Roman Vs. Priča: Slikanje sveta ili slikanje događaja?

Srđan V. Tešin

Da li će priča – zbog toga što kratkoća i sažimanje odgovaraju potrebama savremenih ljudi i što priči pogoduje duh modernog (tehničkog i tehnološkog) vremena (čitanje literature sa ekrana računara, tableta, e-čitača ili smartfona) – biti vodeći žanr 21. veka i da li će odneti prevagu nad romanom?

Beograd, 29. novembra 2015.

Predmet izučavanja teorije pripovedanja postao je i ostao roman, shvaćen bezmalo kao prototip književne proze iz kog proishode sva merila.
Vladislava Gordić, Hemingvej, poetika kratke priče

Priča, kao književni žanr, ne može biti adekvatno definisana, pre svega zbog svoje beskrajne fleksibilnosti. Kad je sve priča teško je odrediti njene granice i distinktivna obeležja. Ipak, priču možemo porediti u odnosu na roman. Priča, recimo, nije roman jer nema njegovu širinu, domet i univerzalnost. Priču ne bi trebalo razlikovati od njoj bliskih formi, iako je narativna praksa velikog broja autora iz celog sveta učinila neophodnim insistiranje na generičkoj i formalnoj dinstinkciji između kraćih (kratka kratka priča, fleš fikcija, mikro fikcija, mikro narativ, mikro priča, priča na razglednici, brza priča, mini priča, jednominutna priča, roman na dlanu ili prozni aforizam), kratkih (kratka priča) i dužih proznih dela (pripovetka, novela, roman). U ovom mikroeseju pokušaćemo da odgovorimo na pitanja o razlici između romana i priče (pod ovim terminom ćemo podrazumevati sve žanrovske podvrste kratkih i najkraćih proza).
Prozne forme se, najpre, razlikuju po dužini: kratka priča mora biti kratka, inače, prosto rečeno, nije kratka priča i to je neizbežno ključna činjenica. No, ne slažu se svi teoretičari i pisci sa ovim najosnovnijim određenjem kratke priče. Recimo, David Albahari u eseju Kako čitati kratku priču? kaže: „Po meni, kratka priča može da bude jedna reč kao i tekst od stotinak strana. Dužina je nešto što sam autor određuje kada piše kratku priču.“ Ipak, dužina ostaje kao presudan faktor u defnisanju proznih oblika i predstavlja ključnu razliku između kratke priče, priče, pripovetke, novele i romana.
Norman Fridman se, piše Alan Pasko u studiji O kratkoj priči: u kratkim crtama, svojevremeno zapitao: „Šta čini kratku priču kratkom?“ Fridman je, poput Albaharija, bio svestan toga da je kratkoća kratke priče relativna. To u prvom redu znači da su dela ovog žanra kraća od nekih drugih dela, ali ne znači samo to. „Po Fridmanu, kratka priča nije kratka zbog većeg jedinstva radnje, niti zbog statičnog ili restriktivnog poimanja književnog lika, već stoga što se bavi malim stvarima“, piše Vladislava Gordić u studiji Hemingvej, poetika kratke priče. Fridman, ipak, nije uspeo da ustanovi konačna distinktivna obeležja ovog žanra: „Priča“, kaže on, „može biti kratka zato što je sama radnja u osnovi jednostavna; ili zato što je radnja, ukoliko je kompleksna, redukovana sredstvima selekcije, smanjenja opsega i/ili kroz tačku gledišta“. Dužina, ovde se Fridman i Albahari slažu, zavisi od toga na koji način autor želi da obradi materijal. Taj zaključak nije nipošto trivijalan niti očigledan.

Pol Zumtor ističe da „kratkoća nikada nije stvar slučajnosti, već uvek predstavlja formativni model“. On izvodi generalni zaključak o tome da sama kratkoća nameće određene forme, smatrajući da su kratki tekstovi uvek okrenuti sadašnjem trenutku i postojanju u sadašnjosti. Zumtor veruje da u kratkoj priči postoji težnja ka tome da se zanemari proces i razvoj u korist prikazivanja jedne stvarnosti. Kratka priča nikada ne prikazuje proces. Štaviše, Meri Luiz Prat navodi činjenicu da „veliki broj kritičara smatra trenutak spoznaje kanonskom odlikom moderne kratke priče“.
Kratkoća kratke priče nameće posebnu vrstu ekonomičnosti, koja se kloni proširivanja, suvišnosti, pa čak i ponavljanja. Oni oblici ekonomičnosti koji zahtevaju proširivanja su izvan parametara kratke priče. U ovom žanru ekonomičnost znači da su: i dve reči previše, ako je dovoljna jedna!
Da li izvesne teme ne pogoduju priči? Moderna kritika smatra za aksiom da umetnička vrednost ne može zavisiti od teme koju je umetnik odabrao da obradi. Fridman tvrdi da ne možemo specifikovati to da se priča bavi određenom vrstom tema ili da sadrži određeni pogled na svet. Ipak, uživanje u otkrivanju nepoznatih istorijskih, religijskih i kulturnih stvarnosti je uglavnom izvan domašaja kratke priče. Izbor teme je u direktnoj vezi sa time što u priči deluje malo likova, na skučenom prostoru, u munjevitom odsečku vremena. Kratka priča se, dakle, ne ograničava na određen broj tema, ali joj posebno prijaju granična područja.
Bitno je i pitanje: „Šta pisac kratkih priča očekuje od svojih čitalaca?“ Kako se autori kratkih priča ne mogu zadržavati da bi pružili detaljna razjašnjenja, moraju pretpostaviti čitaočevo prethodno znanje, koje može i ne mora biti prisutno kod određenog čitaoca u određenom trenutku. Priča nije u mogućnosti da inkorporira česte, sistematske redundantnosti koje se javljaju u romanu. Zbog toga autori moraju pretpostaviti da će čitalac obratiti pažnju na sve elemente dela i upamtiti ih. Istine radi, kako primećuje Pasko, značajni, „evokativni detalji javljaju se i u romanu, ali nisu toliko primetni, zbog njegove obimnosti.“

Priča teži ka opštem. Čak i kada obiluje detaljima, čitaoci su pre skloniji generalizovanju nego pri čitanju romana. Ne samo što autori moraju da pretpostave da će čitalac primetiti svaku reč, sliku ili ritmičnost u priči, već su čak i skloni tome da svakom od elemenata pridaju veliku važnost. Od čitaoca se očekuje da čitaju dubinski i između redova. Prema ovome, priča zahteva posvećenog čitaoca.
Priča je, zbog kratkoće kao osnovne osobine, osuđena na intenzivnost. Bodler to jasno kaže: „Kratka priča, jezgrovitija od romana, zgusnutija, uživa večite blagodeti sputanosti: njen efekat je intenzivniji, a pošto je daleko manje vremena potrebno za čitanje priče nego za razumevanje romana, ne gubi se ništa od utiska celine.“
U kratkoj priči autori se više oslanjaju na raspored nego na ponavljanja ili razvoj, više na nagoveštaje, nego na naglašeno isticanje. O nemogućnosti ponavljanja u kratkoj priči, Vladislava Gordić piše: „Kratka priča ima otvorenu formu, formu koja uvek upućuje na svet izvan konteksta, sadržaja i granice priče. U kratkoj priči nema mesta za ponavljanja i unakrsne reference“. Kratka priča izbegava proširenja i radije pribegava elipsi, indirektnim zaključcima i izražavanju u malo reči.
Kratku priču uglavnom odlikuje jedinstvenost, pre nego mnogostranost. Anri Žid je verovao da je ta orijentacija dovoljna da načini razliku između romana i kratke priče: „Roman, kako ga ja prepoznajem ili zamišljam, sastoji se od mnoštva različitih gledišta, podređenih mnoštvu različitih likova koje autor postavlja na scenu“. Kod nekih pisaca ova tendencija dostiže stepen zakonitosti. „Dok je romanu cilj slikanje sveta, priča slika događaj, služeći se u tome ograničavanjem i sažimanjem na pojedinačno i izuzetno“, navodi Vladislava Gordić najbitniju razliku između romana i kratke priče i ukazuje na to da kratka priča nije opterećena činjenicama i analizom kao roman i da je po svojoj koncentrisanosti bliža lirskoj poeziji. Kratka priča ima izraženu tendenciju ka jedinstvu, a čak i kada se javlja udvajanje, uvek postoji izvesna direktnost i jednostavnost, po kojoj se kratka priča razlikuje od drugih i dužih proznih žanrova.
Umesto zaključka ovog mikroeseja, taksativno ćemo nabrojati jedanaest najtipičnijih odlika kratke priče, ključnih za razlikovanje u odnosu na roman:
1. Kratka priča je delo prozne fikcije koje se može pročitati u jednom navratu. (Nasuprot ovom Poovskom određenju kratke priče sagledanog iz ugla čitaoca, Rejmond Karver, iz ugla autora, kaže: „Priča ili pesma mogu se napisati u jednom dahu.“)
2. Kratka priča kombinuje objektivne, realistične opise sa pesničkom atmosferom.
3. Bliska je veza između kratke priče i pesme, jer se u obema javlja jedinstveni spoj ideja i strukture.
4. Kratku priču karakteriše ograničen broj likova, samo jedna radnja i jednostavna fabula (obično je čine: ekspozicija, zaplet, kulminacija i tužan/srećan završetak).
5. U kratkoj priči obično nema mnogo radnje, skoro da nema ni razvoja likova, a ono što je karakteriše može se opisati kao „komadić života uhvaćen objektivom“.
6. U kratkoj priči fabula nije naročito složena (za razliku od fabule romana), ali stvara jedinstven utisak, a u čitaocu ostavlja više jedno snažno osećanje negoli skup upamćenih činjenica (ali čitalac svakako mora da obratiti pažnju na sve elemente dela i da pokuša da ih upamtiti).
7. Kratka priča (uglavnom) prikazuje prelomni životni trenutak (koji može imati za posledicu „fatalni udarac“).
8. Kratka priča pruža jedinstven utisak tona, boje i efekta.
9. Kratka priča vrlo često ima otvoren/iznenadan početak i otvoren/neočekivan kraj.
10. Kratka priča je ograničena na jedan ambijent (fiksno mesto i vreme, društveno okruženje).
11. Kratka priča mora biti kratka!
Priča se jasno odvaja od romana, mada je teško sagledati sva njena distinktivna obeležja. „Ona sama u sebi sadrži ambivalenciju, budući da može biti događaj izraza (čime se približava lirskoj poeziji, a gubi distinktivna prozna obeležja poput zapleta) ili izraz događaja (što znači posedovanje čvrste kompozicije karakteristične za prozne forme)“, zaključak je koji Vladislava Gordić izvodi povodom neumitnosti ambivalentnih određenja kratke priče, ističući napetost između izraza i događaja, forme i sadržine, priče i diskursa, kao načelo koje je definiše.
Pojava novih medija i razvoj komunikacionih tehnologija uticala je i na razvoj, promenu i nastanak novih proznih žanrova. Tako se, pojavom društvenih mreža i razvojem veb platformi, otvorilo široko polje za formiranje novih proznih žanrova kao što su tviter priče, SMS priče, blog priče, fejsbuk priče i druge žanrovske podvrste uslovljene tehničkim ograničenjima. Bićemo svedoci toga da li će priča – zbog toga što kratkoća i sažimanje odgovaraju potrebama savremenih ljudi i što priči pogoduje duh modernog (tehničkog i tehnološkog) vremena (čitanje literature sa ekrana računara, tableta, e-čitača ili smartfona) – biti vodeći žanr 21. veka i da li će odneti prevagu nad romanom?

Svi praznici u jednoj akciji

Novogodišnji poklon za čitaoce

Specijalna akcija Novogodišnji poklon za čitaoce za članove Kluba čitalaca Arhipelag i one koji će to postati tokom predstojećih praznika.
Neodoljive knjige, sajamske cene, posebni popusti

Beograd, 21. decembra 2015.

Arhipelag na kraju godine nagrađuje članove Kluba čitalaca Arhipelag i one koji će to postati tokom predstojećih praznika Specijalnom akcijom Novogodišnji poklon za čitaoce.
Pravi je trenutak, izaberite Novogodišnji poklon za čitaoce ili više takvih poklona od 21. decembra 2015. do 15. januara 2016. godine.
Izbor je jednostavan: ne možete pogrešiti.
Za članove Kluba čitalaca Arhipelag i one koji će to postati tokom praznika pripremili smo u toku ove akcije specijalne i neodoljive popuste za 40 knjiga koje vam preporučujemo i u ovoj prilici.

