kulturna scena imala je korene u starim kneževskim, kraljevskim i crkvenim kulturama pre Francuske revolucije, što će reći, u svetu moći i krajnje raskoši, najbiranijim mecenatima visoke umetnosti i sjaja. Ova kulturna stvarnost u znatnoj meri još preživljava upravo zahvaljujući tradicionalnom prestižu i finansijskoj moći, kao što o tome svedoče javne izložbe, ali sada bez zaštite koju je pružalo strujanje oko visokorođenosti i duhovnog autoriteta. Ovo je možda jedan od razloga što je i preživela relativni pad Evrope, ostajući najčistiji izraz, bilo gde u svetu, kulture koja spaja moć i novčanu izdašnost s visokim društvenim prestižom. U ovoj meri visoka umetnost, slično šampanjcu, ostaje evrocentrična čak i pored jedne globalizovane planete.
Kako je mogao XX vek da se suoči sa slomom tradicionalnog građanskog društva i vrednostima koje su ga održavale? Među ostalim temama uzet je u razmatranje uticaj nauke XIX veka na civilizaciju koja, premda posvećena napretku, nije bila u stanju da ovu shvati, te je bila njome i poremećena; neobična dijalektika javne religije, u eposi ubrzane sekularizacije, i umetnosti koja je izgubila tradicionalne perspektive, ne uspevajući pri tom da nađe nove, i to niti putem „modernističkih“ ili progresivno „avangardnih“ traženja, u takmičenju s tehnologijom, niti putem savezništva s vlašću, a konačno, ni putem razočaravajućeg i srditog podvrgavanja tržištu.
Šta se to zbilo s građanskom civilizacijom? Premda zasnovana na načinima proizvodnje usmerenim ka uništavanju i preinačavanju svega, njeno stvarno delovanje, same ustanove, politički i vrednosni sistemi bili su smišljeni od strane manjine i za manjinu, premda takvu koja je mogla i želela da se proširi. Ona je bila „meritokratorska (i to je i danas), dakle, to će reći niti egalistička niti demokratska. Sve do kraja XIX veka buržoazija, ili gornja srednja klasa, brojala je mali broj pripadnika. Godine 1875, čak i u prosvećenoj Nemačkoj, samo sto hiljada dece je posećivalo gimnazije, što će reći jedan promil njihovog ukupnog stanovništva. Spektakularnim širenjem drugostepenog i, iznad svega, univerzitetskog obrazovanja nakon 1945. godine, višestruko je umnožen broj školovanih, što će reći onih koji su dobili odgovarajuću pripremu iz raznih kulturnih oblasti predavanih u školama, ali ne nužno i broj potreban tim kulturama.
Očigledno, opasnost po ovaj sistem imala je da dođe od strane velike većine pojedinaca van ovih elita. Oni su mogli da iščekuju jedno napredno, ali istovremeno egalitarističko i demokratsko društvo, bez ili nakon kapitalizma, kao što su socijalisti, koji su, međutim, prihvatili mnoge vrednosti buržoaske „modernosti“, te u tom smislu nisu obećavali nikakvu posebnu promenu. Štaviše, s kulturne tačke gledišta cilj „politički svesnog“ socijaldemokratskog privrženika bio je da radniku pruži slobodan pristup ovim vrednostima, a da se o tome staraju mesne socijalističke vlasti. Paradoksalno, na stvarni razvoj niže kulture u ovo vreme, kao što je to svet profesionalnog fudbala i njegove publike, moglo je da se gleda kao na politički nevažan, podjednako kao i na nezrele subverzije. Koliko je meni poznato, neuobičajena strast prema fudbalu kod bečkog proletarijata u mom detinjstvu, uzimala se zdravo za gotovo, ali nije bila ni u kakvoj vezi s ništa manje strastvenom odanošću onih koji su glasali za Socijaldemokratsku stranku.
Osnovni predmet raspravljanja u ovoj knjizi navodi na mišljenje da je logika, kako kapitalističkog razvitka, tako i same buržoaske civilizacije, bila usmerena na razaranje sopstvene osnove na kojoj počiva, dakle, jednog društva sa ustanovama kojima upravlja izabrana manjina, tolerisana, a možda čak i prihvaćena od strane većine, barem do trenutka dok je sistem garantovao stabilnost, mir i javni poredak, kao i skromna očekivanja sirotinje. Ova logika nije bila u stanju da izdrži kombinovani trostruki udar, u prvom redu revoluciju u nauci i tehnologiji u XX veku, koji je pre nego što će ih uništiti preobrazio stare oblike zarađivanja za život; zatim, masovno potrošačko društvo nastalo u eksploziji potencijala zapadnih ekonomija, i konačno, odlučno stupanje masa na političku pozornicu, u ulozi potrošača, a i glasača. XX vek, tačnije rečeno, njegova druga polovina, pripala je običnom zapadnom čoveku i, premda u manjoj meri, ženi. XXI vek je globalizovao ovu pojavu, iznoseći na videlo nedostatke političkih sistema u kojima se demokratija poistovećuje s postojećim opštim izborima i predstavničkom vladom, posebno ako se uzme u obzir da su politika i struktura vlasti ostale imune na globalizaciju i, zapravo, bile ojačane takoreći opštim preobražajem sveta u zajednicu suverenih „država nacija“. Uz to, vladajuće ili barem predominantne elite, stare ili nove, nisu imale pojma šta da čine, ili, ukoliko su tvrdile da znaju šta rade, njima je nedostajala nužna moć za delanje.
Sa tačke gledišta kulture, stoleće običnih ljudi i žena bilo je znatno pozitivnije, premda je publiku blisku klasičnoj građanskoj književnosti svelo u nišu za starije osobe, za snobove i bogataše u trci za prestižom. U 1960. klasična muzika predstavljala je jedva dva procenta diskografske proizvodnje; uglavnom se radilo o delima komponovanim pre XX veka – jer avangardna muzika nije nikada stekla značajniju publiku. U stvari, sprega nove tehnologije i masovne potrošnje stvorila je ne samo opšti kulturni pejzaž u kome živimo već ostvarila najveće i najoriginalnije umetničko dostignuće: kinematografiju. Otuda i prevlast demokratizovane Amerike u globalnom medijskom selu XX veka, u kome se njegova izvornost izrazila u novim oblicima umetničkog stvaralaštva – u stilu pisanja, na muzičkom i pozorišnom polju, mešajući pri tom kulturnu tradiciju sa onim što je još živo u onim podređenim – obuhvatajući isto tako i opsege korupcije. Razvoj društva u kome je jedna tehnički industrijalizovana privreda preplavila naše živote doživljavanjima univerzalnim, neprestanim i sveprisutnim informacijama kulturne proizvodnje – zvukova, slika, reči, uspomena i simbola – istorijski je bez presedana. Ovaj razvoj je u potpunosti promenio naš način shvatanja stvarnosti i umetničkog stvaralaštva, posebno prekrativši tradicionalno povlašćeni status „umetnosti“ u starom građanskom društvu, što će reći njenu funkciju da prosuđuje o tome šta je dobro a šta loše, da bude nosilac vrednosti, istine, lepote i katarze.
Možda će ovi sudovi ostati da važe za publiku Vigmor hola, ali su zato nespojivi sa osnovnom pretpostavkom jednog poremećenog tržišnog društva u kome je, zapravo, „lično zadovoljstvo“ jedini cilj doživljaja na bilo koji način se do njega došlo. Po rečima Džeremi Bentama (ili, bolje rečeno, Džona Stjuarta Mila), „push-pin je ništa manje dobar od poezije“. Očigledno da nije tako, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što potcenjuje stepen do koga se solipsizam potrošačkog društva pomešao s ritualima zajedničkog učestvovanja i ličnog isticanja, službenog ili neslužbenog, koji su na kraju postali karakteristični za prilike u našoj zabavljačkoj industriji i građanskim društvima. Sem što je građansko društvo verovalo da zna šta je kultura (kao što je to pisao T. S. Eliot, „Po sobi žene tamo-amo hode, / O Mikelanđelu razgovore vode“), mi više nemamo reči ili pojmove kojima bismo odredili dosta drugačiju prirodu ovog opsega našeg iskustva. Čak i pitanje: „Da li je ovo umetnost?“ verovatno da će postaviti samo oni koji ne mogu da prihvate kako klasično građansko poimanje „umetnosti“, premda se ono pažljivo neguje u muzejima, nije više živo. Ono je dospelo do svog kraja još ranije, za vreme Prvog svetskog rata s dadom, Dišanovim pisoarom i Maljevičevim „crnim kvadratom“. Naravno, to nije kraj umetnosti, kao što se pretpostavljalo. Niti pak, avaj, društva u kome je „umetnost“ činila njegov sastavni deo. Međutim, mi više ne znamo kako, ili nismo u stanju da se suočimo s datim talasom koji preplavljuje svet slikama, zvucima i rečima, i koji će svakako izmaći kontroli kako u prostoru tako i u virtuelnoj stvarnosti.

Prevod sa engleskog: Aleksandar V. Stefanović
(Iz knjige Erika Hobsbauma Kraj kulture, Arhipelag, 2014)

Svet Balkana

Vida Ognjenović

Balkan jeste reljef mojih proznih tema.

Beograd, 30. maja 2015.

Balkan jeste reljef mojih proznih tema. Ta naša zajednička kulturna regija, taj šaroliki preplet svakojakih modifikacija, od mitskih do istorijskih, jeste široko i nikad dovoljno razumljivo polje mog književnog istraživanja. Tu je tradicijska podloga moje priče, inspiracija moje jezičke igre, podneblje nedoumica, uspeha i gubitaka mojih junaka baš kao i mojih predaka i po poreklu i po peru. Na ovom brdovitom balkanskom poprištu stočara i rapsoda, sanjara i ratnika, čobana i trubadura, zanatlija i lutalica, pevača i uhoda, nevernih ljubavnika i samoubica zbog ljubavi, hrabrih kukavica i bednih heroja, zločinaca i žrtava, sve je tajna, a ponajviše javnost, jer malo ko ima poverenja u njenu očiglednu površinu. U ovom tribalistički izukrštanom, modernizovanom, melanholičnom svetu pojedinačnih uspeha i kolektivnih gubitaka koji se kasnije poriču, tu, baš tu, tražim i nalazim i svoje junake i svoje čitaoce, jer me oni najviše zanimaju.
Tražim ih zato što sam svesna činjenice da će oni najbolje raščitavati to što pišem. I zahvalna sam prevodiocima što su moje knjige prevedene na skoro sve balkanske jezike, izdavačima koji su ih objavili i kritičarima koji su o njima pisali. Na tim jezicima, verujem, moje pismo zvuči prirodnije, jer mi, balkanski narodi, delimo mitove, prenošene usmeno, pa pismeno, pa opet usmeno, pa tako redom. Delimo običaje, sitne praznoverice, lekovite reči i vradžbine kojima odagnavamo zla, delimo sentimentalne napeve, urbane legende, zablude o jednakosti, zablude o samobitnosti kojima gušimo tuđu samobitnost. Delimo mantre o sopstvenoj nepobedivosti u istoj pesmi u kojoj naričemo zbog petvekovnog ropstva. Delimo manjak smisla za egzaktnost, jer nama je lepo što je lepo i to nam je dovoljno. Ne zahtevamo da bude tačno. Samo na Balkanu nema nemogućeg, zato što je i moguće uglavnom ili nedokazivo, ili pak kratkog daha, pa nikad ne stignemo da do kraja shvatimo šta je bilo, šta jeste, a šta nije. Ovde je metafora važnija od istine, jer ako istina nije metaforična, kod nas nema mnogo šanse. Ovde se vinu daje ime nostalgične pesme T’ga za jug, jer svet pije vino da se razveseli, a nas vino rastužuje, zato ga pijemo. I sve nas istovremeno i veseli i žalosti. I naša dobra dela, i naši uspesi, i naša nevaljalstva, i naši porazi, i naša prošlost, i naša budućnost, i naši mrtvi, i naši živi. Tugom počinje, i završava se, i naše loše i naše dobro raspoloženje. Tuga je naš pojam strepnje.
Neki kažu, Balkan je karakazan u kojem se narodi stapaju. Ne bih rekla da je tako. Balkan je regija samoljubivih raznolikosti koje se međusobno dobro razumejum, mada to poriču. To sve treba opevati da bi se shvatilo. Razabrati se i snaći se nekako u tim metaforama, hiperbolama i antitezama, pa tek onda stvarima dati pravo ime. Miloš Crnjanski je pisao da „treba razumeti duboku lepotu Balkana“. Verujem da je imao na umu književnost kao jedinu moć za neprestano odgonetanje te „duboke lepote“, jer u to samo literatura može da pronikne. Nauka tu nije dovoljno moćna, jer smo za nju suviše promenljivi, suviše mnogoliki, suviše brbljivi, a opet suviše ćutljivi, suviše raspevani, a onda suviše rasplakani, tako živi, rečeni – nedorečeni, naporni i teški Balkanci.
Zato nije lako, a možda je i nemoguće biti pisac u ovom delu sveta, a ne biti balkanski pisac. Ovu balkansku nagradu smatram članskom kartom za prijem u to šaroliko i inspirativno bratstvo po dubokoj lepoti Balkana.