Popuste možete ostvariti:

• u Klubu čitalaca Arhipelag (Terazije 29/II), svakog radnog dana od 9 do 17 časova
• ili pouzećem bilo gde u Srbiji gde ste Vi ili oni koje volite (posredstvom sajta www.arhipelag.rs ili posredstvom e-maila: klub@arhipelag.rs)

• 1. Laslo Blašković Priča o malaksalosti / cena u akciji: 282 dinara
• 2. Dragan Jovanović Danilov Otac ledenih brda / cena u akciji: 294 dinara
• 3. Ratko Dangubić Bela priča / cena u akciji: 293 dinara
• 4. Klaudio Magris Mikrokosmosi / cena u akciji: 395 dinara
• 5. Klaudio Magris Drugo more / cena u akciji: 296 dinara
• 6. Laslo Darvaši Nabaviti ženu / cena u akciji: 266 dinara
• 7. Marija Barbal Kamen iz odrona / cena u akciji: 221 dinar
• 8. Aleksis Stamatis Bar Flober / cena u akciji: 365 dinara
• 9. Roberto Kalaso K. / cena u akciji: 395 dinara
• 10. Fler Jegi Blažene godine kazni / cena u akciji: 211 dinara
• 11. Jun Fose To je Ales / cena u akciji: 196 dinara
• 12. Aris Fioretos Istina o Saši Knišu / cena u akciji: 320 dinara
• 13. Enrike Vila-Matas Montanovo zlo / cena u akciji: 320 dinara
• 14. Anri Bošo Periferijski bulevar / cena u akciji: 289 dinara
• 15. Sejs Notebom Izgubljeni raj / cena u akciji: 297dinara
• 16. Dušan Mitana Kraj igre / cena u akciji: 350 dinara
• 17. Dimitar Baševski Bunar / cena u akciji: 315 dinara
• 18. Andrej Bitov Čovek u pejzažu / cena u akciji: 250 dinara
• 19. Dragi Mihajlovski Dijakova smrt / cena u akciji: 315 dinara
• 20. Stanislav Rakuš Nenapisani roman / cena u akciji: 270 dinara
• 21. Edvard Bond Zločin 21. veka / cena u akciji: 287 dinara
• 22. Slobodan Micković Aleksandar i smrt / cena u akciji: 324 dinara
• 23. Drago Jančar Podsmešljiva požuda / cena u akciji: 324 dinara
• 24. Ratko Dangubić Pola ikone / cena u akciji: 277 dinara
• 25. Januš Glovacki Antigona u Njujorku / cena u akciji: 374 dinara
• 26. Jani Virk Poslednje Sergijevo iskušenje cena u akciji: 360 dinara
• 27. Aleš Čar Igra anđela i šišmiša / cena u akciji: 370 dinara
• 28. Vilijam T. Volman Centralna Evropa / cena u akciji: 743 dinara
• 29. Gojko Božović Svet oko nas (Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci) / cena u akciji: 475 dinara
• 30. Nenad Novak Stefanović Svetlarnik  / cena u akciji: 415 dinara
• 31. Jelena Lengold Pretesteriši me / cena u akciji: 577 dinara
• 32. Sejs Notebom Sledeća priča / cena u akciji: 296 dinara
• 33. Lidija Žorž Dok vetar zviždi kroz kranove / cena u akciji: 496 dinara
• 34. Dmitrij Bikov Evakuator / cena u akciji: 528 dinara
• 35. Vida Ognjenović Otrovno mleko maslačka / cena u akciji: 495 dinara
• 36. Jozef Rot Kapucinska grobnica / cena u akciji: 495 dinara
• 37. Marko Sosič Balerina, balerina / cena u akciji: 396 dinara
• 38. Klaudio Magris Nagađanja o jednoj sablji / cena u akciji: 196 dinara
• 39. Đerđ Konrad Odlazak od kuće i povratak kući / cena u akciji: 395 dinara
• 40. Srđan Vučinić Rađanje kentaura / cena u akciji: 197 dinara

Proverite zašto je Klub čitalaca Arhipelag mesto dobrih knjiga i dobrih cena:

• Sajamske cene tokom cele godine
• Najveći klupski popust u zemlji
• Besplatna članarina
• Stalna akcija Knjiga nedelje: popust od 40%
• Specijalne akcije sa dodatnim popustima
• Nagradne akcije za članove Kluba čitalaca Arhipelag
• Loyalty program: popusti od 20 do 50% u većini pozorišta u Srbiji

Klub čitalaca Arhipelag
Terazije 29/II, 11000 Beograd
tel: 011 33 44 536
011 33 44 427
e-mail:redakcija@arhipelag.rs
www.arhipelag.rs

Opasnost slabe Evrope

Džozef S. Naj

Da li 2016. može neizbežno da postane još jedna „godina Evrope“ za američku diplomatiju? Nije opasna Evropa koja postaje previše jaka, već ona koja je previše slaba.

Posle perioda u kojem je Amerika bila preokupirana Vijetnamom i Kinom, državni sekretar SAD Henri Kisindžer je 1973. proglasio „godinom Evrope“. U skorije vreme, nakon što je predsednik Barak Obama izdao zvanično saopštenje o američkom strateškom „stubu“, ili rebalansiranju, ka Aziji, mnogi Evropljani su bili zabrinuti zbog toga što su zapostavljeni od Amerike. Sada kada je u toku izbeglička kriza ruska okupacija istočne Ukrajine i nelegalna aneksija Krima i opasnost da se Britanija povuče iz Evropske Unije, 2016. može neizbežno da postane još jedna „godina Evrope“ za američku diplomatiju.
Bez obzira na slogane, Evropa zadržava impresivne izvore moći i od vitalnog je interesa za Sjedinjene Države. Iako je ekonomija SAD četiri puta veća od nemačke, ekonomija 28-člane Evropske unije je ista kao ekonomija SAD, a njena populacija od 510 miliona stanovnika znatno je veća od 320 miliona Amerike.
Da, prihod u Americi po glavi stanovnika jeste veći, ali kada je reč o ljudskom kapitalu, tehnologiji i izvozu, EU je u priličnoj meri u ekonomskom smislu ista kao ona. Do krize 2010, kada je zbog fiskalnih problema u Grčkoj i u ostalim zemljama na finansijskim tržištima nastupila anksioznost, neki ekonomisti su spekulisali da bi evro uskoro mogao da zameni dolar kao primarna svetska valutna rezerva.
Kada je reč o vojnim resursima, Evropa troši manje od polovine onoga što SAD namenjuju odbrani, ali ima više muškaraca i žena u vojnim redovima. Britanija i Francuska poseduju nuklearni arsenal i ograničeni kapacitet za prekomorsku intervenciju u Africi i na Bliskom istoku. Ali obe zemlje su aktivni partneri u vazdušnim udarima na Islamsku državu.
Što se meke moći tiče, Evropa dugo ima široko rasprostranjenu draž, a Evropljani igraju centralnu ulogu u međunarodnim institucijama. Prema novijoj studiji Portlend grupe, 14 od 20 glavnih zemalja je bilo u Evropi. Zbog osećaja da se Evropa ujedinila oko zajedničkih institucija postala je veoma atraktivna susedima EU, mada manje nakon finansijske krize.
Ključno pitanje prilikom procenjivanja izvora moći Evrope jeste da li će Evropa zadržati dovoljan stepen jedinstva da progovori jedinstvenim glasom o širokom dijapazonu međunarodnih pitanja, ili će ostati ograničena grupacija koju definišu različiti nacionalni identiteti, političke kulture i spoljne politike njenih članica.
Odgovor varira u zavisnosti od problema o kojem se govori. Kada je reč o trgovini, na primer, Evropa je ravnopravna sa SAD i može da parira američkoj moći. Uloga Evrope u Međunarodnom monetarnom fondu je na drugom mestu, samo iza uloge SAD (mada se finansijska kriza loše odrazila na poverenje u evro).
Kada se govori o pitanjima u vezi s borbom protiv monopola, veličina i atraktivnost evropskog tržišta znači da američke firme koje teže da se ujedinjuju moraju da dobiju odobrenje Evropske komisije kao i američkog ministarstva pravde. U sajber-svetu, EU postavlja globalne standarde za zaštitu privatnosti, što američke i druge multinacionalne kompanije ne mogu da ignorišu.
Ali evropsko jedinstvo se suočava sa znatnim ograničenjima. Nacionalni identiteti su i dalje jači od zajedničkog evropskog identiteta. Desničarske populističke partije uključuju institucije EU u mete svoje ksenofobije.
Pravna integracija je sve jača u okvirima EU, ali integracija spoljne politike i politike odbrane je i dalje ograničena. A britanski premijer Dejvid Kameron je obećao da će smanjiti ovlašćenja institucija EU i i da će izneti rezultate pregovora s liderima Unije na narodni referendum do kraja 2017. Ako Britanija zaokruži „ne“ i izađe iz EU, uticaj na evropski moral će biti žestok, što je ishod za koji su SAD jasno stavile do znanja da treba izbeći, mada malo toga mogu da učine da to spreče.
Evropa se na duže staze suočava sa ozbiljnim demografskim problemima zbog niske stope rađanja i nespremnosti da prihvati masovnu imigraciju. Evropa je 1900. činila četvrtinu svetske populacije. Do sredine ovog veka, možda će činiti samo šest odsto, a gotovo trećina će biti starija od 65 godina.
Iako bi aktuelni imigracioni talas mogao da bude rešenje za dugoročni demografski problem Evrope, on ugrožava evropsko jedinstvo uprkos izuzetnom rukovodstvu nemačke kancelarke Angele Merkel. U većini evropskih zemalja politička reakcija je bila žestoka zahvaljujući brzoj stopi priliva imigranata (više od milion ljudi prošle godine) i muslimanskog porekla velikog broja pridošlica. Opet je na zalogu važan diplomatski interes Amerike, ali nema mnogo toga što SAD mogu da učine u vezi s tim.
Postoji mala opasnost na duge staze da Evropa postane pretnja po SAD, i to ne samo zbog njene male vojne potrošnje. Evropa ima najveće tržište na svetu, ali joj nedostaje jedinstvo. Ali su njene kulturne industrije impresivne, doduše, kada je reč o visokom obrazovanju, iako se 27 njenih univerziteta rangira u prvih sto na svetu, 52 su u SAD. Ako bi Evropa prevazišla svoje unutrašnje nesuglasice i pokušala da postane globalni izazivač za SAD, ovi aduti bi delimično mogli da izbalansiraju američku moć, ali se ne bi izjednačili s njom.
Međutim, za američke diplomate nije opasna Evropa koja postaje previše jaka, već ona koja je previše slaba. Kada Evropa i Amerika ostanu udružene, njihovi resursi se međusobno jačaju.
Uprkos neizbežnim nesuglasicama, koje usporavaju pregovore o predloženom Partnerstvu za transatlantsku trgovinu i investicije (TTIP), ekonomsko razdvajanje nije verovatno i Obama će u aprilu otputovati u Evropu da promoviše TTIP. Direktne investicije u oba pravca su veće nego u Aziji i pomažu da se ekonomije spoje. A iako se Amerikanci i Evropljani vekovima međusobno kritikuju, oni dele vrednosti demokratije i ljudskih prava više jedni s drugima nego s bilo kojim regionom na svetu.
Ni jake SAD ni jaka Evropa ne ugrožavaju vitalne ili važne interese onog drugog. Ali Evropa koja oslabi 2016. mogla bi da ošteti obe strane.

Autor je profesor na Harvardu i pisac knjige Budućnost moći.

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org
Preneseno sa portala: www.danas.rs

Rukovati oprezno: angažovana literatura

Danilo Kiš

Kada u nekom društvu pisac može, bez spoljne prisile, bez kazne i kajanja da se angažuje, da menja svoje stavove, to je, ipak, znak slobode, slobode koja je jedini i neumitni sudija čovekove savesti: opasna, strašna sloboda!

Beograd, 22. februara 2016.

Kada se uzme u obzir sve što je bilo rečeno i napisano povodom angažovane literature (i gde se problem angažovanosti postavlja kao krucijalno pitanje umetnosti uopšte, kao magijska formula koja će otkriti jednom za uvek smisao svake umetnosti), kada se, dakle, svedu na zajednički imenitelj sve te magijske formule, ostaju nam sledeća dva opšta mesta: a) svako je angažovano delo valjano; b) svako delo ako je valjano jeste angažovano.
Na taj način, zadovoljena je svaka sujeta i svaka savest; svi smo mi jednako angažovani u našem vremenu, svi smo mi jednako dali svoj doprinos velikim (humanističkim) idejama ovoga sveta; niko nema razloga za kajanje, za grizodušje, ni oni koji su pisali ode Staljinu, ni oni koji su za vreme najvećih masakara i kataklizmi, pevali o mesečini! Danas, tačnije rečeno koliko još juče, bilo je pitanje dobrog ukusa biti angažovan pisac, angažovan svuda i uvek, danas za, a sutra protiv jedne te iste stvarnosti (mada je ta stvarnost bila manje-više ista danas i juče), angažovan po cenu velikih salta mortale, ali bez stvarnih moralnih konsekvenci!
U ovoj vrsti angažovanosti mogu se razlikovati, takođe, dva stava koja se ponavljaju do besmisla: s jedne strane, angažovani se pisac drži sa „užasavajućom doslednošću“ (izraz je Kolakovskog) svojih prošlih zabluda, uprkos činjenicama, uprkos otkrićima, uprkos svedočenjima, uprkos svemu; a, s druge strane, imamo pisca koji se premeće na trapezu angažovanosti a u smislu svojih najnovijih saznanja o svetu, menjajući istovremeno tačku gledišta, tačnije rečeno svoju političku orijentaciju, ostajući jednako „angažovanim“, mada sada već zastupa nešto sasvim različito od onoga za šta se zalagao juče. Jer, koliko još juče, on to, naravno, nije znao (rekli su mu, na primer, da je Hruščovljev referat delo imperijalističke propagande), ali danas stvari stoje drukčije, danas i on zna ono što nije znao juče, ali što je mogao znati da je hteo i smeo! I evo ga ponovo i jednako angažovana, uvek u prvim redovima, avangarda (kako se njemu čini), barjaktar, uvek spreman da promeni svoj barjak za neki drugi, ukoliko se nije jednom zauvek opredelio za prvu varijantu: dizati uvis uvek istu zastavu, makar ispao smešan u očima novih generacija. U svakom slučaju, ostaće mu divljenje onih koji poštuju „užasavajuću doslednost“.
Nekoliko teza bez zaključka: ono što se naziva angažovanošću na književnom planu donelo je više zla i ubilo je (u pravom značenju te reči) više ljudi i talenata nego ona druga, neangažovana književnost; angažovani pisac našeg doba bio je više nego neangažovani pisac saučesnik i inicijator zločina. Međutim, niko ne može imati čistu savest: oni koji su opèvali u svom gordom odricanju mesečinu, imaju na savesti svoje ćutanje, nepriticanje u pomoć ljudima u životnoj opasnosti, a oni prvi, angažovani, imaju, pak, najčešće na savesti svoje učestvovanje u ubistvu nevinih… „Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se!“
Kada u nekom društvu pisac može, bez spoljne prisile, bez kazne i kajanja da se angažuje, da menja svoje stavove, to je, ipak, znak slobode, slobode koja je jedini i neumitni sudija čovekove savesti: opasna, strašna sloboda! Ali kada vam društvo, država, partija diktiraju vaš angažman i zahtevaju ga od vas, to je jedna druga vrsta suočavanja sa sopstvenom savešću, teža, opasnija od one prve.
Pažnja! Rukovati oprezno: angažovana literatura!

(1981)

Esej iz knjige Danilo Kiš Poslednje pribežište zdravog razuma, Arhipelag, 2012.

Istorija beogradskih kafana neiscrpno je vrelo zabavnih priča

Boško Mijatović

Uobičajeno savremeno poimanje kafanske istorije dobrim delom pogrešno. Po njemu je tipična beogradska kafana do duboko u XX vek bila turska straćara u kojoj boemsko umetničko društvo ispija pića i vrca duhom. A istina je drugačija: umetnička boemija osvojila je tek nekoliko kafana, dok je ostale stotine beogradskih lokala zaposedao radni narod različitog profila: od palilulskih seljaka i savamalskih lučkih radnika do industrijalaca, profesora, rentijera i ministara.

Beograd, 11. marta 2016.

Razgovarala: Tamara Lakić

Naš sagovornik Boško Mijatović i njegov kolega Boris Belingar godinama su prikupljali građu i pisali knjigu Ilustrovana istorija beogradskih kafana koju je nedavno objavio Arhipelag. Na 250 strana, sa mnoštvo fotografija, od kojih su neke praktično nepoznate ili jedva poznate, u kolornoj štampi, sa obiljem novih istraživanja i činjenica, Ilustrovana istorija beogradskih kafana je za jedva nešto više od mesec dana privukla veliku pažnju javnosti i postala čitav društveni događaj.
Razgovaramo sa Boškom Mijatovićem o nastanku ove knjige koja na dragocen način osvetljava privatnu i javnu, društvenu i kulturnu istoriju Beograda i Srbije u XIX  i u prvoj polovini XX veka, kao i o tome kako su Belingar i on skupljali građu i fotografije.

Kako su tekla istraživanja iz kojih je nastala knjiga Ilustrovana istorija beogradskih kafana?
– Budući da smo kolega Boris Belingar i ja ljubitelji starog Beograda i poznavaoci kafanskog života u teoriji i praksi, nije čudno da smo se odlučili da napišemo ovu knjigu. Poseban razlog je naše nezadovoljstvo većim delom literature o starim kafanama koja se sastoji od prepisivanja novinarskih prepričavanja, začinjenih romansiranim prenemaganjima, garniranih slabim fotografskim materijalom i lošom štampom.
Stoga smo rešili da napravimo knjigu koja će imati kvalitetne fotografije i pouzdanu činjeničku osnovu i koja će biti kvalitetno štampana. U tom cilju potrošili smo 5-6 godina rada, a građa su nam arhivski podaci, ondašnje novine i adresari, sećanja starijih, sekundarna istorija literatura, mape i sve ostalo što se moglo smatrati pouzdanim. Verujemo da smo uspeli da popravimo naše poznavanje kafanske istorije: da dosta poznatog samo potvrdimo, da podosta novog saznamo, ali i da ispravimo brojne netačnosti koje su se nagomilale u beogradskoj kafanologiji.

Zašto ste se odlučili da napišete jednu „paralelnu istoriju“. Da iz ugla istorije beogradskih kafana osvetlite društvenu, političku i kulturnu istoriju Beograda i Srbije u XIX veku, pa sve do početka Drugog svetskog rata.
– Nas interesuje odgovor na pitanje „kako si živeli naši preci“, tj. kakva je bila zemlja Srbija pre 80 i 150 godina. Znamo da su topovi važna stavka istorije, kao i kraljevi, partije i sednice centralnih komiteta, jer bitno utiču na život narodni. Ali političkom istorijom se ne iscrpljuje istoriografija, pa se čak u dužim vremenskim periodima politička zbivanja pokazuju manje važnim nego što se misli.
Naša knjiga, nadamo se, daje mali doprinos društvenoj istoriji, jer je kafana oduvek bila važna društvena institucija. U njoj je vođena politika i zasedali partijski štabovi, održavani balovi i koncerti, igrane pozorišne predstave, uživalo se u prijatnom društvu, sklapani trgovački i bračni poslovi, uređivane novine, pisane pesme… Uzrok takvoj poziciji kafane u starijem vremenu nije, kao što bi se dalo pomisliti, genetska ljubav Srba prema kafani već banalna činjenica da su to bili jedini javni prostori, osim nešto malo državnih. Gde se može odigrati pozorišna predstava? U kafani, naravno, jer je to jedino mesto koje već poseduje dosta prostranu salu i stolice, dok je kafedžija veliki ljubitelj umetnosti koji će za nešto prometa u jelu i piću besplatno omogućiti pozorišnoj družini da održi predstavu.

Šta smatrate najvažnijim unapređenjem dosadašnje predstave o kafanskom životu nekadašnjeg Beograda?
– Nadamo se da smo dokazali da je uobičajeno savremeno poimanje kafanske istorije dobrim delom pogrešno. A po njemu je tipična beogradska kafana do duboko u XX vek bila turska straćara u kojoj boemsko umetničko društvo ispija pića i vrca duhom. Takvom razumevanju doprinose kako neki materijalni ostaci (skadarlijske kafane, Znak pitanja), tako i sklonost mnogih autora ka romansiranju života i kafana i umetničkog sveta. A istina je drugačija: umetnička boemija osvojila je tek nekoliko kafana, dok je ostale stotine beogradskih lokala zaposedao radni narod različitog profila: od palilulskih seljaka i savamalskih lučkih radnika do industrijalaca, profesora, rentijera i ministara.
Zatim, uglavnom nije tačan utisak da su zgrade beogradskih kafana bile male, turskog tipa, čak ni većina iz XIX veka. To jasno pokazuju fotografije u ovoj knjizi. Praktično svi hoteli iz XIX veka bili su solidne građevine, što je posledica tadašnjih uobičajenih građevinskih i ugostiteljskih standarda. Od nešto starih „turskih“ kafana iz prve polovine XIX veka mali deo je preživeo, ali je veći deo tokom vremena zamenjen novijim zgradama ili bitno preuređen. A velika većina onih koje su podignute na ledini u drugoj polovini XIX veka predstavljaju solidne, dosta prostrane građevine, kao, primera radi, mnoge palilulske kafane (Orač, Sablja dimiskija, Velika Makedonija, Belo jagnje, Sokolović, Stara Srbija, Ribnica), ili savinačko-čuburske (Savinačka kasina, Novi Beograd, Čubura, Kumanovo, Sokolac, Hercegovina, Toplica).

Šta je za Vas same bilo posebno uzbudljivo otkriće tokom rada na knjizi?
– Najuzbudljivije mi je bilo otkrivanje istorije muzike kod nas. U XIX vek varoška Srbija ulazi sa orijentalnom muzikom čiji su nosioci Turci i Cigani. Vremenom se muzički život razvija u više različitih pravaca, s paralelnim životom ozbiljne, zabavne i narodne muzike. Počev od dvora, brzo se u najvišim krugovima širi evropska muzika, bilo kroz zapadne kompozicije, bilo kroz dela komponovana na srpske narodne motive, što se obično svira na balovima koje organizuje prvo kneževa porodica, a potom i mnogi drugi.
Narodna muzika doživela je revoluciju oko 1880. godine, kada je mađarski Ciganin Ferdinand doneo u Beograd, sa velikim uspehom, potpuno drugačiji način sviranja, daleko sentimentalniji mađarski. Sa Ferdinandom je neko vreme svirao mladi Mija Seferović Jagodinac i – narodna muzika je zauvek promenjena, kako kaže Mika Petrović Alas.
Oko 1880. započinje era zabavno-kabaretske muzike sa slobodnijim igračicama i pevačicama, što je skandalizovalo konzervativne duhove. Sasvim drugu granu plesa golišavih žena predstavljale su orijentalne igre, tzv. čočeci. Od 1890-tih nadalje, po francuskom uzoru, izvesnu popularnost stiču i kafe šantani, odnosno koncertni kafei, u kojima mali orkestar svira popularnu laku muziku.

Zabavna i narodna muzika nastavljaju svoj život, često toliko isprepletane da ih je teško odvojiti. Tako i kod izuzetno popularnog Mijata Mijatovića, koji peva starogradske i slične pesme i svojim lirskim tenorom očarava slušaoce. U Skadarliji su često pevale i Sofka Nikolić, tada verovatno najpopularnija pevačica narodnih pesama, i čuvena sevdalinka Vuka Šeherović.
Tu su i pevači šlagera, kao Milan Timotić i Edo Ljubić, i pevačica ruskih romansi Olga Jančevecka. Početkom 1920-tih pojavljuje se i džez, doduše, ne onaj koncertni već plesni (čarlston, fokstrot, šimi) i postaje vrlo popularan kod beogradske mladeži. Nije sve počelo s rokenrolom.

Kada čitamo Vašu knjigu, vidimo da su sve tadašnje kafane imale boju. Znalo se gde ko sedi, kakva se hrana jede, koja je muzika izbor koje kafane, pa čak i politički izbor kafane.
– Tako je. Budući da su privatne kuće tada bile privatan zabran u koji su se primali samo najbliži, to se druženje odvijalo u kafanama. Jedni su se okupljali po partijskoj liniji, pa su liberali sedeli kod Zlatnog krsta, naprednjaci kod Kasine, radikali kod Pariza, a demokrate kod Barajeva ili Tri seljaka. Drugi su se samo družili ili zajedno lumpovali, treći igrali karte ili domine, a četvrti održavali sastanke. Tada se znalo gde ko obično sedi i s kim, pa ga je lako bilo naći. A i kafane su, pored glavne sale, imale zasebne sobe za pojedina društva, kako zaverenička, tako i umetnička ili novinarska.
Tako je, na primer, hotel Imperijal u Vasinoj imao razne stalne goste. Tu je višegodišnji ministar finansija Laza Paču često večeravao, a stanovao je preko puta. Voleo je pivo i, kao gurman, mezetluke kao što su ražnjići, ćevapčići, slane kifle s kajmakom, užička pršuta i suve kobasice. A u pokrajnjoj sobi se kartalo stalno društvo u kome su bili profesori Univerziteta Giga Geršić i Velimir Bajkić. I društvo radikalskih prvaka imalo je ovde svoje mesto.