Reč na dodeli Međunarodne književne nagrade „Prozart“, na Festivalu „PRO-ZA Balkan“, Skoplje, 20. maja 2015.

Danilo Kiš je jedan od najvećih u svom veku

Nikolas Lezard

“Enciklopedija mrtvih” je jedna od najdirljivijih priča koje sam ikada pročitao. Kiš je jedan od onih pisaca za koje osećate da su na vašoj strani.

Beograd, 5. juna 2015.

Insistiram da pročitate ovu knjigu pisca koji je oživeo kratku priču.
Pretpostavljam da je Danilo Kiš pomalo želeo da se našali kada je napisao ovu knjigu, svoju poslednju knjigu pripovedaka. Kakav naslov! Knjiga ima svega 166 strana, a uvodna priča ima svega 24 strane. Međutim, u njoj nema ničeg smešnog: ova priča je jedna od najdirljivijih koje sam ikada pročitao, testament moći i nemoći književnosti i ljudskog sećanja; i elegija i urlik nemoći koji odzvanja u više dimenzija. Priča govori o tome kako je naučnica u poseti Švedskoj ušla u biblioteku u Stokholmu kasno uveče (nakon izvođenja Sonate duhova Avgusta Strindberga; mislim da je to važno). Tu pronalazi knjige u kojima je opisan čitav život njenog oca iako je on umro samo dva meseca ranije. Opisan je svaki mogući detalj.
“Povodom očevog boravka u vojsci, u Knjigu su ucrtane staze kojima je išla na marševe Peta pešadijska jedinica stacionirana u Mariboru; imena oficira i podoficira sa njihovim činovima zabeleženi su, kao što su upisana i imena sobnih drugova, kvalitet hrane u vojničkoj kantini, povreda kolena prilikom noćnog marša, kazna zbog izgublјene rukavice, ime kafane u kojoj je lumpovao prilikom prekomande u Požarevac.”
Tu je i ključni princip: “Jedini uslov (…) da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastuplјen ni u jednoj drugoj enciklopediji.”
Drugim rečima, to je duboko demokratski princip i samo neko ko je bio demokratskog duha, neko ko bi prepoznao, i to ne samo u teoriji ili apstraktnom mišljenju, značaj svakog pojedinca mogao je doći na ovakvu zamisao. Egalitarizam enciklopedije je takav da oni koji su već ostavili trag u istoriji, ili misle da jesu, nemaju potrebu da budu uključeni u nju.
To baca svetlo na to kako je Kiš gledao na istoriju i šta su o njemu mislili ljudi koji su je stvarali. Rođen je, prema jednoj priči, gotovo kao inkarnacija evropejstva 1935. Sin asimilovanog mađarskog Jevrejina (iz istog grada kao preci Džojsovog Leopolda Bluma) i pravoslavne Srpkinje, teško je mogao da se idredi prema političkim ili nacionalnim sklonostima, nego samo po svojoj posvećenosti slobodi. Kiš je trebalo da osvoji nagradu za prvu priču u ovoj knjizi, “Simon čudotvorac”, dok partijski zvaničnici nisu posumnjali da bi to mogla biti antikomunistička satira. (Ako i jeste, ona je i mnogo toga drugog, a najvažnije je da je izuzetna. Na osnovu gnostičke priče o putujućem jeretičkom propovedniku, ona je parabola koja istovremeno sudi i opire se interpretacijama, što se može reći i za veliki deo njegovog rada.) Umro je u Parizu 1989, kada je imao svega 54 godine.
Našoj zemlji nije potreban cenzor da bi se neki pisac učinio nepoznatim ili zaboravljenim, pa Penguinu treba čestitati što nam ga je vratio. Kiš je jedan od najvećih u svom veku, ne samo originalnog, nego i saosećajnog uma, i sposoban, kao što je slučaj sa ovom knjigom, da oživi kratku priču. Dopada mi se ideja da o pričama ne mislim toliko kao o pojedinačnim delima, nego kao o pesmama u pažljivo komponovanom albumu (ta misao možda potiče od činjenice da je Kiš zaista izgledao pomalo kao rok zvezda).
Priče se protežu kroz vekove i svetove: rano hrišćansko doba (dve priče; pitanje nastanka religije ga je fasciniralo), Prag u 19. veku, Hamburg, tadašnja Jugoslavija/Srbija; ali u svakom deliću možete osetiti njegovu inteligenciju. Mnogo je dugovao Horheu Luisu Borhesu i priznavao je to, ali ima nešto toplije kod Kiša, nešto zbog čega, upravo zbog te inteligencije, mnogo više razume čovekovu patnju. On je jedan od onih pisaca za koje osećate da su na vašoj strani. Ukratko, ne mogu vam dovoljno naglasiti koliko je ova knjiga vredna preporuke. Ovo je stari prevod (1989) Majkla Henrija Hajma, ali je veoma dobar; knjiga sadrži i vrlo koristan i zanimljiv uvod Kišovog biografa iz Engleske Marka Tompsona.

Prikaz enegleskog izdanja knjige Enciklopedija mrtvih objavljen u Gardijanu 2. juna. http://www.theguardian.com/books/2015/jun/02/encyclopedia-of-the-dead-danilo-kis-review-fitting-tribute?CMP=share_btn_fb

Književnost i sloboda

Jozef Haslinger

Od duhova koje smo prizvali ne možemo više da se otarasimo.

Beograd, 11. juna 2015.

Svaki pisac razmišlja o tome na kakav će prijem naići knjiga koju trenutno piše. Za jednog pitanje razumevanja čitalaca neće biti toliko značajno. Drugi će pak sa zebnjom razmišljati o posledicama koje može da ima zbog onoga što je napisao. U tome postoje velike razlike od zemlje do zemlje. U Nemačkoj, na primer, nijedan pisac neće biti optužen zbog toga što piše protiv nemačkog nacionalizma, ali može biti ako u svom pisanju poriče žrtve nemačkog nacionalizma. Međutim, u Turskoj je i dalje rizično pisati o masovnom pokolju nad Jermenima.
Tamo gde su određene teme veoma opasne, hrabri autori koji o njima pišu začas postaju uzori svojim čitaocima i dobijaju političku ulogu, hteli to ili ne. Imao sam sreću da se upoznam sa Vaclavom Havelom godinu dana pre njegove smrti. Ogromno je i potpuno zasluženo bilo priznanje koje je posle svega dobio za svoju odvažnu čvrstinu i istrajnost u otporu prema svojim mučiteljima. Postao je heroj generacije buntovnika protiv sistema koji je gušio slobodu izražavanja. Odbio je ponudu da emigrira u Austriju, gde bi živeo slobodno i zaštićeno, a izabrao zatvor, odakle je pisao svoja čuvena Pisma Olgi.
No, mi ni od koga ne možemo da tražimo da bude heroj niti pak očekivati da će svako ko uživa građansku slobodu izražavanja braniti te principe i podržavati progonjene kolege. Međutim, od članstva 144 PEN centra diljem sveta to se ne samo očekuje već se svaki član stupanjem u ovu organizaciju potpisom na to obavezao.
Reči nisu uvek ugodne i ljubazne, to mi je jasno, one mogu i da ranjavaju. No daleko je bolje i dostojanstvenije živeti u društvu koje je otvoren forum za ukrštanje različitih mišljenja nego u onom gde se čuje i sluša jedino glas silnika. To je stvar humanističkih načela, ali to postaje i političko pitanje onda kad smo prinuđeni na borbu za slobodu izražavanja. Želeo bih da sve ovo potkrepim nekim primerima iz ranih dana nemačkog PEN centra.
Na početku Prvog svetskog rata, kad su nemačke trupe okupirale Belgiju, devedeset troje nemačkih književnika potpisalo je Manifest podrške Nemačkoj armiji. „Nemačka armija i nemački narod su jedno i zajedno”, glasio je tekst manifesta. U njemu su potpisnici naglašavali da nijedan narod na svetu ne može da se poredi sa nemačkim u ljubavi prema kulturi. Međutim, bila je sasvim drugačija stvar kad je reč o nemačkoj ljubavi prema čovečanstvu. U manifestu se kaže da „oni koji su se svrstali uz Rusiju i Srbiju i koji naočigled sveta huškaju Mongole i crnce protiv bele rase, to su izrodi i nemaju nikakva prava da sebe nazivaju baštinicima civilizacije”.
Teško bi se mogla naći izjava koja više otkriva od ove. I nije tajna ko je autor ovog teksta. Napisao ga je Ludvig Fulda, koji je šest godina po završetku Prvog svetskog rata izabran za prvog predsednika nemačkog PEN kluba.
Među potpisnicima manifesta bio je i Gerhard Hauptman, koji je dve godine ranije dobio Nobelovu nagradu. Može se reći da je njegov potpis ispod tog teksta bio najsramniji od svih, jer on u tom trenutku nije bio neka minorna figura, već pisac međunarodnog značaja i velikog uticaja koji uz to ide. Uprkos tome, kad su Ketrin Emi Douson-Skot i Džon Golsvordi osnivali u Londonu PEN klub, imenovali su Gerharda Hauptmana za jednog od prvih počasnih članova. To je zaista bio mirotvoran gest. Svedočanstvo o velikodušnosti osnivača PEN-a i njihova spremnost da se izdignu iznad svih oblika političke kontroverze.
Bilo je mnogo razloga za stvaranje međunarodne zajednice pisaca koja bi bila izvan političkih stega i granica. Osnivači su, pre svega, želeli da daju prilike sebi i svojim britanskim kolegama da okaju svoje prestupe, jer su mnogi od njih rat proveli pišući propagandne tekstove pune mržnje. Golsvordi je bio suosnivač Ratnog propagandnog biroa, pa i on snosi odgovornost za Izveštaj o navodnom nemačkom nasilju, u kojem su se potanko prepričavale priče o tome kako su „Huni” nabijali bebe na bajonete.
Nemačka je već 1922. godine bila pozvana da se pridrži PEN zajednici, koja se vidljivo širila. I tada se rasplamsala žestoka debata o tome da li će nemački pisci biti dobrodošli u organizaciji čiji su osnivači pisci iz zemlje koja je bila u suprotnom taboru. Prošle su dve godine rasprave dok su najzad nemački pisci pristali da se učlane u PEN klub bez zahteva za specijalni tretman. Osnivačka svečana sednica održana je 15. septembra 1924, na kojoj je isti onaj Ludvig Fulda, pisac manifesta, izabran za prvog predsednika nemačkog PEN centra. No naredni period se može nazvati vremenom vidljive normalizacije. Obim političke otvorenosti proširio se do te mere da su u PEN centar primali i levičare, uključujući takve figure kao što su Hajnrih Man, Bertold Breht i Alfred Deblin, dok je Ludvig Fulda primoran da da ostavku.
Kad su nacisti došli na vlast 1933, brzo su preuzeli i kontrolu nad nemačkim PEN centrom. Činili su to uz pomoć nekih beznačajnijih piskarala, ali i uz veliku podršku književnika i mislilaca najvišeg kalibra. Pesnik Gotfrid Ben i filozof Martin Hajdeger bili su vrlo odani Hitleru, naročito u prvim danima njegove vladavine, a norveški nobelovac Knut Hamsun ostao je uz naciste do njihovog potpunog pada.
A šta se dogodilo sa Ludvigom Fuldom, prvim predsednikom nemačkog PEN centra? Duhovi koje je nekad sam prizvao okrenuli su se protiv njega. Novi rasizam nije bio uperen samo protiv Mongola i crnaca nego i protiv Jevreja. To što su jevrejski nacionalisti kao Fulda podstrekivali rušilačke pohode u Prvom svetskom ratu, nacisti nisu smatrali zaslugama.
Posle Kristalne noći, kad su nacisti otvoreno krenuli u masovno istrebljenje Jevreja, Ludvig Fulda je uzalud na sve načine pokušavao da nekako dođe do izlazne vize. Nemački PEN centar nije više postojao, a od emigranata Fulda nije mogao da dobije nikakvu pomoć. Marta 1939, pritešnjen sa svih strana, u očajanju je izvršio samoubistvo.
Da li ova priča može da nam posluži kao nauk da nije moguće da se PEN drži potpuno izvan politike. Uzdržavam se da to kažem. Iako nisam apologet svoga prethodnika na mestu predsedavajućeg nemačkog PEN centra, njegova me sudbina rastužuje. No, pitam se: kad jednom preskočiš granice ljudskog dostojanstva, gde je onda kraj ograničenja? Šta je sledeća prepreka i da li ih više uopšte ima?
Postoji ona čuvena rečenica iz Geteovog Čarobnjakovog šegrta koja glasi: „Od duhova koje sam prizvao, ne mogu više da se otarasim.” Kad su nemački pisci očajnički tražili i nalazili puteve za bekstvo iz svoje zemlje, nekadašnji ratni propagandist, Ludvig Fulda, bio je jednostavno zaboravljen od svih i ostavljen na cedilu da se sam dovija u nevolji.
Gledajući na prošlost međunarodnog PEN-a, vi, u stvari, gledate u ogledalo istorije sveta, od Prvog svetskog, pa skroz do kraja Hladnog rata, pa preko pobune u Kini do arapskog proleća. Tu nalazite događaje u okviru jednog veka. Solidarnost koju PEN centri čitavog sveta smatraju važnim delom svog rada je, u stvari, direktno reagovanje na nerešene političke i socijalne sukobe. Načela Povelje PEN-a počivaju na principima ljudskih prava. No, pošto je u svetu osvajanje ljudskih prava i dalje akcija u toku, težnje PEN-a su u tom smislu jednim delom političke. Ako se ozbiljno držite osnovnih načela PEN-a, neminovno, pre ili kasnije, ulazite u političke sukobe. Neizbežno je da se PEN suprotstavi vladama kojenastoje da zacementiraju svoju vlast ućutkivanjem građanstva.
Nemački PEN danas obezbeđuje utočište za osam književnika u izbeglištvu i oni žive u raznim gradovima naše zemlje. Mi im pružamo ne samo besplatan stan već i trogodišnju stipendiju, koja im je dovoljna da bar neko vreme provedu bez materijalnih nevolja. Smatramo da su muke prisilnog izbeglištva dovoljno velike da im ne treba dodavati nove. Ovo je, po mom mišljenju, najvažnija aktivnost nemačkog PEN-a. Na ovaj način pokušavamo da bar donekle vratimo dug svetu koji je izlazio u susret nemačkim i austrijskim piscima koji su bili prinuđeni da beže iz svojih zemalja.
Prošlog decembra, prilikom proslave devedesetogodišnjice osnivanja nemačkog PEN-a, sročili smo apel evropskim književnicima da se zauzmu kod nadležnih za donošenje zajedničkog, humanog zakona o azilu i da se obezbedi solidna zaštita za izbeglice u svim evropskim zemljama. Apel je do sada potpisalo više od devetsto evropskih pisaca. Potpisivanje se nastavlja. Pozivam pisce da nam se pridruže.