Mnogi ministri i predsednici vlada Srbije u XIX veku imali su svoje kafane. Šta nam ta činjenica govori: koliko su kafane bile važne ili koliko su bile privlačne?
– Da, vlasnici kafana bili su predsednici vlada Ilija Garašanin i Nikola Pašić, ministri Aleksa Simić, Milutin Garašanin, Jovan Belimarković, Stojan i Jovan Veljković, Konstantin Nikolajević, pa predsednk Državnog saveta Stefan Stefanović Tenka i neki savetnici, a da o predsednicima sudova, sveštenicima, bogatašima (kapetan Miša, Vajfert, Bajloni) i mnogim drugim ne govorim. Ali jednako zanimljivo je što su vlasnici kafana bili i trgovački kalfa, žandar, gajdaš, kovač, seoski kmet, ribar, lađar, a da ne pominjemo tadašnje uobičajene zanate – terzija, papučar, sarač, fišekdžija, boltadžija, kantardžija, simidžija, leceder, lončar, dunđer itd, znači ljudi iz praktično svih zanimanja. Ali i krunisane glave: knez Mihailo je bio vlasnik hotela Jelen i Velike pivare, a knez Aleksandar Karađorđević hotela Srpska kruna (danas Kinoteka).
Oni su, u stvari, bili vlasnici imanja koje im je donosilo kiriju koju su im plaćali zakupci, tj. kafedžije. Stoga su bili rentijeri, a nisu sami vodili kafanu ili hotel. Nije ih zanimalo da li se u lokalu nalazi kafana ili trgovina, već koliko mogu da zarade. Važnost rentijerstva posebno stoji za ministre i druge političare koji su lako mogli izgubiti posao i platu posle političkih promena, tako da im je ova imovina pružala finansijsku sigurnost.

Kafana u XIX veku je jedan od glavnih javnih scena na koju izlaze krunisane glave, političari, trgovci, zanatlije, umetnici. Koje su beogradske kafane u tom smislu posebno upečatljive?
– Još iz prve polovine XIX veka potiče tada impozantna zgrada hotela Jelen, čak dvospratna, sa dve kafane i drugim salama i stanovima za izdavanje. Za finiji svet su još dva hotela pored Kalemegdana – Srpska kruna (druga, danas gradska biblioteka) i Srpski kralj – bili mesto gde se može izaći sa porodicom i posedeti sa prijateljima, s tim da su za svoja okupljanja prvi koristili masoni, a drugi rotarijanci.
Tako je Srpski kralj od osnivanja 1867. bio prvoklasan hotel sa rafiniranom kuhinjom i restoranom, gde su najčešće svirali vrhunski salonski muzičari. Kelneri su bili u svečanim odelim, stolovi prekriveni damastnim stolnjacima, na kojima se presijavalo posrebreno posuđe. Atmosferu u restoranu Nušić je opisao kao „pristojnu, tihu i odmerenu… te je u stvari oduvek ličila na kakav klub, no na kafanu“. Stalni gosti bili su i bivši predsednici vlade Piroćanac i Čumić. Srušen je u nemačkom bombardovanju 1941.

Znatnu popularnost u građanstvu imali su prostrani Kolarac (na Trgu Republike), Velika pivara (u Gepratovoj), Bajlonijeva pivnica na početku Sarajevske, potom Oficirska kasina i mnoge druge. Brojne terazijske kafane zadugo nisu posebno cenjene zato što su bile previše narodske, pod uticajem stočne pijace na mestu današnje skupštine. Za večernje izlaske i lumpovanje služile su prvo skadarlijske, a kasnije i savinačko-čuburske kafane.

Neke kafane su preživele sve do danas. Većina, naravno, nije. Danas mnoge kafane koje su dugo trajale nestaju, zamenjuju ih nova univerzalna i bezlična mesta zabave. Koje kafane biste voleli da su se održale iz vremena o kome govori Vaša knjiga?
– Bilo bi lepo da su preživeli već pomenuti hotel Srpski kralj i Kolarac. Zatim Ruski car, kafana bečkog tipa, namenjena otmenim izlascima, a u suterenu varijete, sa odgovarajućim plesom, muzikom i dansingom. Oprema oba lokala bila je prvorazredna: masivno drvo, kristalni lusteri, biljurna ogledala, mermerni stočići, plišana sedišta, srebrni poslužavnici. Postoji i danas, ali se još nije oporavio od nacionalizacije iz 1945.
Pomenuo bih još Novi Beograd, prvorazrednu čubursku kafanu, sa odličnim ambijentom, kuhinjom i uslugom i prvorazrednom muzikom, kao i Borču, kafanu i pivnicu na donjem Dorćolu, gde su držane alaske slave i gde su umeli da dođu prestolonaslednik Đorđe Karađorđević i njegov prijatelj matematičar Mika Petrović Alas.
Istorija beogradskog ugostiteljstva neiscrpno je vrelo zabavnih priča o tome kako je nekada bilo i kako se lepo živelo, bez sumnje stoga što je za mnoge Beograđane kafana u starim vremenima bila najvažniji prozor u svet, mesto gde se odvija socijalni život u svim svojim manifestacijama.

Imigranti ili ponavljanje istorije

Klaudio Magris

Austro-ugarsko carstvo podrivala je mržnja koja je buktala u senci nadnacionalne ideje. Sablast se vraća, nakon izbegličke krize.

Beograd, 3. aprila 2016.

„Mojim narodima“. Tako su počinjali proglasi habzburškog cara, a tako je počinjao i onaj kojim je Franjo Josif objavio početak Prvog svetskog rata koji će biti uzrokom raspada njegovog carstva. „Mojim narodima“ priziva sliku i atmosferu harmonične sloge, različitih narodnosti u miru zajedničkog života, zahvaljujući osećanju pripadnosti jednoj višenacionalnoj tvorevini, koja štiti pojedinačne kulture.
Neki se sada čude što se u zatvaranju granica i podizanju drvenih i žičanih ograda, kako bi se odbila najezda imigranata, naročitim žarom ističu države rođene iz raspada habzburškog carstva, od Austrije do Mađarske, Republike Češke i raznih država Balkana. To je bolno, ali i ne čudi. Pre svega, samo habzburško carstvo, bivša zajednička otadžbina mnogih od ovih zemalja, podrivano je takvom nacionalnom mržnjom koja je buktala u senci njegove velike nadnacionalne ideje, svakako zaloga civilizacije, no katkad pobijane njegovom vlastitom politikom, a na kraju izobličene destruktivnom i samodestruktivnom eksplozijom raznih nacionalizama, sve silovitijih unutar samog carstva, kao i gotovo svuda u Evropi.
Odnosi Austrijanaca i Mađara u Dvojnoj austrougarskoj monarhiji, na primer, nisu bili baš najskladniji. Carinski rat između Austrijskog carstva i Ugarskog kraljevstva naveo je Mađare da svoje trgovce proglase žrtvama rata i obeštete zbog ugroženosti austrijskim dažbinama. Mađari, Slovaci, Hrvati, Italijani i Slovenci, Rusini i Poljaci često su bili u oštrim sukobima. U nekim mađarskim pukovima vest o ubistvu Franca Ferdinanda u Sarajevu pozdravljena je, budući da je bio pobornik politike trijalizma, odnosno da je želeo da nekolikim slovenskim narodima podari dostojanstvo i moć jednaku onoj Mađara i Austrijanaca. Istorija obiluje protivrečnostima: Austrija, kolevka velike nadnacionalne ideje, bila je plodni rasadnik nacizma.
Ne treba se, stoga, samo čuditi što mnoge bivše habzburške zemlje pokazuju da su jednako čvrsto zatvorene kao i neke druge u prihvatanju ovih prezrenih na svetu koji dolaze sa najrazličitijih strana. Još mnogo decenija pre aktuelne imigracije mnoge od njih imale su sopstvene nacionalističke snove i planove: san o Velikoj Mađarskoj, o Velikoj Rumuniji, i još mnogi drugi, a svaki od njih podrazumevao je tlačenje suseda. Pored toga, istorija traje dugo, uranja u vekove, ali isto tako i kratko, barem na nestalnoj i brutalnoj površini. Tito je podsećao na Franju Josifa vlastitim stvaranjem višenacionalne Jugoslavije ujedinjene u osećanju zajedničke pripadnosti i sudbine, koja je kao takva svakako jedno vreme i postojala, na primer, u periodu napetih odnosa sa Italijom. Svega nekoliko decenija potom to jedinstvo raspalo se u strahotnom i bratoubilačkom ratu koji je balkanske narode pretvorio u surove strance i neprijatelje. Ako su se Srbi i Hrvati međusobno ubijali zbog pokojeg pomeranja granica, nije čudno, premda je dramatično, što sada zatvaraju granice nekom dalekom i neznanom svetu.
Uz to, gotovo sve bivše habzburške zemlje živele su više decenija pod sovjetskim jarmom, koji je bitno uticao na njihovu stvarnost i identitet, te su možda još previše zauzete vidanjem vlastitih rana da bi se mogle otvoriti drugima. Uostalom, ni druge evropske države, koje nisu prošle kroz takve lomove, ne pokazuju da su išta osetljivije na tragične priče koje su nam na pragu. Te zatvorene granice, te žičane ograde ne možemo objasniti toliko prošlošću onih koji ih podižu, već onom zastrašujućom, sve većom nestabilnošću koja naizgled nezaustavljivo menja svet i sa kojom ćemo se sve teže moći čovečno suočavati. Problem ne leži u primitivnom propovedanju mržnje i straha, što se često može čuti. Fenomen imigracije polako postaje proces svetskih razmera koji naš način života nije kadar da uredi. Ova bujica nesrećnog sveta koji traži jedino da preživi može postati tako velika da će iz objektivnih razloga biti teško omogućiti im da uopšte žive. Možda su ove imigracije mračna najava nekakve velike i ne tako daleke promene, slične kraju antičkog sveta, promene koju ne možemo ni da zamislimo. Novi arogantni i ograničeni gospodari sveta zavaravaju se da su njihova moć i poluge vlasti kojima razmeštaju po volji ljude, stvari, bogatstvo i siromaštvo predodređeni da traju zauvek. Ta se vlast može srušiti kao što se srušio Vavilon, te će se današnji imigranti, ili, još bolje, njihovo blisko potomstvo, kretati među ruševinama bahatog i iščezlog bogatstva, kao što se varvarski svet nekada davno kretao među opustošenim kolonadama i hramovima.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, pisac slavnog romana Dunav koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Arhipelaga

© za srpski jezik: Arhipelag

Pristrasnost i zlovolja: beda današnjih istoričara

Branko Milanović

Mislim da je nesrećan razvoj koji razara ozbiljno obrazovanje i odražava današnju pretežno tabloidnu kulturu. Možda nakon svega mi zaista imamo istoričare kakve smo i zaslužili.

Beograd, 14. aprila 2016.

Život u postmodernom gradu kao što je Njujork ima mnogo prednosti, ali i neke nedostatke. Jedan od tih nedostataka jeste odsustvo knjižara. (Praktično, jedina knjižara u koju idem nalazi se u centru Menhetna, u vlasništvu je Kinokunija, japanske kompanije, i sadrži oko 90% japanskih knjiga bilo na japanskom bilo knjiga japanskih autora prevedenih na engleski. Tako da je teško pretpostaviti šta ljudi u Njujorku čitaju.)
U početku, to ne izgleda previše važno, jer možete naručiti mnogo više knjiga preko Amazona. Ali problem je što tako nemate predstavu šta je duh vremena. Naravno, možete konsultovati listu bestselera Njujork Tajmsa. Ali to nije duh vremena intelektualaca: to je duh vremena čitalaca sapunskih opera. Ili, alternativno, možete da pretražujete prodaju na Amazonu po autorima ili po knjigama. Ali pitanje je ko ima vremena da sve to uradi, ili ko može da se seti svih autora, pa da ih pretraži i međusobno uporedi?
Bio sam veoma srećan kada sam otkrio da London (i dalje) ima nezaobilazne knjižare. One i dalje sadrže mnogo knjiga, različitih žanrova; pogotovu subotom, knjižare su prepune ljudi koji razgledaju i kupuju knjige.
Kada sam pažljivije pogledao izložene knjige, primetio sam jednu specifičnost. Skoro sve knjige (najradije bih rekao „sve“, ali volim da budem oprezan) o Francuskoj, Ruskoj i Kineskoj revoluciji nisu bile samo kritika ovih revolucija, fokusirana na destrukciju koju su one prouzrokovale, već su predstavljale same njihove vođe, njihove zločinačke prirode i seksualne perverzije. Robespjer je mizantrop koji nikada nije imao seks; Lenjin je mrzeo ljude i voleo samo svoju ljubavnicu; Staljin nije bio samo masovni ubica, već i serijski gruzijski (dakle, crnomanjast, mračan i kosmat) seksualni predator; Mao je opsesivni, manijakalni ubica koji je uživao da defloriše mlade devojke.
Bio je to čudan osećaj. Pisci koji su izgledali kao da pripadaju tabloidnoj školi novinarstva, mnogo pre nego što bi mogli da budu istoričari, reagovali su, pretpostavljam, na obožavanje ovih vođa od strane njihovih sledbenika, pokušavajući da učine nešto sasvim suprotno. Iz istih razloga kao kada neko želi da omalovaži hrišćanstvo, budizam ili islam, donoseći neke neprijatne detalje iz života Isusa, Bude ili Muhameda, ovi pisci su osetili potrebu da isto to urade s vođama revolucija. Paradoks je u tome što oni na taj način nisu učinili ništa bolje od svojih protivnika koji obogotvoravaju osnivače sekularnih religija. Dok ih jedna grupa predstavlja kao nadljude, dok druga grupa želi da ih sruši, ne samo na zemlju već u blato. Ne zavređuje mnogo pažnje pitanje da li je takva jednostrana, u jednom slučaju hagiografska, u drugom slučaju zlonamerna, slika istinita. I koliko je pak potpuna.
Ali mislim da su ovi tabloidni istoričari (od kojih mnogi predaju na najprestižnijim univerzitetima) propustili da primete da je nemoguće objasniti neki pokret, nezavisno od toga da li je on „dobar“ ili „loš“, ličnim vrlinama i porocima njegovih lidera, ili time da li su oni rođeni bogati ili siromašni, u maloj ili velikoj porodici. Čuo sam da je Nemačka nedavno mesecima bila paralisana raspravom o Hitlerovim testisima (i o tome da li je tu reč o množini ili o jednini). Da li nam to bilo šta govori o nacističkoj ideologiji, pokretu, njegovom usponu i padu? Slično tome, da li nam seksualne navike Lenjina, Staljina, Maoa, ili, uzmimo isto tako, Ruzvelta i Džona Kenedija mogu reći nešto o tome zašto su ih ljudi podržavali i sledili? Ili o njihovim politikama i o izborima koje su oni napravili u politici?
Mislim da je nesrećan razvoj koji razara ozbiljno obrazovanje i odražava današnju pretežno tabloidnu kulturu: svi postupci se moraju objasniti seksom i novcem ili svesti na njih; i, među onima koji su „pogođeni“, objasniti sve strahom. Nema prostora za ekonomske interese klasa, ideologije i uverenja, težnju za usavršavanjem ili samoodricanje.
Lako bi se moglo pokazati da ove „istorije“ nisu stvarne istorije prošlosti već su pre istorije vremena u kome su napisane, izraz današnjeg iskustva. U vremenu u kome ne postoje uverenja i u kome je sve individualizovano i komercijalizovano, svaka istorija treba da bude predstavljena kao proizvod krajnje samoživog interesa nekoliko pojedinaca. U prošlosti ovih nekoliko pojedinaca bili su Jevreji ili masoni; danas su to fanatični i seksualno izopačeni revolucionari.
Kako su ovi pojedinci uspeli da ubede milione da ih slede, ili kako su ih, tačnije, ovi milioni otkrili i napravili od njih svoje prvake i vođe ostaje pitanje koje je ignorisano i neobjašnjivo. Štaviše, objašnjenje je suvišno. Vraćamo se na viđenje istorije po kome ne postoje društvene snage, ni klase, već samo pojedinci: vođe i oni koje su oni vodili, lavovi i ovce u Pareto terminologiji.
Pa možda nakon svega mi zaista imamo istoričare kakve smo i zaslužili.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Indija: pogled iz Kočija

Aleš Šteger

Uprkos svemu, svaki dan u Indiji bio je i ostao potpuno nepredvidiv. Sigurno je jedino to da ću biti suočen sa izobiljem, da će putovanje biti iznenađenje i da je najbolje imati vodiča za put, nekoga poput Vergilija, po mogućstvu takvog koji neće znati kakva ga uloga čeka.

Beograd, 20. aprila 2016.

Kada sam, pre dvadeset godina, prvi put došao u Indiju, doživeo sam kulturni šok. Raskoš boja, mirisa, pulsiranje života, radost i tragično spojeni, na najtešnjem prostoru, pulsiranje života, različitost mnogih stvari i fascinacija nekom sasvim drugačijom logikom, pulsiranje života i još jednom pulsiranje, pulsiranje života, nikada odvojenog od smrti, pulsiranje života koji pleše usred smrti obeležilo me je iznutra. Indija – njena kultura i svakodnevica – ona je sve, a ujedno i vlastita suprotnost. Potpuna otvorenost, nepredvidljivost, nezapamćeni raskoš bivanja umrežili su me, napunili su mi snove i misli. Vedska tradicija kaže da iza imena i slike koji su smrtni stoji besmrtan dah. Sećam se mrtve žene na ulici nad kojom se nadvijalo uplakano dete. Sećam se proslava verskih praznika. Sećam se jutarnjih vežbi joge koje su naši domaćini izvodili u četiri ujutro ispred uključenog televizora, sećam se pevanja u bioskopskim salama uz gledanje masala filmova i puckanja ljudskih kostiju koje je gutala vatra na obali Ganga u Varanasiju. Uprkos svemu, svaki dan u Indiji bio je i ostao potpuno nepredvidiv. Sigurno je jedino to da ću biti suočen sa izobiljem, da će putovanje biti iznenađenje i da je najbolje imati vodiča za put, nekoga poput Vergilija, po mogućstvu takvog koji neće znati kakva ga uloga čeka. Upravo zbog toga moći ćemo da plovimo između bogatstva i siromaštva, između prošlosti i budućnosti, između dobra i zla. Dok ovo pišem, žao mi je samog sebe. Ove reči, ove misli, koje mi, zapadnjaci, vidimo obuzdane među našim siromašnim razlikama, verovatno ne bi napisao nijedan Indijac, nijedna Indijka. Suprotnosti? Ponavljam: pulsiranje, pulsiranje celine života.

Bez struje.
Usred noći oluja.
Ventilator je prestao da broji beskraj svojih krugova i, u trenutku, komarci su planuli na mene kao sitni demoni.
Ostao sam bez svake zaštite od noćnih mora.
Usred snova o sukobu vanzemaljaca, obučenih u plave skafandere, pojavljuje se kristalni poj jutarnje ptice koji slobodno putuje kroz metalnu rešetku na prozoru.
Kaplje. Kaplje po limu kao da udara bubanj.
Jutro sviće neočekivano, kao da je neko upalio svetlo napolju.
Iz kutijastog hotela zakoračim u raskošnu arhitekturu zvukova.
Žena u sariju na ulici pumpa vodu, u pozadini se čuje udaranje mašine, ušiveno zajedno s jutarnjom larmom vrana.
Međutim, u isto vreme, pesma – negde, neodređeno, iza, ispred. Negde.
Pratim je.
Bez struje u sobi, ali napolju, na ulici, šta god da mi dotakne čula sve je – struja.
Pesma u vazduhu sve je jasnija.
Ima sliku poznatog mučenika, drastično prikazanog na plakatu.
Krv brizga, ekseri prodiru kroz dlanove, tu estetiku odlično poznajem, izgleda kao sila veštački presađena ovde iz druge kulture.
Jutarnja misa u crkvi. Prekosutra će biti Veliki petak.
Put krsta, kako neobičan početak dana, pomislim, kako neobičan, iznenađujući početak za Indiju, pomislim i pogledam vernike koji su, kao u nekakvoj džamiji ili u nekakvom hindu hramu, izuli cipele da stoje bosi pred Svemogućnim.
Naime, sve je religija.
Ovde.
Sve je religija.
I komunizam u Kočiju, u Kerali.

Šta sve mi, ljudi, radimo, iz jutra u jutro u svojim životima, recimo, urezujemo rupe u kokosove orahe ili prelivamo čaj iz šolje u šolju, kao da je to prelivanje sve što jesmo, trenutak kad nas neka konstelacija, sudbina ili božanstvo pretoči iz jedne posude u drugu.
Pričaju mi o strašnoj nesreći.
Putnički i teretni brod sudarili su se nedaleko od obale, pred svima.
Putnički brod se prelomio.
Pred svima.
Pokušaji spasavanja.
Čak je i neki stranac skočio u vodu i pomagao u spasavanju.
Dvanaestoro utopljenih.
To je bilo pre četiri meseca.
Četiri meseca u jednoj šolji, mi u drugoj, između nas informacija koja se, zajedno s nama, pretače iz prve u drugu i iz druge nazad u prvu.
To jutro već je bilo.
To jutro uvek će biti iznova.
Svakog jutra ribari dovezu ulov u pristanište.
Toliko ribica, raspoređenih na gomile po podu, kao da ih je neko umnožio.
Vođa sindikata nadzire istovar brodova.
Grleno pevanje ponude.
Preplitanje glasova koji poju cene.
Ritam beskonačnih repeticija.
I prateći hor vrana.

Tu i tamo neka ptica ukrade parče ulova, kljuca ga sakrivena između kutija dok joj ga ne ukrade neka mačka iz luke.
Sve je religija.
Pljačkanje je religija.
Politika je religija.
I mačka koja jede ribu je religija.
Takođe, vođa komunističkog sindikata je religija.
Džamija, muslimansko groblje, grobovi zbijeno nasuti između zelenila ─ sve je to religija.
Ostaci putničkog trajekta, prelomljenog na pola, kao delovi kostura neke velike ribe leže na obali.
I žena koja pruža ruku kroz rešetku blagajne na pristaništu i kupuje kartu za Ernakulam.
Neka stara slika, gaženje vremena, ta ruka, ta skrivenost, to pružanje kroz rešetku, taj brzi pokret, dlan koji fijukne kao bliska rođaka vetra.
Sledećeg trenutka osinjak ženskih marama koje u momentu razdele karte i zaverenički kreću prema pristaništu za ukrcavanje.
Taj pokret ženskog dlana, nikad viđen, to ostvareno prepoznavanje skoro nepodnošljivog nikada više, koje seže kroz rešetku, upisano je u mene.
Ne razumem zašto baš to.
Inače sve znam, ali samo s druge strane onoga što nazivamo jezikom.
Epifanija kao treperenje svetlucavih zečeva nekoliko minuta kasnije na pletenoj nadstrešnici barke.
Šta mi govore dlan i treperenje?
Srodnu priču kao drvo.
Vetra nema niotkuda.
I ja se hranim neprestanom glađu po novim epifanijskim pričama.
U međuvremenu, stare brzo nestaju.

Prevod sa slovenačkog: Nina Gugleta

Autor je poznati slovenački pisac, napisao je prvu knjigu o migrantskoj krizi Na kraju napisano koja je pre nekoliko meseci objavljena na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Od majstora do majstora

Sesar Antonio Molina

Srpski šnajder koji sanja da upozna Amansija Ortegu. Radomir Ranković, koji živi u malom mestu na severoistoku Srbije, počeo je da radi kao šegrt veoma mlad, isto kao i osnivač Inditexa, kome se divi i priznaje da sanja da ga vidi uživo.

Beograd, 25. aprila 2016.

Šetam kroz Veliko Gradište (malo mesto na severoistoku Srbije, između Rumunije i Bugarske, na obali Dunava) kao da šetam po svojoj kući. Oštar zvuk me trže kao iz sna, a bicikl samo što me nije pregazio. Tako sam sporo hodao da sam, u stvari, ja omeo bicikl i biciklistu za koga sam se bez razloga zabrinuo. Umesto izvinjenja, počinje naše upoznavanje. On je Radomir Ranković, iako ga mnogi u Velikom Gradištu zovu Radovan, Rade ili čak majstor Rade. Ja preuzimam, uz njegovu dozvolu, ovo poslednje zvanje. On se smeši s velikim zadovoljstvom. Za početak, vidim da je dobro. Majstor Rade je rođen u malom srpskom selu po imenu Požeženo. Tamo su se proizvodile metle. Ironično pitam majstora da li su ga naučili da leti na metli. On se nasmeši, privuče sebi bicikl i kaže mi da nisu i da u Požeženu nije bilo više veštica nego ma gde drugo. I ovo selo je, kao i Veliko Gradište, na obali Dunava, preko puta Rumunije. Majstor Rade mi kaže da je rođen 1937. godine, iako se ne zna baš tačan datum zbog julijanskog kalendara pravoslavne crkve. Kao da je to sada važno! Majstor Rade je uporan u svojoj koketeriji tako što sam sebi oduzima ili dodaje mesece. Majstor Rade, uprkos julijanskom kalendaru, i dalje je pun života i veselja.
Sin jedinac roditelja zemljoradnika, od njih je naučio da obrađuje i voli zemlju i životinje. Jedini stric koga je imao poginuo je u Drugom svetskom ratu, a Radetova baba Bela je mesecima tražila njegovo telo po ratištima gde se mladić borio. Mile, otac majstora Radeta, imao je više sreće i uspeo je da se vrati kući.
Majstor Rade i dalje ima na licu i u pokretima nešto dečije. Bio je dobar đak. Jaku volju je pokazivao svakog dana prelazeći biciklom više od dvanaest kilometara od kuće do škole i nazad. Kao predsednik omladinske zajednice u selu, vodio je i biblioteku. Za police je nabavio stotine knjiga i ništa manje čitalaca. Ali majstor Rade nije majstor zbog čitalačkih, glumačkih i mnogih drugih afiniteta vezanih za hortikulturu ili poznavanje životinja, već je to zato što je šnajder s najvećom reputacijom u ovom kraju koga zapljuskuje Dunav. Štaviše, kažem mu to nakon što sam ga slušao satima na različitim mestima u Velikom Gradištu, između ostalih, i u njegovoj kući, on je najaktivniji šnajder veteran u celoj Srbiji. Dvoumi se da li da mi to negira, ali, na moje insistiranje, kaže mudro i stoički: „Možda, možda više nema nikog u našoj profesiji da je toliko star kao što sam ja.“ Umesto reči „star“, ja kažem „veteran“, i dodajem još i „majstor“. „Nema to veze! Niko nas ne sluša“, odgovara on smejući se mom insistiranju.
Ali onda vidim da se malo rastužio. „Najstariji u Srbiji, a možda i u Španiji? Koliko godina ima Amansio Ortega?“ Majstor Rade zna da sam Španac, da sam Galisijac, da sam iz Korunje i, samim tim, da sam iz iste zemlje kao njegova dva boga: prvi je Amansio Ortega, drugi Real Madrid. „Amansio Ortega je stariji od mene, ali da nije tako, ja bih možda bio najstariji šnajder i u Španiji?“ Kad mi je to rekao, majstor Rade pogleda na drugu stranu kao da to ne pita on već neko drugi. Odugovlačim sa odgovorom jer mi je žao da ga razočaram. Konačno mu kažem da je njegov galisijski kolega malo stariji od njega, rođen je 1936. godine.