Prevod: Vida Ognjenović

Govor predsednika Nemačkog PEN centra prilikom obeležavanja 90. godišnjice od osnivanja Češkog PEN-a

Ovaj trenutak, u kome sada živim, nikada ne bih promenio za bilo koje drugo vreme

Drago Jančar

Nije lako pisati knjige kao što je Te noći sam je video, jer je posredi dodir tajanstvenih, mračnih i opasnih područja. Pišući o tome, ulazite u najmračnije i najizazovnije zone ljudske svesti.

Beograd, 19. juna 2015.

Razgovarala: Tamara Lakić

Pred sam dolazak u Beograd, na 4. Beogradski festival evropske književnosti, Drago Jančar je postao dobitnik još jedne značajne evropske nagrade. Upravo je objavljeno da je on jedan od ovogodišnjih dobitnika Nagrade Državljanin Evrope 2015. koju dodeljuje Evropski parlament.
Pre nekoliko meseci Jančar je dobio i Nagradu za najbolju stranu knjigu objavljenu na francuskom jeziku u 2014. godini. Nagradu je dobio za roman Te noći sam je video, koji je u isto vreme objavljen i na srpskom jeziku, u izdanju Arhipelaga, i koji će biti u središtu Jančarovog susreta sa publikom 4. Beogradskog festivala evropske književnosti.
Jančar, najprevođeniji savremeni slovenački pisac, dobitnik je čitavog niza prestižnih evropskih književnih nagrada, među kojima su Evropska nagrada za kratku prozu, Herderova nagrada, Nagrada „Žan Emeri“ za esej, Nagrada „Hemingvej“, Nagrada „Mediteran“. Svojevremeno je dobio Sterijinu nagradu za najbolju dramu.

Poznati ste kao provokativan esejista i decenijama angažovani pisac i građanin. Kako ste uspevali da pomirite te dve uloge?
– Uvek sam govorio, i u knjigama i u životu, ono što sam imao da kažem. I iza svega što sam rekao, ja i danas stojim. Ja ne mogu uvek da ponavljam iste fraze, to je za čoveka koji se u svom životu odlučio za književnost ipak previše zahtevno i svakako nedovoljno. Ali, kada dođe trenutak, kada vreme počne da se sažima, potrebno je više posvetiti se umetnosti i napisati neki roman ili dramu.

Uloga književnosti se dramatično promenila u našem vremenu. Kako vidite ulogu književnosti danas? Zašto se ta uloga tako mnogo promenila u odnosu na samo deceniju ili dve ranije?
– Književnost svakako više nema ulogu kakvu je imala osamdesetih godina. Tada je književnost, kao i film ili pozorište, delovala emancipatorski, oslobađajuće. Književnost, verujem, i danas može tako da funkcioniše, ali bojim se da se lako oslobađa takve mogućnosti povlačeći se pred teškom realnošću u azil estetike umesto da bude istinska intervencija u svesti društva o položaj pojedinca. Književnost je uvek prostor mašte, a tačno je da odlazak u prošlost omogućava izvesnu slobodu. Ali ovaj trenutak, u kome sada živim, nikada ne bih promenio za bilo koje drugo vreme.

Vaš roman Te noći sam je video doživljava veliki evropski uspeh. Kako je nastao taj roman? Kako ste došli do priče o izuzetnoj lepoti i stradanju Veronike Zarnik?
– Stvarno sam video Veroniku Zarnik dok sam pisao roman o njoj. Roman o njoj proistekao je iz arhiva, iz dokumenata i sećanja, ali tek kada sam te dokumente i sećanja stavio u okvir priče, mogao sam da osetim šta je ona preživljavala i šta se s njom, zapravo, dogodilo.

Zašto strada Veronika Zarnik? Njena patnja nije plod njene krivice.
– To je tačno. Ali jedno treba imati u vidu. Patnja i stradanje Veronike Zarnik nisu izuzetak. To se dešava ljudima  njene vrste, onima koji malo prevazilaze prosek u kome se nalaze, čak i onima koji ne moraju da budu toliko izuzetni kao što je bila ona u svesti i viđenju svojih savremenika. Da bih to pokazao, odlučio sam se da roman Te noći sam je video ima pet ukrštenih glasova koji pripadaju pripovedačima koji su bili u nekom dodiru sa Veronikom Zarnik. Svako je video na svoj način, svako ima svoju priču, svako je umešan u njen život, ali svi se slažu da je ona izuzetna po svojoj lepoti, pa i po vitalizmu i životnoj vedrini. Možda i nije potrebno više za stradanje u vreme istorije. Šta je, međutim, zanimljivo? Takvi ljudi često kao da nemaju senzore za tu opasnost, pa često osećaju da su vlastito stradanje sami prouzrokovali. Ako neki takav čovek oseti da je svojim ponašanjem ili stavom izazvao u drugom negativne emocije, bes, zavist ili mržnju, onda postaju malo oprezniji, čak pomalo oportunisti. Veronika Zarnik je išla u susret životu, bez kompromisa i opreza, i u svojim privatnim istorijama i u velikoj istoriji koja će se umešati u njen život.

U romanu Te noći sam je video plene opisi ženske lepote, kao i opisi ljubavi. A na drugoj strani su upečatljivi opisi nasilja.
– Možda o tome pišem zato što je to nešto što me je okrznulo u detinjstvu. Nije lako pisati knjige kao što je Te noći sam je video, jer je posredi dodir tajanstvenih, mračnih i opasnih područja. Pišući o tome, ulazite u najmračnije i najizazovnije zone ljudske svesti.

Stvarnost vas dotiče, o njoj morate nešto progovoriti

Ana Ristović

Svuda je dominantna potreba za prezentacijom, dok je, sa druge strane, ljudska usamljenost i otuđenost sve veća.

Beograd, 20. juna 2015.

Razgovarala: Tamara Lakić

Na 4. Beogradskom festivalu evropske književnosti nova knjiga pesama Ane Ristović Čistina doživeće festivalsku premijeru u četvrtak 25. juna u 19 časova.
Ana Ristović je objavila knjige pesama: Snovidna voda, Uže od peska, Zabava za dokone kćeri, Život na razglednici, Oko nule, P. S. (izabrane pesme), Meteorski otpad, Nešto svetli (izabrane i nove pesme). Dobitnica je „Brankove nagrade“, nagrade „Branko Miljković“, nagrade Sajma knjiga u Igalu, nemačke nagrade „Hubert Burda Preis“ za mladu evropsku poeziju, nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“, kao i „Disove nagrade“ za pesnički opus. Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija, a pojedinačne knjige su joj prevedene na nemački, slovenački, slovački i mađarski jezik. Prevodilac je sa slovenačkog jezika, s kojeg je do sada prevela više od dvadeset knjiga savremene slovenačke proze i poezije.

Vaše nove pesme u knjizi Čistina pretvaraju elemente stvarnosti u poeziju. To je intenzivan odnos, prepoznatljiv i u Vašim ranijim knjigama. Kažite nam nešto o tom osećanju stvarnosti i o odnosu stvarnosti i poezije.
– Poezija bez stvarnosti ne može, kao što ni književnost ne može bez jezika. Kakva bi to bila poezija u koju ni na koji način ne bi prodirali elementi stvarnosti, kakva bi to bila poezija u 21. veku koju ne bi doticao pogled kroz vlastiti prozor? Bila bi nalik hladnom mauzoleju ideja, jer misaoni svet otrgnut od stvarnosti je svet u kojem se i ideje sahranjuju pre no što se i rode. Pa i poezija čiji motivski svet čine maštenski prizori, koliko god on bio fantastičan i te kako je inspirisana stvarnošću. Stvarnost vas dotiče, o njoj morate nešto progovoriti. Da pesnika ne bi inspirisala stvarnost, on bi morao da živi pod staklenim zvonom, izolovan i od samog sebe i od vlastitog emotivnog života, tako da zaista ne bi ni imao o čemu da piše. Ukoliko bismo u želji za nekakvim bekstvom pokušali da zatvorimo na jedan dan oči od stvarnosti, shvatili bismo da je to nemoguće: vesti i informacije su ono što nas stalno bombarduje, počevši od ekrana našeg mobilnog telefona, preko svih drugih medija. U svojim pesmama stvarnost uvek propuštam kroz izvestan filter oneobičavanja, dovodeći u međusobnu vezu ponekad nespojive stvari i motive koji mi se učine interesantnim.

Za Vaše nove pesme stvarnost nije samo standardna svakodnevica. Prepoznajete novu stvarnost u virtuelnim prostorima interneta i socijalnih mreža.
– Virtuelni prostori interneta i socijalne mreže su činjenica koja je deo naše svakodnevice. Prosečno, čovek dnevno provodi više od 4,5 sati za internetom, izložen neprekidnom nasilju informacija od kojih postaje zavisan, a istovremeno, što je paradoksalno, uporedo sa sve većom dostupnošću vesti o svetu, on o istom tom svetu sve manje zna. Informacije koje usvaja su senzacionalističke i protutnje kroz njega kao džip kroz pustinju – trag širokih guma veoma brzo nestaje. Kada bacite pogled na društvene mreže, možete da zaključite da je na njima „druženje“ manje važno od pojavnosti, prezentacije vlastitog tela (nema postojanja izvan fotografije i to one na kojoj delujemo uspešni, lepi i srećni). U suštini, koji god medij da pogledate bio to internet, TV ili štampane novine, vi neprestano bivate zapljusnuti krikom: „POGLEDAJ ME! VIDI ME!“ – koji ispuštaju naslovne stranice, vesti, fotografije vaših prijatelja, njihovi statusi; svuda je dominantna potreba za prezentacijom, dok je, sa druge strane, ljudska usamljenost i otuđenost sve veća. Kada izađete na ulicu, odete u prirodu, uđete u autobus, ono što ćete prvo ugledati su ljudi koji neprestano gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona, zavirujući u tuđu stvarnost. Bojim se da ćemo biti svedoci budućnosti u kojoj će ljudi nositi naočari-mini kompjutere i da će šetati ulicama sada zaista ne gledajući ni u šta drugo osim u iluzorni svet koji nudi ekran.