Idol

Majstor Rade, uvek veoma diskretan, počinje da me ispituje kada je otkrio da poznajem njegovog idola i da sam s njim obišao njegovu glavnu centralu. Ništa mu ne bi pričinilo veće zadovoljstvo od rukovanja s kolegom i da s njim obiđe ono što on naziva Vatikanom (iako je pravoslavac). Prilikom tog susreta poklonio bi „velikom majstoru Ortegi“, kako ga on zove, svoj santimetar, najznačajniji predmet s kojim je živeo još od svoje četrnaeste godine, kada su ga roditelji poslali da bude šegrt jednom, u to vreme, poznatom šnajderu. Tri godine je proveo tamo s njim učeći i štedeći kako bi kupio šivaću mašinu. Godine 1954. majstor Rade je nabavio čuvenu Singericu. Toj sitnoj ušteđevini dodao je ono što je dobio od prodaje jednog bika i mnogo metli.
Uvek je bio smeo. Toliko da je počeo da radi sam. Tokom sledećih petnaest godina meštani Požežena i okoline nosili su odeću koju im je on šio. A kako se njegova fama širila, godine 1969. zaposlili su ga u tada čuvenoj jugoslovenskoj fabrici tekstila „Moda“ iz Velikog Gradišta. Za majstora Radeta to je bio prvi uspeh. U Velikom Gradištu, 1956, oženio je Slobodanku, devojku koju je imala samo šesnaest godina. On je imao devetnaest. On i dalje igra kao i tog dana. Kako bi platili tu veliku svadbu, morali su da prodaju plac. Majstor Rade je dobio dve ćerke, a i jedna i druga su dobile po dve ćerke. Sada ima i praunuku. „Uvek sam voleo da budem okružen ženama“, kaže uz osmeh. Tokom godina, da bi zaradio još više kako bi sazidao porodičnu kuću, osim odeće, sašio je hiljade đačkih ranaca, torbi i novčanika. Nikad nije postojalo radno vreme u životu majstora Radeta, ali u to doba se radilo i mnogo duže nego sada. Postao je poznat. Godine 1974. bivše kolege iz fabrike „Moda“ pozvali su ga da s njima ode u Pariz. Ni manje ni više nego u Pariz! Nije se dvoumio ni jednog trenutka. Meštani su ga časno ispratili. On je onda preuzeo odgovornost da ih ne izneveri. Majstor Rade je uvek bio skroman, ali ne toliko da potisne radnički ponos kao predstavnik svojih sugrađana.

Težak život u Parizu

Zbog svega toga, odmah je pristao na put. Krenuo je sa suprugom, a ostavio je kćeri da ih čuvaju njegovi roditelji. Smestili su se u malom potkrovlju na Jelisejskim poljima. Majstor Rade je posle napornog radnog dana u pariskom kvartu Belvil nosio posao sa sobom. Njegova žena mu je pomagala i ušivala dugmad i rajferšluse. Plaćali su ga po broju završenih odevnih predmeta pa zato nisu prestajali da rade ni on ni Slobodanka. Od prve plate majstor Rade je kupio Mitsubiši mašinu za šivenje da bi mogao da radi i u sobi od dva sa dva kvadrata. Bilo je mnogo hladno u Parizu. Kupili su tepih kako bi prekrili ledeni pod, a često su se njime pokrivali u krevetu. Pariz, životni front. Majstor Rade se s nostalgijom seća tog vremena uprkos tako velikim teškoćama. Materijalni i poslovni napredak u Parizu polako je pristizao, ali su se vratili pre predviđenog vremena zbog kćeri. Šta bi bilo da su ostali? Da li bi na kraju radio za neku važnu firmu? Da li bi sada bio poznat u Parizu?
Majstora Radeta je stvarno dirnuo topao doček njegovih meštana. Neko od njih je uspeo herojski da radi u modnoj prestonici i na neki način je i trijumfovao. Majstor Rade je ponovo počeo da radi u fabrici „Moda“, gde je radio i kao mehaničar tih šivaćih mašina koje su se od tolike upotrebe stalno kvarile. Kao što je popravljao te kvarove tada nove tehnologije, pokušavao je da to isto uradi i s ljudskim greškama: na vreme bi ih uočio i sprečavao strašne posledice. Tih godina je majstor Rade imao možda i najvažniji zadatak u životu. Kožni mantil za gospođu Jovanku Broz, suprugu maršala Josipa Broza Tita, predsednika Jugoslavije.
Za vreme razgovora (u kom nam pomaže njegova unuka Ana, koja je bila prvi menadžer prve „Zarine“ radnje u Beogradu) mnogo puta je ponovio reč savršeno. Njegov posao je uvek bio traženje savršenog. „Bilo koji posao, ma koliko da je skroman, treba da vodi traženju savršenstva“, kaže on s nesalomivim uverenjem u to. Godine 1980. majstor Rade, na veliku žalost rukovodilaca firme „Moda“, napustio je fabriku i otvorio radnju u Požeženu. Nimalo se nije promenio njegov život: posao i opet dobro urađen posao. Primao je narudžbine iz cele zemlje, ali su ga zdravstveni problemi naterali da se penzioniše 1992.
Majstor Rade u penziji? Od tada bira poslove koje želi i obavlja ih u radionici u svojoj kući u Velikom Gradištu. Obožava, na primer, da šije uniforme, pa ga policijska stanica iz Velikog Gradišta obično zaduži da sašije uniforme njihovim radnicima. Radionica majstora Radeta je, dakle, kao neko hodočašće jer svi znaju koliko je dobar, pa mu dolaze i manje imućni ljudi da im popravi iznošene pantalone ili suknje koje su davno izašle iz mode. Svima se podjednako posveti i sa istim entuzijazmom. Do ranih jutarnjih sati može se videti upaljeno svetlo kroz prozor njegove radionice i čuti muzika koju pušta njegov radio. Majstor Rade čak voli i da zapeva u pratnji jedne od njegovih šivaćih mašina. Dok na skoro sto metara od njegove kuće, veliki Dunav nastavlja tok.

Glad i rat

Ipak, ponekad majstor Rade napusti radionicu i odlazi da obiđe svoju baštu nedaleko od Velikog Gradišta. Sve što jede, bilo da je biljka ili životinja, zasadio je ili odgojio on sam svojim rukama. Majstor Rade pripada, a da to i ne zna, onom vedskom znanju koje kaže da ne treba da jedemo ništa što sami nismo posejali i požnjeli sopstvenim rukama. Isto poštuje i njegova familija kad mu dođe u goste. Upravo ih je ova zemljoradnička mudrost spasla od gladi za vreme rata. Vreme rata koje je previše čest slučaj na Balkanu tokom vekova, a posebno tokom dvadesetog veka.
Ratovi su za majstora Radeta najgore sećanje. Svi ratovi, a posebno građanski u kojima se čak i rodbina sukobljava. Žali za bivšom Jugoslavijom, njegovom pravom iskidanom domovinom. Misli da se tada bolje živelo, da je tada bilo više nade, da je to bila velika zemlja priznata u celom svetu. Ipak, tugu uvek preklapa veseljem. Seda na bicikl, završava razgovor i kreće ka kukurznom polju podsećajući me na dato obećanje da ćemo jednog dana, uskoro, u Korunji, zajedno sa Amansiom Ortegom, obići velike radionice koje on zamišlja kao da su Vatikan. „Ah! I pošaljite mi jedan loz novogodišnje lutrije. Ako dobijemo na lutriji, onda sigurno idemo u posetu.“

Prevod sa španskog: Ana Milutinović

Autor je poznati španski pisac, čije su knjige Fuga o ljubavi i Gradovi u kojima umine bol objavljene i na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga; bivši ministar kulture Španije i direktor Instituta Servantes.

Šumpeterov hotel: nejednakost zarade i društvena mobilnost

Branko Milanović

Što je nejednakost u društvu veća, manje je verovatno da će se naredna generacija pomeriti nagore. Ili, obrnuto, manja je verovatnoća opadanja bogatih.

Beograd, 28. aprila 2016.

U jednoj od retkih diskusija o nejednakosti Jozef Šumpeter je dao metaforu razlike između nejednakosti koju uočavamo u nekom vremenskom trenutku i društvene (ili međugeneracijske) mobilnosti. Zamislimo, piše Šumpeter, višespratni hotel na čijim višim spratovima ima manje ljudi, a sobe su mnogo lepše. U svakom trenutku na nižim spratovima bi bilo mnoštvo ljudi u skučenim sobičcima, dok bi u lepim i udobnim sobama na najvišim spratovima s pogledom uživala nekolicina gostiju. Neka se gosti izmešaju i menjaju sobe svaku noć. Šumpeter je rekao da upravo to čini društvena mobilnost: u svakom trenutku postoje bogati i siromašni, ali ako produžimo vremenski period, današnji bogati biće jučerašnji siromašni, i obrnuto. Gosti iz prizemlja (ili barem njihova deca) dospeli su do vrha, dok su se oni s vrha možda srozali na dno.
Šumpeterova metafora dugo je važila i za neujednačenosti u Sjedinjenim Državama. Smatralo se da je u nejednakost u Sjedinjenim Državama u dvadesetom, čak i u devetnaestom veku mogla biti veća od nejednakosti u Evropi, ali vladalo je mišljenje i da je američko društvo bilo fluidnije, s ne tako strogom klasnom podelom i s većom društvenom mobilnošću. (Naravno, takvo stanovište previđalo je ogromnu rasnu podelu u Sjedinjenim Državama.) Drugim rečima, nejednakost je bila cena koju je Amerika platila za veću društvenu mobilnost.
To je bila ohrabrujuća slika, u skladu sa idejom „američkog sna“. Ali da li je bila realistična? To, zapravo, nikad nismo saznali, jer su konzistentne studije međugeneracijske mobilnosti počele da se izvode tek nedavno – do tada smo imali samo anegdotska svedočenja o životima doseljenika. Ali pre nego što se osvrnem na rezultate tih studija, želeo bih da kroz jednostavnu sliku objasnim odnos između nejednakosti i društvene mobilnosti.
Zamislite dijagram podele društava prema društvenoj mobilnosti i nejednakosti. Na osnovu pomenutog primera, Sjedinjene Američke Države bismo smestili u kvadrant visoka nejednakost, visoka mobilnost. Lako je zamisliti društva u poziciji visoka nejednakost, niska mobilnost: feudalna društva bi bila ekstreman primer, ali pod ovu kategoriju bi potpala i sva društva s velikom neujednačenošću u zaradama i sa utvrđenom moći elita. Zato ćemo u ovaj kvadrant upisati Latinsku Ameriku ili Pakistan. Jednako lako je dosetiti se zemalja koje bi se obrele u kvadrantu niska nejednakost, visoka mobilnost: verovatno nordijske zemlje s jakim javnim obrazovanjem koje omogućava visoku međugeneracijsku mobilnost, dok preraspodela tekućeg dohotka osigurava nisku nejednakost.
Mnogo je teže naći primere društava u poziciji niska nejednakost, niska mobilnost. Unekoliko je prirodno smatrati da ako društvo karakteriše niska nejednakost, teško će biti trajno zadržati sinove i ćerke onih s nešto nižom zaradom (od druge grupe) ispod zarada sinova i ćerki te druge grupe. Mogli bismo se čak zapitati šta mobilnost zaista znači u ovim slučajevima: ukoliko se zarade ljudi i klasa razlikuju za nemerljivo mali iznos, a vaša deca ostaju bogatija za tu tričavu razliku od moje dece, nisam siguran da je takav nedostatak društvene mobilnosti naročito važan. Možda bi neka svojevrsna esnafska društva u kojima se profesija ne može slobodno odabrati, ali s malim razlikama između zarada u različitim profesijama, mogle svrstati u tu kategoriju. Komunistička društva su zbog izvesnih aspekata mogla biti (slabi) kandidati za severno-istočni kvadrant.