Čistina je naslov Vaše nove knjige. Reč čisto ili čistije javlja se u nekoliko pesama u knjizi. Kako prepoznati tu čistinu? Šta je čisto?
– Istina je da je naslov ove moje knjige pozajmljen od naslova jedne moje pesme iz zbirke Oko nule. Rado se igram vlastitih pozajmica, kao da na neki čudan način pletem nevidljivi lanac, vezivno tkivo između pojedinih zbirki. Učestalost pomenute reči u knjizi je, međutim, sasvim slučajna.

Kako vidiš prostor poezije danas? Da li se smanjuje mogućnost njenog odjeka u javnosti?
– „Poezija je majušno zrnce nadahnuća koje menja ukus sveta“, napisao je Zagajevski. Danas se malo čita poezija, ali krug njenih čitalaca uvek je činio uzak krug posvećenika i nad tom činjenicom ne treba lamentirati. Međutim, ukoliko pesma uspeva da dopre do jednog jedinog čitaoca i da uzburka, uskomeša, pokrene njegov unutrašnji svet i na bilo koji način ga podstakne i dotakne, naišla je na pravi odjek. Pesmu i pišete zbog običnog čoveka koji u tišini svoje sobe, ispružen u fotelji ili na krevetu, možda vozeći se autobusom ili putujući negde vozom ili avionom drži na krilu vašu knjigu i dugo se ne odvaja od jedne stranice. Kada je reč o javnosti, već predugo smo svedoci toga da se emisije iz kulture emituju u sitnim satima i obično bivaju pomerane i odgađane što zbog sportskih mečeva što zbog skupštinskih sednica ili, jednostavno, nestaju sa malih ekrana na kojima se pornografija šou programa i rijalitija širi poput naftnih mrlja: neko na tom zatupljivanju mase opako zarađuje. Isto tako, rubrike za kulturu i književnost, a samim tim i za osvrtanje pažnje na poeziju, nestaju iz dnevnih novina. Ta egzekucija je sve masovnija.

Kako vidiš današnjeg čitaoca poezije? Ko je on? Koje bi mu pesničke knjige svakako preporučila?
– Čitalac poezije je onaj iz prethodnog pitanja. Preporučila bih mu poeziju Vislave Šimborske, Fernanda Pesoe, Konstantina Kavafija, Tomaša Ružickog, Rolfa Jakobsena, Jehude Amihaja… preporučila bih mu da sam traga i prepisuje u jednu svesku, rukom, pesme koje mu se dopadaju. Ako je reč o iskusnom čitaocu poezije koji je pomenute pesnike već čitao i koji je željan da uživa u otkrivanju nečeg novog u domaćoj poeziji, preporučila bih mu, od onoga što sam čitala kada je reč o knjigama novih, mladih pesnika, zbirku Oniričke pesme Ilhana Pačariza i Flamenko utopiju Nadije Rebronje.

Književnost na sceni

Četvrti Beogradski festival evropske književnosti donosi četiri celovečernja multimedijalna književna programa: sedam čitanja, četiri projekcije filmova, jedan panel o savremenoj kulturi i jednu izložbu grafika.

Beograd, 19. juna 2015.

Izdavačka kuća Arhipelag, u saradnji sa Domom omladine Beograda, organizuje 4. Beogradski festival evropske književnosti od 23. do 26. juna.
Beogradski festival evropske književnosti predstavlja i promoviše najbolje izraze savremene evropske i srpske književnosti. Naš cilj je da vrhunsku književnost učinimo javnom vidljivom. Otuda Beogradski festival evropske književnosti.
Zamišljen kao nedelja vrhunske književnosti, Beogradski festival evropske književnosti odvija se pod motom: „Najbolje od svega. Najbolje za sve.“
Četvrti Beogradski festival evropske književnosti donosi četiri celovečernja multimedijalna književna programa: sedam čitanja, četiri projekcije filmova, jedan panel o savremenoj kulturi i jednu izložbu grafika.
Među piscima koji učestvuju na 4. Beogradskom festivalu evropske književnosti, u okviru programa Na sceni, nalaze se poznata francuska književnica Florans Noavil, najprevođeniji slovenački pisac Drago Jančar, nemački književnik Jozef Haslinger, pisac iz Luksemburga Gi Helminger, kao i poznati domaći pisci Ana Ristović i Nemanja Rotar.
Poseban deo Beogradskog festivala evropske književnosti predstavlja retrospektiva savremenih filmova nastalih po delima savremene književnosti. Retrospektiva Književnost na filmu prikazuje dva domaća i dva strana filma. Povodom 80 godina od rođenja Danila Kiša biće prikazana njegova najpoznatija TV drama Drveni sanduk Tomasa Vulfa. Na festivalu će biti prikazan i gotovo nepoznati celovečernji film čuvenog pesnika Miroslava Antića Doručak sa đavolom iz 1971. godine. Na festivalu će biti prikazan i film Pornografija u režiji Jana Jakuba Kolskog, koji je nastao po istoimenom romanu Vitolda Gombroviča. Retrospektivu Književnost na filmu zaokružuje nemačko-austrijski film Voljene sestre, u režiji Dominika Grafa (iz 2014. godine), u kome se kao jedan od glavnih junaka pojavljuje klasik nemačke književnosti Fridrih Šiler.
Na 4. Beogradskom festivalu evropske književnosti gostuje Literatur Cafe Goethe-Instituta Beograd u zajednički organizovanom programu gostovanja Jozefa Haslingera.
U okviru programa 4. Beogradskog festivala evropske književnosti biće otvorena izložba grafika Branka ĐukićaMixed Media.
Beogradski festival evropske književnosti je otvoreni i multimedijalni događaj u kome se književnost predstavlja kroz različite forme: od knjige i javnih čitanja, preko razgovora pisaca s publikom, do izložbi, retrospektiva savremenih igranih ili dokumentarnih filmova poteklih iz književnosti, kao i video prezentacija i drugih događaja.
Književnost je iskustvo dugog trajanja, ali i deo svakodnevnog iskustva, radost čitanja i radost avanture i otkrića. Ona je sposobna da progovori u novim medijima jednako kao i u onim koji su već nezamislivi bez književnosti.
Beogradski festival evropske književnosti poziva vas na avanturu i otkriće.
Beogradski festival evropske književnosti održava se u Velikoj sali Doma omladine Beograda: svakog dana u 19 i u 20 časova su čitanja poznatih domaćih i stranih pisaca, a u 21 čas je besplatna projekcija filma iz festivalskog programa Književnost na filmu.
Čitajte i uživajte. Uživajte i čitajte.

4. Beogradski festival evropske književnosti

23-26. jun

Nedelja vrhunske književnosti.

Najbolje od svega. Najbolje za sve.

Program

Utorak 23. jun
19 h: Otvaranje Festivala : otvaranje Izložbe grafika Branka Đukića Mixed Media
20 h: Na sceni: Jozef Haslinger
21 h: Književnost na filmu: Dominik Graf: Voljene sestre (Prema istoimenom scenariju Dominika Grafa)

Sreda 24. jun
19 h: Panel: Kraj kulture, kultura kraja: Nebojša Bradić, Predrag J. Marković, Gojko Božović; moderator: Marija Nenezić
20 h: Na sceni: Drago Jančar
21 h: Književnost na filmu: Branko Ivanda: Drveni sanduk Tomasa Vulfa (Prema istoimenoj drami Danila Kiša)

Četvrtak 25. jun
19 h: Na sceni: Ana Ristović
20 h: Na sceni: Gi Helminger
21 h: Književnost na filmu: Jan Jakub Kolski: Pornografija (Prema istoimenom romanu Vitolda Gombroviča)

Petak 26. jun
19 h: Na sceni: Nemanja Rotar
20 h: Na sceni: Florans Noavil
21 h: Književnost na filmu: Miroslav Antić: Doručak sa đavolom (Prema istoimenom scenariju Miroslava Antića)

Najbolje od svega. Najbolje za sve.

_______________________________________________
Organizator: Arhipelag
Partner: Dom omladine Beograda
Uz podršku: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Grad Beograd, TRADUKI, Goethe-Institut Beograd, Ambasada Republike Poljske, Srpski PEN centar, Billboard Print
Medijski partneri: RTS, Danas, Radio Beograd2, Radio Beograd 202, Novi magazin, City magazine, NIN, Ona magazin, SEEcult, LookerWeekly.com, Avant Art Magazin, Bookvar magazin, Dan u Beogradu, GM Business&Lifestyle, Event Plus, Ulazslobodan, Sinhro.rs, Belgrade Edt culture blog, Plastelin, Arhipelag magazin

Ulica San Nikolo
(Trst)

Sesar Antonio Molina

Posmatram ovu ulicu, ulicu života: „Život nije ni ružan ni lep, ali je originalan!“

Beograd, 10. jula 2015.

„Rim me podseća na čoveka koji zarađuje za život pokazujući turistima leš svoje babe – piše Džojs, i dodaje – to je najidiotskiji prokleti grad u kojem sam živeo.” Da li je Džojs bio slep za Večni grad, za jedan od najlepših gradova na svetu? Autora Uliksa nisu zanimali spomenici ni ruševine. „Pustimo ruševine neka se raspadaju”, preporučuje nam. U njegovim delima jedva da ima opisa ili razmišljanja o mestima, zgradama, umetničkim delima. Džojs se prevashodno posvetio potrazi za svetom kao rečju. Reči nisu bile slobodne kao što je čuo da pogrešno kažu futuristi u Teatru Politeama Roseti. Trebalo je izaći i potražiti ih među ljudima a onda ih potpuno izvrnuti s naličja, doći do njihovog korena, izobličiti ih, prilagoditi ih, preći u suprotnom smeru zakopane slojeve vremena i svesti, poput svrdla koje prodire u tamu, da bi se iznova pronašla mesta rođenja, beskrajne mogućnosti asocijacija između znakova i otpada koji istorija neprestano taloži. Džojs je bio arheolog reči, arhitekta jezika, urbanista osećanja, ali nikada ga nisu zanimali gradovi, niti je želeo da ih postavi na scenu. Ulice po kojima se ja sada krećem u Rimu (odseo sam u samom istorijskom centru, u ulici Fratini broj 51, paralelnoj sa Via dela Vite u kojoj se nalazi velepno zdanje pošte), Puli ili Trstu, za Džojsa su bile samo moždane staze njegovog unutrašnjeg monologa. „Kao što se Homer ne može porediti sa ostalim pesnicima, tako se ni Rim ne može porediti s drugim gradovima”, rekao je Gete, koji je strasno voleo taj grad. Nemački pisac još dodaje: „Na svakom drugom mestu putnik može da potraži, pa čak i da nađe, nešto što mu odgovara; ali onaj kome Rim nije po volji, deluje kao sirovina u očima čoveka koji ga je istinski spoznao.” Džojs je iz Trsta došao da živi u Rimu, 1906. godine, u potrazi za boljom ekonomskom situacijom. Radio je u banci Nast-Koli i Šumaker. U proleće naredne godine već se zaputio nazad u Zvevov grad. U Rimu je živeo u blizini Via del Corso, gde su pre njega tu živeli i Gete i engleski romantičari, ali za razliku od svih njih, i od skoro celog sveta, ništa od onog što je tamo video nije ga uzbudilo niti ganulo. Čak nisam siguran da li je uopšte išta video. Rim ga je isušio u pisanju a nije mu pružio poboljšanje ekonomske situacije. Jednog dana su ga, pijanog, premlatili i ukrali mu platu. Za Džojsa, kao i za Marinetija, prošlost je bila samo otpad koji treba počistiti kako bi se izgradila budućnost lišena njenog tereta. Taj Irac je u Rimu ličio na Jevrejina, bankarskog službenika, iz romana Jedan život Itala Zveva. To delo je bilo objavljivano u nastavcima u novinama L’Indipendente nekoliko godina pre nego što će Džojs doći u Trst. Starost i Jedan život nisu naišli ni na osudu ni na pohvalu. Zvevo je sebe smatrao literarnim lešom. Irac je bio dvadesetogodišnjak, a Tršćanin je već prevalio pola veka kada su se upoznali. Gospodin Šmic (pravo prezime Zveva) je od 1902. govorio za sebe da je u potpunosti izlečen od bolesti pisanja. „Ja sam, u ovim godinama, definitivno odstranio iz svog života tu smešnu i štetnu stvar koja se zove literatura.”
Nora i Džojs stigli su u Trst 1904. godine, ali nekoliko dana kasnije već su morali opet da krenu na put ka Istri, do Pule. Tamo je vlasnik škole za strane jezike Berlic na Jadranu otvorio istureno odeljenje, pa mu je bio potreban profesor engleskog. Almidano Artifoni zvaće se Stefanov profesor italijanskog jezika u Portretu umetnika u mladosti i Uliksu. Ta zanimljiva ličnost objavila je, 1902. godine, publikaciju pod naslovom Poliglota, napisanu na italijanskom, nemačkom, engleskom, francuskom i španskom. U prekrasnom gradu Puli ostali su nepuna četiri meseca. Džojsu se Pula nije svidela, on nikada ne pominje izuzetne rimske ruševine, kao ni čarobnu prirodu. Kako je mogao biti slep za veliki rimski amfiteatar na obali mora? Kako je mogao biti slep za hramove, palate, crkve? Džojs nikada nije pomenuo ništa od toga, čak ni u prepisci sa svojim bratom, kome je do detalja objašnjavao svaki beznačajan pejzaž svakodnevnog života. Prema Trstu se isto poneo. Neurotičan, hipohondričan, šizofreničan grad, u kojem se samoubistvo negovalo kao jedna od lepih umetnosti. Smrtonosan, anksiozni grad. Dante smešta Pulu i Trst u Pakao, na obod civilizacije, „Si com’a Pola, presso del Carnaro / Ch’Italia chiude e suoi termini bagna”. „I ko što su kod Pule, blizu žala / gdje Kvarner među Italije pere” Džojsu se Trst svideo zbog drugih razloga. Zato što je bio lučki grad u njemu je postojala je Vavilonska kula jezika, rasa, religija i kultura; njegov iredentizam podsećao ga je na irski nacionalizam; i uz sve to, imao je svetske i kulturne zabave koje su ga razonodile. Preskačem ove prve, a što se tiče kulturnih zabava one su se uglavnom odnosile na teatar i operu. Džojs nije pravio razliku, njemu je sve to bilo isto: Grci, Rimljani, romanika, gotika, barok, neoklasicizam, karlisti, kao i činjenica da su tim istim ulicama nekada hodili Kazanova, Stendal, Ričard Barton ili čak Napoleon (odseo je u Palati grofa Briđida, u aprilu 1797. godine, kao zapovednik vojske Italije. Nameštaj se još može videti u ulici Poco del Mare), i njegov irski zemljak Nelson, čiju su statuu u Dablinu uništili nacionalisti.
Drugi i konačni dolazak irskog para u Trst bio je manje spektakularan i komplikovan nego prvi put. Vratili su se preko Centralne stanice i Nora je ponovo mogla na staroj Pjaci dela Stacione, današnjoj Pjaci dela Liberta, da posmatra statuu austrijske carice Elizabete. Sisi ima dugu kosu do peta kao Ana Livija Plurabel. Te dve žene (Nora i carica) sklopile su nemo saučesništvo u dugom iščekivanju prvog dolaska. Džojs je tu ostavio svoju devojku da bi potražio smeštaj, i tako nabasao na tuču između engleskih mornara koje je poželeo da smiri i razdvoji, ali je završio u policijskoj stanici u ulici San Nikolo. Ta ulica je središte i stecište književnog života u Trstu. Džojs je tu prvo odseo u jednom hotelu, a potom je živeo u raznim stanovima po rarličitim kućama; prvobitno sedište škole Berlic takođe se nalazilo u ovoj dugačkoj i tesnoj ulici, kao i grčka pravoslavna crkva i knjižara Umberto Sabo. Centralna železnička stanica i dalje ima istu fasadu i carski ulaz, ali peroni su pretrpeli drastične promene kako bi se poboljšao promet vozova. Zgrada u kojoj se 1904. godine nalazio hotel Central nema nikakve veze sa ovom zgradom koju ja sada posmatram. Ona u kojoj su Nora i Džojs proveli prvu noć ličila je na ostale zgrade u Trstu, bila je jednostavna i prepuna velikih prozora. Žil Vern opisuje arhitekturu i izgled zgrada u trgovačkim avenijama i kaže da su to „visoke kuće zakatančene kao škrinja s blagom” (u delu Matias Sandorf). Sadašnje zdanje je primer neovenecijanske arhitekture. U njenom prizemlju nalaze se dva kafea, a na spratovima kancelarije. Hotel Central, u ulici San Nikolo broj 15, podignut je tokom poslednje četvrtine XIX veka. Nova fasada palate u neogotičkom venecijanskom stilu podignuta je 1912. godine. Posle obnove pod nadzorom arhitekte Gvardiolija, sve do 1919. ovo zdanje je i dalje služilo kao hotel. Nakon ovog datuma, hotel je premešten na Pjacu dela Borsa. Šta li je pomislio Džojs kada je video da je uništeno inicijatičko mesto njegovog prisustva u tom gradu? Šta li su pomislili Nora i Džejms kada su videli da od prostora koji im je pružio utočište prve bračne noći nije ostalo ništa. Sigurno i oni nisu ništa pomislili. U to vreme živeli su u mnogim tršćanskim kućama tako da su bili pelcovani protiv nostalgije.
Trst je za Umberta Sabu nalik na etrursko groblje. Grad u kojem su grobnice kuće i na kenotafima su živi likovi njihovih usnulih žitelja. U dnu njegovih hodnika, kao na dnu jezika: smrt; na dnu smrti, opravdanost postojanja. Saba nije bio sposoban da živi (samo je pisao) ni da umre, niti da voli. Saba nije bio sposoban za banalnost: „Vređa me jedino prostota”, piše u Melanholiku. Saba je često posećivao obližnju ulicu San Lazaro gde je imao ordinaciju njegov prijatelj psihoanalitičar Edoardo Vajs. Da li se Saba lečio? Vajs je pobegao od tršćanskih prijatelja i otišao u Rim ostavljajući svog pacijenta. Vajs nije mogao biti psihoanalitičar celom jednom gradu bolesnom od melanholije. Sabi su koristile te sesije kako bi spoznao da duboko zlo u čoveku njegovog vremena – možda svih vremena – potiče od toga što više nije dete, ali želi da se ponaša kao da je još dete. U ulici San Lazaro, u broju 8, jedna nedavno postavljena tabla povodom nekakve skupštine psihoanalitičara podseća na ovog begunca.
Katolici, pravoslavci, Jevreji, Jermeni, protestanti, luteranci, anglikanci i metodisti bile su verske konfesije najprisutnije u Džojsovo vreme u Trstu. Mnoge od njih – kao pravoslavna ili judaistička – i dalje postoje u ovom gradu. Religozni, lingivistički, rasni, kulturni i nacionalni pluralitet. Na kraju su u većini slučajeva svi postali Tršćani ili proitalijanski nastrojeni. Edikt o verskoj toleranciji među hrišćanskim verama iz 1781. dopustio je naseljavanje Grka, Jevreja i drugih stranih zajednica posvećenih uglavnom trgovini. Ovaj zakon je takođe zaštitio slobodu obreda. Broj grčkih imigranata povećan je tokom XVIII veka, naročito tokom rata za nezavisnost protiv Turske (od 1821. do 1829). Grci su bili toliko moćna zajednica da su čak imali i novine na grčkom, Nèa Imèra, Novi dan. Džojs je govorio savremeni grčki jezik, poznavao je mnoge trgovce i ponavljao da mu oni donose sreću. Aristokratskim porodicama helenskog porekla pripadali su i grof Sordina i baron Rali. Prvi je bio poreklom s Krfa, i obojica su se bavili poslovima vezanim za pomorstvo i osiguranja. Sordina se veoma zanimao za kulturu i sport. I jedan i drugi bili su Džojsovi učenici. Grof Frančesko Sordina spadao je među najbolje đake koji su pohađali tečaj irskog jezika u školi Berlic. On mu je doveo još neke imućne đake na tečaj engleskog, a onda, 1915. godine, uspeo je da nabavi propusnicu za porodicu Džojs zahvaljujući kojoj su mogli da izađu iz Trsta i zapute se u Švajcarsku. Grof je živeo u palati koja je sačuvana u ulici Umberta Sabe, broj 6 (odnosno, u ulici Barijera Vekija, broj 2, kako se nekad zvala).
Pravoslavne crkve (srpska i grčka) održavale su zajednički obred sve do prve polovine XIX veka. Onda su se razdvojile. Srbi su podigli neovizantijsku crkvu Svetog Spiridona, u blizini Velikog kanala, dok su Grci sagradili crkvu Sveti Nikola u istoimenoj ulici. Srpska zajednica je tu nastanjena od XVIII veka. Crkva Svetog Spiridona podignuta je polovinom XIX veka. Arhitekta Karlo Mačakini projektovao ju je na ostacima prethodne crkve koju su koristili i Srbi i Grci. Crkva Svetog Nikole završena je kasnije. Hram Svetog Spiridona je mnogo veći i prostraniji. Ukrašen je velikim zlatnim mozaicima. Crkva Svetog Nikole je manja i intimnija. Obe su podjednako raskošne, jer su pune ikona, slika, velikih svećnjaka i vitraža kroz koje prodire dnevna svetlost od koje blista zlatni hleb. U srpskoj crkvi Bog je iznad čoveka, dok se u Svetom Nikoli čini da čovek ulazi i postavlja u istom zabatu kao i božanstvo. Džojs je tu prisustvovao službama, očaran obredom. U Fineganovom bdenju Džimi je posetilac kapela. Priča „Sestre” pala mu je na pamet u grčkoj crkvi, dok je prisustvovao službi. U jednom pismu napisao je Stanislausu da je grčka služba neobična, i do detalja mu opisivao kretnje sveštenika. U Uliksu se prepliću pravoslavlje i katolicizam. Uprkos žučnim kritikama upućenim rimskom sveštenstvu, Džojs je posećivao katoličke crkve i voleo je da učestvuje u procesijama na Veliku nedelju, baš kao i njegov junak, Leopold Blum, koji je uz to još uživao i u sahranama. Jedan drugi junak iz romana Uliks, Bak Maligan, bio je lažni sveštenik, posvećen parodiranju obe religije. Slavnog romanopisca stalno je kopkalo pitanje pričešća i Svetog Trojstva.
Ulica San Nikolo spušta se od Danteove ulice, preseca ulice Spiridione, Rimsku, Kasa di Risparmio i završava na Rivi treći novembar. Tu se, naspram mora, nalazi grčka pravoslavna crkva. Mateo Perč je izradio fasadu pridržavajući se neoklasicističkih kanona, koji se ni malo ne podudaraju s baroknim stilom, a naročito ne s vizantijskim stilom u njenoj unutrašnjosti. Na njoj se nalaze jonski stubovi, a iznad svakog od njih zabat i zvonik sa strane. Prolazim kroz neupadljiv trem i, otvarajući velika drvena vrata, ulazim u hram. Podne je pa svetlosti, iako je januar, ima u izobilju. Veliki svećnjaci, lampe, sve je pogašeno, sem nekoliko sveća koje dogorevaju. Ostavljam nekoliko evra u posudu za priloge i palim nove, duge i tanke sveće koje će brzo izgoreti. Zatim sedam na klupu u prvom redu s desne strane; preko puta su druge klupe. Prostor između njih još više je ispunjen svetošću. Postojeća tišina me krepi a zlatna svetlost budi iskren osećaj spokoja. Da li je tako u raju? Nije li ovo možda njegovo predvorje? Ovde se Bura zaustavlja, ovde Široko ne prodire. Ovde se čovek nalazi u nigdini, zaustavljen u bezvremenom prostoru. Sveće su nalik na peščani sat ili klepsidru. Oopčinjen ih posmatram, prizivajući u sećanje one za koje je svaka posebno namenjena. Odjednom shvatam da nedostaje moja. Ustajem i uzimam jednu veću, deblju, ukrašenu purpurnim slovima. I ona počinje da gori u Svetom Nikoli. Hoće li me neki stih spasiti? Kada je prešao četrdesetu, Žil Renar je zabeležio u svom dnevniku: „Imam manje talenta, novca, zdravlja, čitalaca, prijatelja, ali sam spokojniji”. Samilost prema sebi? Jedna misao proleće okrznuvši zemlju dok prislanjam leđa uz uspravan i tvrd naslon: „Živeti kao da smrt ne postoji; a, kad joj kucne čas da dođe, nek se pojavi brzo i iznenada, kao da nije tu ni bila”. Čuvaj nas sveti Nikola. Ništa se loše ne može desiti dok plamte voštanice. Marko Aurelije, ili sama samilost u njegovom obličju, ostavio je za sobom jedan dobar savet, zapisan negde, u nekim drugim ne tako dalekim zemljama: „Živi kao putnik u prolazu”. U crkvi Svetog Nikole odmaram se od putovanja koje se zove život. Malo je mesta kao što je ovo. Mogu li ovde osećati čežnju za bilo čim? Heimweh, zapisao je Novalis, „žudnja da svuda osećamo da smo u svom domu”, žudnja da se prepoznamo u „biću-drugom”. Umor i zasićenje bude u nama pojam o vremenu, razigranost ga odstranjuje od nas. To je dokaz da je naše postojanje srećnije što ga manje osećamo. Ali to postojanje je teško isto onoliko, ako ne i više, koliko i naše vlastito telo. Očajnički teško. Kao telo Hristovo koje je naslikao Ribera u kartuzijanskom manastiru u Napulju. „Dok smo mladi, mislimo da život nema kraja pa se rasipnički odnosimo prema vremenu. Kako starimo postajemo sve štedljiviji. Jer u zrelom dobu, svaki dan života što protiče čini da se osećamo poput osuđenika koga svaki korak sve više približava gubilištu”, veoma dobro kaže Šopenhauer. U Svetom Nikoli sam zaboravio na vreme. Ne postoji ništa više, samo tišina, duboka šuma. I to Ništa je danas ovde, preda mnom, i silno žudi da opet vidi svoj dom. Ali, da li je moj dom ona kuća iz koje sam izašao? Bog je ova duboka i blistava tama! I dalje sedim u hramu Svetog Nikole. Niko nije ušao, niko nije došao da me potraži, niko nije prijavio moj nestanak. Ovde bih večno ostati, kao Avram, uobličavajući duše ili, još bolje, čekajući da ponovo uobliči moju.
Opet izlazim u život i vraćam se ulici San Nikolo. Primećujem da je tesna, veoma dugačka, gotovo pusta oivičena poluumornim zgradama. Ulice tršćanskog donjeg grada su sablasne. Mnoge zgrade su prazne, napuštene, još više usamljene od prolaznika poput mene. Ova ulica je osuđena na samoću, ko zađe u nju udaljava se od publike, od sveta. Viktor Igo je kazao da je za postojanje veličanstvenog pesnika neophodno i postojanje veličanstvene publike. Gde je ona? Džojs, Saba, Zvevo i mnogi, mnogi drugi udaljili su se od nje, ili su bili udaljeni. Posmatram ovu ulicu, ulicu života: „La vita non è nè brutta nè bella, / ma è originale!”
Potpuno se slažem, dragi moj Zeno.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović
Odlomak iz knjige Sesara Antonija Moline Gradovi u kojima umine bol, Arhipelag, 2012.