Pošto smo sada organizovali naše rasuđivanje, razmotrimo empirijske dokaze. Najčuveniji dokaz potiče iz nedavnog rada Majlsa Koraka, a nadovezuje se na prethodne studije Garija Solona, Blandena, Grega i Mekmilana, Bjorklunda i Jantija i drugih. Ovi autori su našli snažnu korelaciju između tekuće i međugeneracijske nejednakosti ili, drugim rečima, između nejednakosti i niske društvene mobilnosti: što je nejednakost u društvu veća, manje je verovatno da će se naredna generacija pomeriti nagore (ili, obrnuto, manja je verovatnoća opadanja bogatih). Dakle, predstavljeno u svetlu našeg jednostavnog dijagrama, Korak nalazi da su društva poređana po dijagonali: nema izuzetaka, bilo da društva ispoljavaju odlike američkog sna ili esnafskog tipa.
Taj rezultat, koji je Alan Kruger nazvao krivom Velikog Getsbija, implicira da nema američkog eksepcionalizma. Ispostavlja se da je utešna predstava visoke nejednakosti koja ne ometa međugeneracijsku mobilnost lažna. Visoka nejednakost u sadašnjem trenutku ojačava razlike između generacija i otežava društvenu mobilnost. Ovo sam, između ostalog, istakao i ja u nedavnom radu s Rojem van der Vajdom. Koristili smo američke mikropodatke za period od 1960. do 2010. da pokažemo da su siromašni stanovnici američkih država s višom početnom nejednakošću imali niži rast zarada u narednim periodima.
Ovaj važan zaključak – da su društva koja postoje (za razliku od onih iz domena snova) raspoređena duž dijagonale naše tabele – ima dve bitne implikacije: (1) američki eksepcionalizam u raspodeli zarade nije utemeljen u realnosti, i (2) možemo koristiti, s velikim stepenom pouzdanosti, lako dostupne podatke o trenutnoj nejednakosti kao prediktore društvene mobilnosti. Zato se ne može tvrditi da su društva s visokom nejednakošću zarada ujedno i društva koja gotovo svima ravnopravno nude mogućnosti. Sasvim je suprotno – opažena visoka nejednakost zarada u ovom trenutku implicira neravnopravnost u prilikama za napredovanje.

Prevod sa engleskog: Ana Ješić

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Magris danas predstavlja jedan od najznačajnijih doprinosa svetskoj književnosti

Mario Vargas Ljosa

Ekskluzivna izjava nobelovca Marija Vargasa Ljose povodom dodele međunarodne književne nagrade Književni plamen slavnom italijanskom piscu.

Beograd, 8. maja 2016.

Bogati književni opus Klaudija Magrisa, koji uključuje romane, eseje i putopise, danas predstavlja jedan od najznačajnijih doprinosa svetskoj književnosti.
Njegova veoma lična stvaralačka perspektiva i pronicljivost uvida na poseban način rasvetljavaju kulturnu, društvenu i političku stvarnost Evrope.
Magris je izuzetno posvećeni pisac koji aktivno deluje na savremenom poprištu razmene ideja i veoma često originalnim argumentima brani vrline demokratije.

Recepti za uspešne serije

Aleksej Slapovski

Učio sam u sovjetskoj školi, gledao sam sovjetski televizor i išao na sovjetske skupove i demonstracije. Uvek sam imao u mislima mnogo ružnih reči o buržoaskim zemljama. Nisam čak ni u snu mogao pretpostaviti da te reči mogu biti primenjene na moju tako dragu, milu i miroljubivu domovinu.

Beograd, 20. maja 2016.

Pozovi me, pozovi

Erdogan se uvredio, nije uspeo da telefonom dobije Putina, Turci su rekli da je Rusija neozbiljna država. Naravno, odustali su od daljih poziva. A Rusija?
Međutim, ja sam se odmah setio nečeg ličnog: desetine i stotine slučajeva kada sam ja sam pozivao različite službenike, a oni se nisu javljali na mobilni. I nisu me potom nikad pozivali. Tako je to počelo, a sada je postalo ukorenjeno, nažalost, kao pravilo lošeg ukusa. Ako si im potreban, naći će te ispod zemlje. Ako su oni potrebni tebi, neće ti odgovoriti ni pismom ni telefonom. Postoje izuzeci, ali su veoma retki.
To je model koji je dosledno oblikovan i već se smatra normom. I ne postoji tu ništa neozbiljno, to je, naprotiv, veoma ozbiljno i veoma tužno.

Prosjaci koji daju i glupaci koji uzimaju

„Nikada ništa ne tražite… svi sami nude i sami sve daju.“
Ja tako i činim: sam sve dajem.
I oni zaista odluče da li da uzmu ili da ne uzmu.
A sada ozbiljno.
Većina pisaca u Rusiji za svaku prodatu dobija 15% od prodajne cene. Na primer, 35 rubalja za knjigu prosečnog obima. Izdavač uzima oko 200 rubalja, knjižari još 300, što je ukupno 500.
Kažite, ko kod nas dobija od biznisa s knjigama? I koliko će još dugo trajati intelektualni zanos onih koji pišu skoro besplatno?
Vera Pavlova je nedavno u jednom televizijskom intervjuu rekla da je za knjigu koja je objavljena u ne-duhovnoj Americi dobila koliko za sve knjige koje su prethodno objavljene u Rusiji.
Kako vam to izgleda?

Moj prvi novac, ili Istorija 60 kopejki

Moj prvi novac bio je istovremeno i zarađen i ukraden.
Imao sam osam godina. Uprava eksperimentalne poljoprivredne stanice, u kojoj su radili tata i mama, odlučila je da rad učini privlačnim deci. Mi smo skupljali krastavce i paradajz. A onda su nas pozvali u blagajnu. Bio sam ponosan i uzbuđen. Dečaci su ulazili i potom izlazili s novcem. I ja sam ušao. Tetka iz blagajne pogledala je u spisak i rekla: „Šezdeset kopejki. Ali za tebe je to već uzela tvoja majka.“ Požurio sam kući, ljutito duvajući i suzdržavajući suze. Mama nije bila kod kuće. Na stolu je ležala tašna. Zavirio sam u nju i uzeo tačno 60 kopejki. Kupio sam u seoskoj prodavnici dve kutije keksa. Pojeo sam keks sa osećanjem ponovo uspostavljene pravde.

Recept za uspešne američke serije

On i ona. Zaljubljeni su, ali se plaše odnosa. U petoj sezoni spavaju, u osmoj se venčavaju, u sedamnaestoj se razvode. Ona istražuje zločine u Los Anđelesu, ali kako se tamo događaju trideset tri ubistva dnevno (ukupno u TV serijama), ona nema dovoljno posla. On izvršava zločine i pomaže da se oni reše, podmećući zločince koji su umešani u druge gadosti, ali nisu osuđeni. Kada nemaju dovoljno dokaza, rade snimak mozga osumnjičenog, što ukazuje na jasan trag i mesto zločina. Ona otkriva da je neki snimak falsifikovan. Pet sezona pati, a zatim ga prijavljuje. Nakon što je proveo tri sezone u zatvoru, on lukavo beži (četiri sezone po 24 serije). Vraća se njoj kao pošten čovek. Svadba.

Godine

Ne znam kako vi gledate na to, ali ja mislim da je Godina književnosti, Godina filma, Godina muzike isto takva besmislica kao Godina paste za zube, Godina mentalne delatnosti, Godina ljubavi za decu i tome slično. Da li to znači da inače ne čistimo zube, ne mislimo i ne volimo decu. Ništa nam od svega toga nije lakše.

О rečima

Učio sam u sovjetskoj školi, gledao sam sovjetski televizor i išao na sovjetske skupove i demonstracije. Uvek sam imao u mislima mnogo ružnih reči o buržoaskim zemljama.
Cicije. Najsiromašniji slojevi. Militaristi. Vladajuća elita. Političko licemerje. Vojna psihoza. Eskalacija napetosti. Pohlepni oligarsi. Orgije (narkomanija, pornografija, prostitucija). Dominacija (korupcija, birokratska samovolja, državna represija). Prodaja (novinari, policija, sudovi). Gaženje prava radnika. Progon disidenata. Klerikalni reakcionari. Histerični (snažni, vatreni) nacionalizam. Zanemarivanje težnji običnih ljudi. Klasno raslojavanje. Imovinska nejednakost. Takozvana demokratija. Monopoli. Seks. Koka-Kola.
Nisam čak ni u snu mogao pretpostaviti da te reči mogu biti primenjene na moju tako dragu, milu i miroljubivu domovinu.

Prevod s ruskog: Dragan Bojović

Autor je poznati ruski romansijer, dramski pisac i scenarist čiji su romani Prvi drugi dolazak i Feniksov sindrom objavljeni na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Znak za uzbunu koji treba da poslušamo

Klaudio Magris

Zadivljujući je neobičan uspeh ekstremne desnice u jednoj mirnoj zemlji u kojoj su političke snage pružale potpunu garanciju miroljubive stabilnosti. Strah od imigracije nije samo rasizam.

Beograd, 24. maja 2016.

A. E. I. O. U. Ankona. Empoli. Italija. Otranto. Udine. U habzburško doba carska izreka je govorila: Austria erit in orbe ultima, Austrija će trajati do kraja sveta, biće poslednje carstvo koje će nestati. Čini se da danas taj dični pridev („poslednje“) menja značenje i stavlja i Austriju, zajedno sa njenim kandidatom revolverašem, koji je trenutno odneo pobedu, među poslednje u razredu, među one u zadnjim redovima i sa magarećim ušima.
Nemačka koju smo voleli, kazivao je naslov jedne knjižice u kojoj Kroče, zadojen velikom nemačkom kulturom, ovu zemlju razlikuje, u njenoj univerzalnoj vrednosti, od primitivnog i krvoločnog varvarstva nacizma. Sada bi trebalo i valjalo napisati istu takvu izjavu ljubavi, Austrija koju smo voleli, i neko je već i napisao. Uostalom, svaka zemlja, svaka kultura je Janus sa dva lica, sa licem humanosti i civilizovanosti, i onim drugim, obeleženim slaboumnim nasiljem, i nijedan narod, nijedna kultura ne mogu držati lekcije drugima. Nesumnjivo je postojala – i još postoji, u kulturnom smislu – velika, nadnacionalna Austrija, obeležena napetostima, ali i plodonosna mešavina naroda, jezika, kultura, kolevka i nemerljivo genijalni tumač složenosti i transformacija koje su izmenile svet i poglede na svet. Pluri-nacionalna Austrija – čija je bit možda prevashodno bila protivrečna, ali izuzetno vitalna jevrejsko-nemačka kulturna simbioza – ona kojoj su se divili čak i oni koji su se protiv nje borili, poput tršćanskih iredentista, Austrija čiji se car obraćao svojim „narodima“.
I nakon raspada carstva mala Austrija bila je neobično bogata i živa na svakom polju umetnosti i znanja. No, postojala je, i očigledno postoji, i potpuno drugačija Austrija, mračna i bezočna, ona što je 1938. kličući dočekala „okupatora“ Hitlera, koji ju je, pride, proglasio običnom alpskom pograničnom oblašću – Andreoti se sećao gomila koje su slavile i uzvišenih bečkih prelata koji su klicali Fireru tog marta 1938. godine – i što je masovno glasala za pripajanje Trećem Rajhu i čak iznedrila neke od najprilježnijih krvnika.
No, nije trenutak Austriju postaviti na optuženičku klupu, već valja naučiti, pre nego što bude prekasno, lekciju koju nam ona daje. Neverovatno je da je ekstremna desnica postigla takav uspeh u mirnoj zemlji, gde su političke snage koje su je vodile pružale potpunu garanciju miroljubive stabilnosti: Narodna hrišćansko-socijalna partija jeste tipična umerena stranka koja je uživala i valjalo bi da uživa poverenje onih građana koji s pravom vole red i bezbednost, a socijalistička partija je u potpunosti izvan svake prevratničke nezrelosti, svake revolucionarne hirovitosti i sentimentalne naivnosti. Reč je o dvema partijama koje, bilo samostalno bilo u koaliciji, pružaju sliku konkretne, praktične, a ne neke nedorečene i emocijama ispunjene politike, čak i kada je u pitanju ozbiljan problem imigracije. Ako su one tako potučene do nogu, to znači da je opasnost od varvarske Evrope realna i da ovaj austrijski znak za uzbunu valja poslušati, a ne samo moralistički osuditi.
Čini se da današnja Evropa postepeno počinje da nalikuje onoj Evropi iz prošlih dvadesetih godina, sa rastućim nesigurnostima svake vrste, baukom nezaposlenosti i stvarnom nezaposlenošću, odsustvom bilo kakvog plana za budućnost, sa slabim internacionalnim organizacijama i institucijama, počev od Evropske unije. Pre mnogo decenija ta je kriza u mnogim zemljama Evrope stvorila terorističke, tiranske i populističke režime svake vrste, dok se na Istoku učvršćivao sovjetski teror. U korenu nasilja često leži strah, kao što je to danas strah od imigracije, koja je, ipak, u jasno određenim ali širokim okvirima, potrebna Evropi, sve starijoj i sve siromašnijoj decom, a samim tim i radnom snagom. Strah od imigracije rađa se svakako iz plitkoumnih i okrutnih predrasuda, protiv kojih se valja boriti i koje valja pobijati, ali isto tako i iz realnog problema, odnosno zbog broja ovih prezrenih na svetu od kojih svako ima pravo na ljudski život i ne vredi ništa manje od bilo koga od nas, ali čiji broj može materijalno, konkretno postati neizdrživ, ne zbog glupe rasističke mržnje, već iz objektivnih nemogućnosti.
Izmiriti ljudsku solidarnost i realno sagledavanje problema deluje kao kvadratura kruga. Ako se to ne reši, Evropa sutrašnjice može nalikovati onoj strašnoj Evropi iz tridesetih godina, a Beč u vreme ovih izbora možda je ponovo, kao što je o njemu pre mnogo godina govorio Karl Kraus, meteorološka stanica kraja sveta. Čini se da nije moguće drugačije tumačenje one stare latinske izreke koja je poručivala da Austriji sleduje zadatak da vlada svetom.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, pisac slavnog romana Dunav koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Arhipelaga

© za srpski jezik: Arhipelag

Videla sam sve

Ćišti Blom

Šest godina sam pisala, izmeštajući se u vremenu i prostoru, vraćajući se 200 godina unazad, u kraljevsku palatu u Madridu, u Francusku revoluciju i u Napoleonovu okupaciju Španije.