Moj susret sa izbeglicama

Aleš Šteger

Arhipelag magazin ekskluzivno objavljuje odlomak iz teksta Aleša Štegera koji je nastao u neformalnom izbegličkom kampu pored Beogradske autobuske stanice u nedelju 2. avgusta tokom 12 sati javnog pisanja o velikoj izbegličkoj drami našeg vremena. Život u koferima. Život u rancima, u vrećama za spavanje, u pokidanim šatorima. Život u čekanju na život.

Beograd, 3. avgusta 2015.

U Beogradu sam često bio. Upoznavao sam ga u vreme ratova rata na Balkanu, video sam njegove svetle i tamne strane. Kada sam pre nekoliko meseci odlučio da izaberem novo mesto za projekat Na kraju zapisano, bilo mi je jasno da bih ovog puta želeo da reagujem na činjenicu izbegličke tragedije koja je ujedno tragedija redefinisanje evropske samospoznaje. Isprva sam mislio da to bude Lampeduza. Lampeduza je već dugo u mašti Evropljana i deluje kao metafora dalekih granica Evrope. Tamo negde daleko postoji problem, ali ga mi ne vidimo. Negde, iz dana u dan, iz mesec u mesec, iz godine u godinu tonu i dave se na desetine, na stotine ljudi koji ne žele ništa drugo nego da žive u miru, ali mi, Evropljani, ne mislimo o tome. Nekoliko meseci kasnije Lampeduza je preplavila Evropu. Možemo je naći na Kritu, u pograničnim gradovima Makedonije i na glavnoj železničkoj stanici u Budimpešti. I nalazimo je takođe ispred glavne autobuske stanice u Beogradu. Tamo je malo ostrvo trave spaljeno na letnjem suncu i posuto smećem. Ovo ostrvo je prebežište stotina i stotina izbeglica koji su doplivali ovde na putu napred, ka Zapadu. Lampeduza je ostrvo ispred autobuske stanice u glavnom gradu Srbije i ime na svim nacionalnim TV stanicama u svim jezicima samoproglašene Evrope. U to ime se govori i objavljuje prvenstveno da zatvorite granice uz povremene pokušaje proterivanja onih koji nemaju gde da odu. Ako pažljivo oslušnemo, voleli bi da budu sahranjeni u zemlji ili izbačeni iz evropske klimatske zone. Ali ovo je retorika. Činjenice su drugačije, mnogo nemilosrdnije, direktne, brutalne.
Dok ovo pišem, Orbanova Vlada gradi istorijski zid na mađarsko-srpskoj granici. Kao Dok ovo pišem, desetine hiljada izbeglica pešači sledeći puteve na severozapadu u nadi u bolje sutra. Dok ovo pišem, ulazi strah u kosti Evropljana da će imati neko ko će odgristi njihovo parče hleba (koji većina ima u izobilju). Dok ovo pišem, mali glas emituje retoričke puhljice o Evropi solidarnosti, multikulturnoj Evropi, sekularnoj Evropa, demokratskoj, otvorenoj, tolerantnoj i humanoj Evropi. Evropa je sve manje u stanju da se pogleda u ogledalo – umrla od straha kada bi videla homofobno, nacionalističko, neprijateljsko čudovište koje su se svi ostavili.

Sunčano, plavo-modro jutro u 7:30.
Nedelja.
Vetar, topao i lagan, južni vetar i vetar zaborava, vetar u kojem živimo i vetar koji stalno briše naše tragove.
Sedim na klupi. Kada zaduva, sve mrtvo oko mene oživi.
Mrtvi listovi se pokreću.
Mrtve kutije cigareta lete kroz vazduh.
Mrtve plastične kese postaju metafora neumornih ljudskih duša koje lutaju. Koji lutamo.
U smetlištu pored moje klupe vetar nosi plastičnu bocu kole, muško donji veš, podiže ostatke hrane, podiže opuške i vitla njima iznad tla.

Premešta karton na kome spavaju žene i deca, mrsi kose muškaraca koji leže na susednim klupama i pospano čekaju.
Čekaju.
Čekaju.
(Ova reč od čelika može da se pregrize samo mlečnim zubima, tako da čekanje traje i traje…)
Na drugom kraju je česma.
Tamo odlaze da se umiju.
Muškarci se briju, deca koja se umivaju piju vodu.
Dugme koja aktivira voda je previsokp, samo za odrasle. Deci treba pomoći, kod dugmeta na česmi, daleko od kuće.
Prolazi dečak. U rukama nosi dve prazne plastične boce vode. Nešto mi je rekao na arapskom jeziku. Ne kapiram, ali nasmejali smo se jedan drugom, neznaanaanc neznancu, najprirodniji način da se kaže nešto jeste neću ti ništa, s tobom sam, ne boj se.
S tobom?
Pre dve noći sam se probudio, napolju je padala kiša. Pomislio sam na vas koji me sada okružujete, koji mi ne izlazite iz srca, na sve vas kojki tražite sklonište pod nadstrešnicama, podvožnjacima, pokrivenim parkinzima, krošnjama drveća. Na sve vas koji ste izučeni na milost i nemilost okolnosti i sudbine.
Čovek je rođen pod plavim nebom. Pod plavim nebom i umire. U međuvremenu, međutim, voleo bi da mu pod nogama izraste malo domovine.
U ovom parku su ostaci trave, spaljena zemlja, gomile đubreta i ljudi bez domovine.
Život u koferima.

Život u rancima, u vrećama za spavanje, u pokidanim šatorima.
Život u čekanju na život.
Dečak se vratio.
Stoji ispred mene i osmehuje se.
Kaže da se zove Ahmed.
Ne razume reči koje mu govorim, ali su njegovi beli zubi i osmeh čisto zlato u ovom jutru, u ovom ostrvu usred Beograda.
Sada je sa Ahmedom došao drugi dečak, njegov prijatelj.
On kaže da se zove Muhamed.
Pokazuje rukama da ga sačekam ovde na klupi, on će se vratiti.
Sada je 7:50, radnja je i dalje zatvorena, ali obližnji supermarket je otvoren.
Unutra, samo stanovnici ostrva, Arapi, Afrikanci, Iranci, Kurdi, ljudi koji su ostavili iza sebe svoje domove u pepelu, ljudi koji su žrtvovali svoje domove da bi preživeli ili barem za bolje sutra.
Za bilo kakvo sutra.
Kupujem banane, kupujem breskve, kupujem jogurt, hleb i Kiki bombone.
U sebi osećam bezmernu tugu koju mi naređuje da kupim i podelim, ali to nije jednostavno.

Kad sam se vratim, dečaci su me čekali. Dao sam svakome podjednako, jogurt i hleb, i dve banane i breskvo.
Zahvale i pobegnu.
Vetar je svuda oko nas, na ovom ostrvu. Vetar donosi ovde beskućnike da nađu dan ili dva odmora između neizvesnosti, neprijateljstava i nepoznato koje ih čeka.
A onda ih opet oduva.
Vetar je pošten, jer oni ne znaju volju.
Muškarci na susednim klupama polako se okreću.
Uglavnom sede, gledaju u svoje mobilne telefone, ili leže na travi i u tišini zure ispred sebe.
Sunce izlazi iznad krovova.
Nedelja.
Drugi avgust. Juče je zvanično počela izgradnja mađarskog zida na granici sa Srbijom.
Sećam se prvog prizora kada su probno izgradili 150 metara zida u četiri moguća tehnička rešenja, još neodlučni koji je zid najjeftiniji i najefikasniji.
Takođe se sećam druge scene iz 1989. godine na austrijsko-mađarskoj granici, kada su Mađari s tolikim zanosom sekli bodljikavu žicu Gvozdene zavese.
Vredni učenici rađaju vredne učenike.
Biće postavljene kamere duž granice između Srbije i Mađarske.
Sudbina hoće da je svega nekoliko kilometara razlika u dužini između žičane granice i zida koji je razdvajao Istočni i Zapadni Berlin.

Ispred autobuske stanice je ostrvo puno izbeglica iz Sirije, Avganistana, Iraka, Libije, Somalije, iz Jemena i bogzna odakle još.
Park je prepun ljudi koji su izgubili svoje domove, koji su napustili svoje blićnje da bi mogli da živi. Park je prepun ljudi koji se nadaju da će vremenom moći da se spasu čak i oni koji su ostali.
Čitave porodice s troje ili petoro dece zbijaju se na kartonskim kutijama na obližnjem parkingu između vozila. Parking ima nadstrešnicu, čuva od hladnoće, od vetrovite noći, od kiše.
Kiša lako može ove ljude da uspori, ali ne može da ih zaustavi.
Zima lako može da ih ubije, ali ne može da ih zaustavi.
Ne postoji zid koji bi lako mogao da zaustavi taj topli vetar.
Avgust je, i vetar je i dalje topao. Šta će biti za dva meseca?
Šta će biti, šta će biti kada dune ledena košava?

Nastaviće se

Moj susret sa izbeglicama, 2.

Aleš Šteger

Arhipelag magazin ekskluzivno objavljuje novi odlomak iz teksta Aleša Štegera koji je nastao u neformalnom izbegličkom kampu pored Beogradske autobuske stanice u nedelju 2. avgusta tokom 12 sati javnog pisanja o velikoj izbegličkoj drami našeg vremena. Ostrvo brodolomnika ispred autobuske stanice u Beogradu.

Beograd, 17. avgusta 2015.

Ovde je ostrvo. Ovde su svi ljudi brodolomci. Neki doslovno.
Pre nekoliko dana razgovarao sam s jednim od njih.
Pričao mi je o brodu koji je krijumčario izbeglice iz Turske u Grčku i koji je počeo da tone tik pred grčkom obalom. Pričao mi je da su plivali, plivali za svoj goli život.
Ovo ostrvo ispred beogradske autobuske stanice je Krit. Ovaj park ispred autobuske stanice u Beogradu je Sicilija. Lampeduza leži usred Beograda. Ovo su sva ostrva na koja je talas izbacio izbeglice na njihovom putu u nepoznato.
U nepoznato? Nikuda, kažu predsednici vlada!
Nikuda, kažu poreski obaveznici!
Nikuda, kažu oni što su saodgovorni za ratove koji su prisilili ove ljude da se odreknu svojih domova.
A s njima i ja koji ovde, u Evropi, živim. I ja koji sam deo ovog sistema. Ma koliko se ne slagao, jesam delić, instrument, saodgovoran i sakriv.
Nikuda, kaže Frontex.
Nikuda, kažu bugarski, makedonski, srpski, mađarski, austrijski, slovenački, nemački, italijanski, grčki, francuski, engleski carinici, kažu policije i vojske „slobodne, demokratske i solidarne“ Evrope.

Ahmed je opet došao, s Muhamedom i još jednom devojčicom sada.
Ponudim mu opet ono što sam mu već dao i dobio natrag: jogurt, hleb, banane, breskvu.
Ovaj put uzima. Dajem i devojčici. Sve troje otrče, dvoje u iznošenim cipelama, Ahmed bos.
Kolika li su mora morala „prepešačiti“ ova deca ne bi li prispela ovde, na ovo ostrvo ispred autobuske stanice usred Beograda? I koliko li će još stotina kilometara morati da prevale ne bi li dospela do snevanog cilja svog besciljnog putovanja negde u Nemačkoj-Engleskoj-Francuskoj?
Pored mene se ulogoruje porodica, roditelji s troje dece.
Muškarac prvi odlazi na česmu da se sredi.
Potom žena koja je svojoj kćeri, u međuvremenu, isplela kike.
Pričekam muškarca pa mu dam ostatak banana i bresaka. Prima, skoro bez pogleda, na isti način kao što mu predajem.
Stiče se utisak da je ekonomija darivanja jedino na taj način dostojna i izvodljiva. Bez gestova, bez fotografija, bez ikakve operete dobročinstva, koje je tako često druga strana veličanja samog sebe, i perverzne autoperionice prljavih duša onih koji imaju. Nas koji imamo.
U poređenju sa ovim ljudima, nasukanim na ovo ostrvo ispred autobuske stanice, svi imamo mnogo, previše.
Vetar je malo jenjavao.
Vidim na nebu tragove aviona koji prevoze putnike svuda po svetu.
Putovati je seksi.
Letimo iznad zemalja u kojima divljaju ratovi, gde su koncentracioni logori, glad i reke izbeglica, a na sve to reagujemo tek menjanjem filmskih kanala u avionu, prelistavanjem in-flight  magazina ili žaljenjem na nedovoljnu udobnost putovanja.
Živimo u različitim svetovima. I potreba sistema je da ti svetovi ostanu odvojeni. Vi tamo, mi ovde.
Vetar je zločinac.
Uznosi lepo očešljanu kosu putnika koji vuku svoje kofere u pravcu autobuske stanice, kosu onih koji se svako malo zaustave zadihani, podignu telefon, naprave nekoliko fotografija izbeglica na ostrvu i odlaze dalje. Vetar sve kose čini čupavim, nalik kosi nekog od Ahmedovih vršnjaka ovde, na ostrvu.
Ahmed je opet ovde. U ustima ima veliki beli balon, među zubima drži taj napola naduven balon, osmehuje mi se kroz svoje snežnobele zube.
Kao da je cela planeta ovaj beli balon u Ahmedovim ustima. Kao da sudbina svih nas zavisi od ovog Ahmedovog osmeha. Kad se Ahmedi prestanu smejati, biće to kraj sveta.
Lavež pasa koje su meštani doveli u park da zadovolje svoje potrebe između vreća za spavanje što nepomično leže u ovom nepokretnom nedeljnom prepodnevu.

Devet je sati.
Pored nas prolazi ljudina s velikom crvenom kesom, u njoj stare konzerve.
Pogleda u kantu, ništa.
Ide do druge kante, tamo nađe limenku, baci je na zemlju, nagazi na nju, stavi je tako spljoštenu u kesu.
Tek sad, iza njegovih leđa, uočavam natpis na zgradi u pozadini.
Ekonomski fakultet.
Ostrvo izbeglica sa svetionikom Ekonomskog fakuteta na molu.

Kakav cinizam s obzirom na sve ekonomske centre, s obzirom na sve neoliberalne ekonomske doktrine koje bi najradije da svi ti ljudi uopšte ne postoje, da su ostali u svojim razorenim gradovima, u svojim ratnim zonama, u svojim srušenim kućama da tamo rastroše svoju tugu i živote sve dok do kraja ne izbrišu sami sebe.
Nedaleko od mene leži par bušnih patika.
Cipele, posvuda cipele.

Opet idem u prodavnicu, kupim tri kefira, banane, breskve.
Potom na drugi kraj ostrva, tik pred stanicom.
Izgorela trava. Pola deset je. Počinje pripeka. Mnogo je ljudi, okupljeni su u grupice i čekaju.
Vreme ne postoji. Ovde-onde zaore se sirene dolazećih i odlazećih autobusa, zviždi pištaljka malog dečaka, saobraćajnog policajca što usmerava vetar i saobraćaj letećeg smeća i prašine.
Prigušen razgovor, tepih neke vrste, istkan od glasova ljudi nasukanih ovde.
Vrištanje dece. Našli su plastičnu kutiju koju vuku za konopčić.
Svuda uokolo mnogo smeća. Vetar ga nosi, kovitla.
Grupa opruženih muškaraca nedaleko od mene. Odjednom ih nešto probode, neka informacija. Probude ostale i sledećeg trena već ih nema. Za njima ostane nekoliko ležanjem deformisanih komada kartona, otisci leđa koji će uskoro biti krevet za sledeće brodolomce na ovom ostrvu.

Prevod sa slovenačkog: Ivan Antić

Nastaviće se

Dijalog sa aktualnošću

Neven Ušumović

Srđan V. Tešin, Priče s Marsa, Arhipelag, Beograd, 2015.

Beograd, 23. avgusta 2015.

Pričama s Marsa Srđan V. Tešin bravoruzno je pokazao koliko je kratka proza pogodna za potenciranje žestine pripovjednih zbivanja, opscenosti i brutalnosti.
Iako neke od ovih short short stories i doslovno posuđuju junake, zanimljivije je pratiti kako gotovo svaka od ovih priča zasebno daje svoj doprinos izgradnji užasavajuće otužnog svijeta Marsa.
Ironija Tešinove marsovske fantastike pogađa realističku poetiku: ove priče u svoj svojoj pretjeranosti intenzivnije stupaju u dijalog sa aktualnošću od proze koja se diči angažmanom na prvu loptu.
Izvanredno je i kako intertekstualnost i intermedijalnost ovih priča ni u jednom trenutku ne sputavaju unutarnju pripovjednu dinamiku.

Povodom Andrićeve nagrade

Uglješa Šajtinac

Dok vukovi ne postanu Aske, a avlije sa sebe ne skinu sva prokletstva – eto vam ova priča. Reč na dodeli „Andrićeve nagrade“ za najbolju knjigu priča u 2014. godine na srpskom jeziku.

Beograd, 9. oktobra 2015.

Vest o dobitku „Andrićeve nagrade“ zatekla me je u autobusu. U tome nema ničeg neobičnog, pola života provodim po autobusima. Telefon je zazvonio u pravom trenutku. Kondukter je već ocepio kartu, glava mi se povijala do ugla u kojem se bolje hvata san. Razgovor je kratko trajao. U brektećem četvorotočkašu klatio sam se, umoran, do pola u snu. Iz Bačke u Banat i tako godinama, dvosmerno.
Ako je sve to zbog priče, pomislio sam, onda u redu. Dugo sam pisao priče. Sve dok nisam shvatio da priče pišu mene. Raspisuju me dugo. Priča je bacil. Od trenutka kada ga udahneš pa do sazrevanja treba vremena. Olakšanje je veliko kad se odvoji iznutra, zagrcne te i poleti napolje. Od svih hroničnih boljki pripovedanje je najlakša ali i najdosadnija. Pripovedač se puni kao saće. Kad pomisliš da te otakanje meda – pripoveda konačno oslobađa svih slika i replika, svih mesta, svakakvih vremena, reči zarobljenih iza zuba, slika, predstava, postavki, konstrukcija, stereotipa, monotipa, meduza i sipa… Svako pražnjenje, svako čišćenje šupljina čini to isto saće čistim, ali prekratko. Čim sve opet legne na svoje mesto, istog trena, dana i sata, zazuji spolja, oko košnice. Pčele se uvlače kroz otvor, sve se opet puni.
Pričati priče, uzimati sebi za pravo, obraćati, izlivati se preko rama u kojem sve kulja iz hiljadu prepunih ćelija – to niti je namera, niti plan, niti razmetanje, niti otimanje. Sve je to samo spoljna slika dobroćudne bolesti. Da se pita i sazna, da se dohvati i doživi. Posle se o tome nešto može i reći. Veština dolazi s vremenom, uzrok je tu još od pre početka.
Treba se setiti onog neimara koji bez osvrtanja napušta mesto na kojem ostaje kameni trag njegove veštine. Jer veština je taština s kojom se samo on nosi. Mostovi neka spajaju ljude, prostore, misli i sudbine, neka se predeli dotiču kroz njihove lukove i spojeve kao što to čine misli i slike na ovoj stranici papira. Dok vukovi ne postanu Aske, a avlije sa sebe ne skinu sva prokletstva – eto vam ova priča.
Ne osvrći se, neimare!

Dobre knjige su naša poslednja nada

Peter Esterhazi

Šta se događa sada u Evropi, a šta u Mađarskoj? Nesuđeni govor Petera Esterhazija na otvaranju nedavnog Sajma knjiga u Geteborgu.

Beograd, 13. oktobra 2015.

Imam na raspolaganju pet minuta. Sad već samo četiri minuta i pedeset šest sekundi. Tačnije, samo četiri minuta i pedeset dve sekunde. Bilo bi poučno ovako prošpartati kroz sva vremena, za ovih pet minuta. Ispravka: četiri minuta i trideset sedam sekundi. Kao neku molitvu bih deklamovao ta preostala vremena koja bi inače lepo, u tišini proticala (već je i to samo po sebi pobeda: priređuju u Geteborgu sajam knjiga, i na sajmu imamo pet minuta, kad vreme protiče lepo, u tišini; ne smemo to nipošto potceniti), jer na kraju krajeva na taj način bi i nastala ona tišina u kojoj bismo mogli razbijati glavu, ne bih to sad nazvao razmišljanjem (i bolje da to učinite vi, nego ja, jer ja moram neprekidno da brojim, pet minuta, četiri minuta, radim, zato su me i zvali), mogli bismo mudrovati o književnosti, knjigama, čitaocima, možda i o piscima, o tome zbog čega smo ovde, i šta, zapravo, hoćemo.
Imam jednu anegdotu, znam da nema vremena za to, ali obrnuću stvar, za ono što ću reći, za to ima vremena. Onog lepog, tihog. Dakle: na nekom književnom skupu, prevoditeljka koja mi je bila dodeljena izvrsno je znala španski, što je bilo veoma korisno, jer se na konferenciji govorilo na španskom, ali o književnosti nije imala pojma, kao da su meni govorili o uzgoju krava. Govornik je, pretpostavljam, bio veoma duhovit, jer su se svi oko mene zacenili od smeha. Šta kaže? – pitao sam gospođicu. Sačekajte, moram da se koncentrišem, kasnije. I čujem opet, Kafka, i na to buhahaha. Šta kaže? Kasnije.
Tako je išlo do kraja. Vitgenštajn, Kami – i na to, kao na kakvim orgijama, smeh, kikot. Aplauz, pauza; pun iščekivanja upirem pogled u prevoditeljku, mlada studentkinja strogo, kao da me prekoreva, kaže: Da, mislim da je govorio o književnosti.
To bih i ja voleo da postignem, da na kraju i vi možete reći: Da, mislim da je govorio o književnosti.
Idem dalje. Plašim se (to je kao da sam s engleskog preveo I am afraid), bilo šta sad da kažem, da će to biti o književnosti. A šta je književnost, to bih i posle četrdeset pet godina (toliko držim pero u ruci) teško mogao kažem. A šta ona nije, o tome imam izvesne slutnje (neću sad pročitati spisak imena), kao i o tome, na koji način deluje. Čarobno i tajanstveno.
O tome bih mogao mnogo da govorim, o čaroliji i o tajni. I to sa oduševljenjem, nadahnuto. Jer to je ono što mi ispunjava život. (Otvorena zagrada. Mada se to unekoliko promenilo, zato i nisam lično prisutan, sad nešto drugo nastoji da mi ispuni život, pa bih tako sa istim oduševljenjem i takođe nadahnuto mogao da govorim o kanceru pankreasa, ali ovog puta ću poštedeti poštovanu publiku, međutim, ne treba previše da se nada, pre ili kasnije i o tome ću je detaljnije izvestiti. I am afraid.) Nastavljam posle zatvorene zagrade, kao da se ništa nije desilo. Dakle, o fenomenu i specifičnostima književnosti znao bih i te kako da govorim, da – na primer – ne koristi jezik na uobičajeni način, dakle, nismo u situaciji da imamo misao (koja je, naravno, plemenita i značajna), a s druge strane i tu bogomdanu jezičku nadarenost, potom sledi samo njihov sretan spoj, po ugledu na kraljicu Kristinu i njenu prelepu dvorsku damu (Eba Spare, nisam toliko obavešten, samo sam preuzeo iz Vikipedije), pa tako tu misao, tu poruku, uz pomoć jezika posredujemo, kao što se nekad govorilo: oblačimo je u književno ruho (potrudili bismo se i da slikovito pokažemo jedan takav haljetak, dressing-gown, pomislimo samo na Moma, a tu je i baby doll, pomislimo na bilo koga po našem ukusu, i splet svega toga bi mogao da bude…), dakle, nije o tome reč, nego o tome da književnost posmatra svet kroz jezik, i iz te opservacije stiče iskustva o svetu, akcije se dešavaju u samom jeziku, pa tako ništa nije dovoljno, nedovoljne su i misli i strasti, nije dovoljno samo voleti, mrzeti, za to su neophodne reči.
Ali za to zbilja nema vremena. Nevolja je u tome što govorim kao pisac. Onaj ko drži govor, mora da govori jasno, jednoznačno. Dobar roman nikad nije jednoznačan, istovremeno kaže i da i ne, vidi sve, prošlost, sadašnjost, budućnost, i hoće, u najmanju ruku, sve. Njen cilj se samo njom samom može izraziti. Onaj ko drži govor, ima cilj, mora da ga ima, i pri tom se ne bori s nemogućim, već mora da kaže nešto o mogućem, ne postupa po božanskim zakonima, kao Antigona, već zajedno sa Ismenom govori u sebi: za nemogućim ne valja posezati.
U svakom piscu nalazi se jedan čitalac, trebalo je njemu da poverim govor. Taj bi sad hrlio napred, i samo pravo (recimo kao jedan Traktor Racing Volvo Terror). Govorio bi o osobenostima mađarske književnosti, o snazi tradicija, i kako je to neprestano bilo u nekoj vezi sa slobodom, pod tim pojmom Mađari su uvek podrazumevali nezavisnost, ne, ipak ne bi, najpre bi i on govorio o jeziku, o tome kakva je to izuzetna radost znati mađarski, ima osećaj da je to čast, privilegija (mada bi mu u Geteborgu palo na pamet da je radost i čast govoriti i švedski, i tako dalje, od poprišta do poprišta sajmova knjiga), i kao što Portugalci govore jezikom cveća (kako je to lepo napisao Deže Kostolanji, koji bi posebno o tome umeo da peva više puta po pet minuta), taj čitalac govori, valjda, jezikom Ferenca Puškaša, onog Puškaša koji je i dalje, izvinjavam se, veći i od velikog Ibrahimovića, i tako bi ovaj jezik bio izraz mađarskog genija, on, dakle, govori mađarski, jezikom genijalnosti, a to znači jezikom svakovrsnih preterivanja, jezikom krupnih nesklada, jezikom lišenim mišljenja, lišenim samospoznaje, lišenim refleksija, jezikom praznine, tišine, ćutanja. Cveće zna najlepše da ćuti, ali tu smo jednom već bili.
Očekivalo bi se da pomene velike mađarske pisce, nekadašnje i današnje, narednih dana, nada se, biće i o tome govora, ali ime Adama Bodora bi ipak pomenuo i ovako, posebno, jer on ovde nije poznat, pa ga i ne čitaju, mada je odličan pisac. Čitati Bodora je dobro. I čitajući ga, moguće je saznati ponešto važno i o Istočnoj Evropi, o stvarima koje su bilo gde u svetu važne, razumljive.
I, naravno, govornik ne bi mogao da izbegne današnjicu. Šta se događa sada u Evropi, a šta u Mađarskoj? Bilo bi, zapravo, lako i samo po sebi razumljivo podvrgnuti oštroj i objektivnoj kritici mađarsku praksu, na čelu s predsednikom vlade. Potpirivanje mržnje, ksenofobične kampanje umesto smirivanja strasti, potraga za žrtvenim jarcem (stari mađarski običaj, svi su krivi, samo mi nismo), huškanje, podela naroda na loše i na dobre Mađare, oživljavanje najgorih instinkta i tradicija, borbena retorika i njene posledice. Sve militantniji potezi, mere i zakoni. Sve je više onih čehovljevskih pušaka koje i vise mirno na zidu naizgled prijatnog salona u prvom činu da bi ih neko, pre ili kasnije, potegao. Kad zakon nešto dozvoljava, veoma je loš odgovor da ga ionako nećemo primeniti. Lako je citirati nepodnošljive rečenice odgovornih mađarskih političara, uzalud bismo tražili nekakav kontekst koji bi te rečenice učinio prihvatljivim. Citirani su mnogo, i biće citirani još i te kako. Gde je dobronamernost, gde je empatija, gde je ljudskost?
Ali malo je samo nabrajati primere govora mržnje. Malo je za sve to okriviti vladu. Njih to apsolutno ne zanima, nalaze hiljade izgovora, od ordinarne laži preko manipulacije s podacima do ukazivanja na moguće zapadne primere. Što je ponekad ozbiljan argument, ponekad zamagljivanje stvari. Sve je to malo, jer je problem stvaran. Šta znači pojava ljudi islamske i afričke kulture u ovoj formi? Zar je doista dobar odgovor samo pitanje empatije i ljudskosti? Da li zaista postavljamo sebi sva moguća i važna pitanja? Ili smo i mi u ratu, pa je i nama važnija sloga, jedinstvo i markiranje protivnika? Šta je to što se može sačuvati, a šta ne? Nije ovde kraj, samo prekidam.
Umetnost nije rešenje ni za šta. Roman još nije sprečio nikakvo zlo. Ali dobre knjige, dakle, one o kojima se ovde, u ovim krugovima, obično govori, prožima „požudna želja za razumevanjem“. To bismo mogli nazvati i nadom. Nada, dobra reč za kraj. A pet minuta prepustimo zaboravu. Koja je sad poslednja reč?

***

Ovogodišnji sajam knjiga u Geteborgu, čiji je počasni gost Mađarska, bilo je predviđeno da otvori jedan od najznačajnijih mađarskih savremenih pisaca, Peter Esterhazi. Međutim, Esterhazi je krajem septembra otkazao dolazak u Geteborg, a pripremljeni govor na svečanom otvaranju pročitao je njegov švedski izdavač. U njemu je Esterhazi samo s jednom rečenicom, uzgred, u zagradi, ukazao na to da u poslednje vreme njegovu pažnju, umesto književnosti, zaokuplja kancer pankreasa. Da se Esterhazi bori s podmuklom bolešću, u književnim krugovima se znalo još od letos. Njegov prijatelj, pisac Kristijan Grečo izjavio je: „Hiljade čitalaca, njegovi prijatelji, kolege, s najvećom zabrinutošću i s ljubavlju pomišljaju na njega svakodnevno, pogledujući gore, u nebo, sa željom da, ako ima Boga, ali i ako ga nema, Peter ozdravi.“ Na Fejsbuku je otvoren profil pod nazivom „Petre, ozdravi“, Odluka da iznese u javnost bolest od koje pati jeste njegova najličnija odluka, kažu u Esterhazijevoj porodici. Esterhazi ne odustaje od pisanja, obećao je svom izdavaču da će roman na kojem radi biti završen u dogovorenom roku.
Šezdesetpetogodišnji Peter Esterhazi jedan je od najznačajnijih autora savremene mađarske književnosti. Objavio je preko trideset knjiga, dobitnik je gotovo svih mađarskih i svih značajnijih evropskih književnih nagrada i najviših državnih odlikovanja.
U novije vreme na srpskom jeziku objavljene su u izdanju Arhipelaga dva Esterhazijeva romana: Pomoćni glagoli srca (2011) i Ništa od umetnosti (2015).

Prevod s mađarskog i beleška:
Arpad Vicko

Slučaj Kukocki je u meni od rane mladosti

Ljudmila Ulicka

Susreti iz mladosti uputili su me u pravcu romana Slučaj Kukocki. Država želi da potpuno upravlja životima građana, a građanin zahteva da mu se ostavi prostor privatnosti u kome on sam može da odluči šta će da radi.

Beograd, 9. novembra 2015.

Razgovarala: Tamara Lakić

Proslavljena ruska književnica Ljudmila Ulicka našla je vremena da za čitaoce Arhipelag magazina odgovori na nekoliko pitanja usred najvećeg uzbuđenja i obaveza koji su izazvani izlaskom iz štampe njenog novog romana Jakovljeve lestve.
Neposredan povod za ovaj razgovor jeste roman Slučaj Kukocki čije je novo srpsko izdanje nedavno objavljeno u izdanju Arhipelaga u ediciji 100 slovenskih romana.

Kako je nastao roman Slučaj Kukocki? Šta je bio prvi podsticaj?
– Ja sam u mladosti htela da budem biolog. Završila sam Biološki fakultet Moskovskog državnog univerziteta, nekoliko godina sam radila u Institutu opšte genetike. Taj deo mog života, makar vremenski i ne bio tako dug, imao je za mene ogroman značaj. Nisam radila samo s biljkama, proučavajući genetiku slatkog graška, što je prvi počeo da proučava Gregor Mendelj. Radila sam i s decom koja su imala neizlečiva genetska oštećenja. Tokom tog mog posla ja sam bila u kontaktu s nekolicinom velikih naučnika genetičara. Upravo ti susreti i taj krug mišljenja koji su se oblikovali u to vreme uputili su me u pravcu romana Slučaj Kukocki.

Pavel Kukocki ne poštuje ideološka mravila. On je izabrao nauku. Vaši junaci stradaju zbog svojih ubeđenja.
– Kada čovek odabere profesiju lekara, to u idealnom slučaju opredeljuje način života. Tako je bilo od vremena Hipokrata. Lekar leči bolesne, i njemu je sasvim svejedno da li je bolesni ili ranjeni čovek dobar ili je pak loš. Medicina je iznad svake ideologije. Što se tiče različitih vrsta stradanja zbog ideologije, to ne važi samo u slučaju mojih junaka, mnogi stradaju zbog ideologija. Doduše, meni se čini da je u naše vreme sve manje ljudi koji su spremni da se žrtvuju zbog velikih ideja.

Može li se reči da je zabrana abortusa pokušaj države da upravlja životima svih svojih građana? I to svakim delom tih života.
– Naravno. To je večni sukob države i građanina: država želi da potpuno upravlja životima građana, a građanin zahteva da mu se ostavi prostor privatnosti u kome on sam može da odluči šta će da radi.

Kritika Vaš roman Slučaj Kukocki naziva romanom epohe ili porodičnim romanom. Koje je tumačenje Vama bliže?
– Otvoreno govoreći, ja se ne interesujem previše za to šta kritika piše o mom romanu. Mene mnogo više interesuje šta o njemu misle čitaoci, kako ga oni doživljavaju. Čini mi se da nijedan roman ne može da postoji bez odgovarajuće istorijske pozadine na kojoj se odvijaju događaji. U nekim slučajevima ta pozadina je istaknuta snažnije i podrobnije, dok je u drugim slučajevima akcenat na psihologiji junaka. Sve je to pitanje proporcije. A ja sam u romanu Slučaj Kukocki nastojala da naglasim obe dimenzije, jer su mi obe bile važne za priču o tom vremenu i ljudima u njemu.

Ovih dana objavljujete novi roman.
– Da, moj novi roman je upravo objavljen. Zove se Jakovljeve lestve. Kao osnova romana uzeta je prepiska mog dede i moje bake, radnja romana obuhvata nešto više od sto godina i nešto više od pet pokoljenja jedne porodice. Na pozadini dva rata, tri zatvorske kazne i velikog broja predstava koje izvodi jedna od junakinja romana.

Ako biste dana pisali novi roman Slučaj Kukocki, priču o Rusiji danas, šta bi bila glavna tema?
– Slučaj Kukocki je već napisan. Posle toga napisano je još nekoliko knjiga. I sve one na neki način govori o konkretnim vremenima. Zašto bih sada ponovo pisala već napisani roman? Bolje je i izazovnije da pišem neki novi roman. A sadašnje vreme će se svakako ogledati u njemu.