Beograd, 2. juna 2016.

Moja proza je uvek pisana lirskim jezikom, ipak, objavila sam samo dve zbirke pesama. Ja sam pre svega prozaista, ali nije prvenstveno priča ta koja je u žiži mog interesovanja. Svakako, priča je više nego važna, pa biram one povesti i teme koje me izrazito privlače, ali moju pokretačku snagu čini pronalaženje jezika za baš tu povest: treba naći odgovarajući ton i intonaciju, ritam i izraze, iznenadne obrte i tok, ali taj će jezik uvek biti lirski, poetski.
Odakle dolazi taj jezik? Kada je na vrhuncu, moj jezik je vizuelan, opisan, pokretan, tolerantan, senzualan, krv je i meso, intiman je, zastrašujuć i divan, sirov i prefinjen.
Odrasla sam na selu, na poljoprivrednom imanju. Od praha sam stvorena.
Obožavala sam raznolikost kultura oko sebe. Od tada sam težila mnogostranom i složenom u jeziku, i u pričama, i u doživljajima. Mislim da u šarolikosti leži istina. Ja za njom tragam, u jeziku, raduju me i povređuju nijanse koje težim da uhvatim i u pričama.
Ali ničega od svega ovoga ne bi bilo da nije knjiga.
Kakav je moj utisak, kako je teklo moje stvaranje?
Slobodno sam trčkarala, neslovesna, uvek u žurbi i obožavala sam pejzaž koji nas je sve okruživao.
Osetila sam i lepotu i tugu, alkoholisano nasilje i brižne osobe. Sve se odigravalo kroz prisutne dečje oči, čitav svet u malom selu. Slobodi nije bilo granica. Zato danas mogu svuda putovati posredstvom književnosti, štaviše, zahvaljujući ovom bogatom stvaralaštvu, prelazim granice. To mnogo volim. Moje najdalje putovanje koje me je vratilo sebi, predstavljalo je pisanje romana o španskom slikaru Francisku Goji, o njegovom životu, njegovoj umetnosti, njegovoj ljubavi. Možda najvećem slikaru koga je svet ikada video. Slikajući svoju zemlju i svoj narod, Goja je istovremeno naslikao sve zemlje i sve ljude. Šest godina sam pisala, izmeštajući se u vremenu i prostoru, vraćajući se 200 godina unazad, u kraljevsku palatu u Madridu, u Francusku revoluciju i u Napoleonovu okupaciju Španije.
Zahvaljujući mojoj osećajnosti iz detinjstva, mom poreklu i sklopu, očima koje posmatraju i zahvaljujući višedimenzijalnosti jezika, višeslojnosti, baštini svih onih koji su ga ranije koristili govorom i pismom, mogućnostima za nova sazvučja i prikrivanja, disciplini i slobodi pesništva, plastičnosti u kombinaciji sa posebnim humorom i bolom, i zahvaljujući Gojinom nenadmašnom oku i, naravno, modernom umetničkom delu, bilo je moguće prodreti duboko u tog čoveka koji nije sklanjao pogled u stranu. Nazvala sam roman: Video sam sve.
Kada pišem, ja slikam. Poput slikara želim da prikažem svet. Ne jednodimenzionalno, već u mnogo slojeva, baš onako kako svet izgleda. Baš kao što žuti potez četkicom čini zeleni motiv istinitijim, ja znam, tako je, u pitanju je znanje, kada se nađe prava reč, iako često suprotna reč, koja izaziva duboka osećanja. Ovakva poklapanja daju pisanju pun smisao.
Fotografišem i nazivam sebe i umetničkim fotografom. Imam samostalne izložbe i pravim fotografske knjige. Fotografisanje je prečica. Pisanje je zaobilazni put, ali je rezultat kvalitativno veći i konačniji i univerzalniji. Jezik sadrži dublju i dugotrajniju spoznaju od oka. Ipak, oči prethode jeziku i prepuštaju mu formulaciju. Tako ja pišem. Vizualizujem dok stvaram. Moje oči su svašta videle, one i ja smo tako htele. Svuda prepoznajem sveobuhvatnost svog sela. Kada sa takvim žarom opisujem, možda težim da ponovo stvorim iskustvo mnogostrukosti koje sam iskusila kao dete, da dam jezik svemu što vidim. Smatram da nemam puno vremena za to, dato mi je samo nekoliko decenija na ovoj zemlji da jezikom učvrstim iskustva, osećanja, doživljaj.
U pitanju je strast, ne nužnost, već želja.
Odakle ta strast?
Ona je povezana sa žeđi za slobodom.
A ona je, pak, vezana za naročito životno osećanje: to da sam jedna od mnogih i da sam Ćišti. To mi daje odrešene ruke, ali i obaveze.
O večnosti koja je preda mnom ne znam ništa, kako bih je sagledala moram se okrenuti unazad i pogledati sve ljude koji su živeli i borili se. U prošlosti je neosporno bilo mnogo trenutaka ispunjenih ljubavlju i nežnošću, evo nas ovde danas, mi smo toga rezultat.
Ja sam jedna u tom dugom nizu, uskoro ću biti zaboravljena, ali sam ipak važna, i sada mi se, za divno čudo, dala mogućnost da vidim i spoznam ono na čemu mi se zaustavi pogled i što mi jezik omogućava da zadržim u jednom izrazu. Ili da opevam, hvalim ili grdim. Ili da oplakujem.
Jezik je samo jezik, jezik je jezik, u pitanju nisu stvarni ljudi ili događaji, već pesništvo koje treba da na papiru izazove život. Ipak, ponekad uđem u ritam kada koristim jezik, dešava se da se sjedinim s jezikom, i tada sam kao obasjana svetlošću. Pitam, ispitujem, opisujem, insistiram, potkopavam, premašujem, naravno, s poštovanjem i drskošću. Kako je divna sloboda i kako je divan dar da se možemo kretati u vremenu i prostoru, kroz književnost i fantaziju. Tako nešto se mora iskoristiti, čuvati, o tome se mora pisati, ostaviti otisak koji je tako ličan, a ipak sasvim kolektivan.

Prevod sa norveškog: Sofija Christensen

Autorka je poznata norveška književnica čiji je roman o Francisku Goji Video sam sve preveden na više evropskih jezika.

© za srpski jezik: Arhipelag

Ekonomska promišljanja nad padom Konstantinopolja

Branko Milanović

Svi potrebni sastojci bili su prisutni i u Kini i u Istočnom rimskom carstvu, ali nigde nije došlo do razvoja: zašto? Istorija je korisna – čak i za ekonomiste.

Beograd, 10. juna 2016.

U nedelju, 29. maja, obeležena je godišnjica pada Konstantinopolja 1453. U poslednje vreme čitao sam (u nekim slučajevima ne prvi put) knjige o poslednjem periodu Konstantinopolja, nakon privremenog spasa 1402. godine koji je obezbedila Tamerlanova pobeda nad Otomanskim carstvom, i kako i zašto ta etapa nije iskorišćena na bolji način. Ali razmišljajući o Rimskom carstvu i onom što se (donekle neprecizno) naziva Istočnim rimskim carstvom, došao sam do dva, rekao bih zanimljiva, zapažanja.
Pre svega, zašto nije došlo do Industrijske revolucije u Istočnom rimskom carstvu? Ovo pitanje vuče korene od čuvene nedoumice Mihaila Rostovceva iz tridesetih godina prošlog veka: „Otkud to zaobilaženje od nekih deset vekova? Zašto naizgled moderne tržišne institucije Rima nisu iznedrile barem ekonomski razvoj nalik lombardijskom, ne u 14. veku, već u 4. veku?“ Mnogo je odgovora na to pitanje. Neki ističu spoljne faktore poput „varvara na kapiji“, dok drugi, poput samog Rostovceva, veruju da je do slabljenja i sloma carstva došlo zbog nemogućnosti da pripoji niže klase i zbog „kočnice“ u vidu sve jače vojne birokratije. Neki, poput Marksa i Alda Skijavonea, veruju da je krivac bilo ropstvo: jeftina radna snaga koja nije pružala podstrek za primenu mašina za obavljanje poslova, za čiji razvoj su u tom trenutku postojali tehnički uslovi. Na kraju, ima onih koji u debati između „modernističke“ i „primitivističke“ strane – Mouzis Finli i Karl Polanji – smatraju da rimske institucije nisu imale sve potrebne klice za kapitalistički razvoj.
Gde je mesto Istočnog rimskog carstva u toj diskusiji? Čini mi se da bi najprigodniji odgovor na pitanje Rostovceva bio da pogleda „zemlju“ o kojoj je postavio pitanje: ta zemlja je bila nastavak Rimskog carstva – ne, bila je samo Rimsko carstvo (Konstantinopolj je postao glavni grad 330 n.e, nekih 80 godina pre prvog pustošenja Rima), opstajući još 800 ili 900 godine bez ikakvog prekida. (Odnosno ukoliko proglasimo da je Rimskom carstvu kraj došao 1204, kad su krstaši osvojili Vizantiju.)
Zar nije bilo dovoljno vremena da se otkrije da li su antičke institucije mogle da postanu kapitalističke? Čini se da je osam ili devet vekova i te kako dug period. Osim toga, koje je, kulturno i institucionalno, mesto bilo pogodnije za razvoj od Istočnog carstva, direktnog nastavljača veće rimske celine sa obrazovanom elitom, istim institucijama, stabilnom valutom (solidusom, „dolarom Srednjeg veka“), solidnom zaštitom privatne svojine, ljudima koji su znali grčki i latinski te su bili u stanju da čitaju sve, počev od Herodota do Kolumelinih spisa o poljoprivredi, bez potrebe za prevodiocem, s rimskim zakonima koje je Justinijan sistematizovao i pojednostavio. Zašto se tu nisu razvile „buržujska vrlina“, „inkluzivne institucije“, Lendisova „kultura“? Ili je, možda, bila potrebna srećna okolnost posedovanja uglja i velike radne snage na istom mestu? Ipak, uprkos svim ovim prednostima, niko ne bi, čitajući istoriju Istočnog rimskog carstva, pomislio da je postojala ikakva mogućnost da se razvije u smeru kapitalizma. Bilo je feudalističko do srži.
Ne znam zašto tamo nije uspela da se razvije tržišna ekonomija s plaćenom radnom snagom, i mogu samo da nagađam da je mogući uzrok vojna birokratija, zemljišni magnati (otud i visoka nejednakost), opsesija hrišćanskom teologijom koja je uvlačila najbolje umove u sterilne rasprave (bilo bi lepo kad bi antihrišćanin poput Gibona mogao da nam kaže zašto Istočno carstvo nije moglo da postane kapitalistička sila!), česti ratovi sa Arapima, Persijancima, Rusima, Normanima, Bugarima, Pečenezima, Avarima, Otomanskim Turcima… da li ima još neki potencijalni razlog?
Imamo obilje novijih akademskih radova o tome zašto Kina nije postala kapitalistička i započela Industrijsku revoluciju (izvrsnu diskusiju naći ćete u knjizi Pera Frisa Spas od siromaštva, naročito u poglavlju „Zašto nema smisla nazivati kapitalističkom Kinu u doba dinastije Ćing…“), ali čini mi se da bi jednako zahvalno i informativno bilo proučavati zašto se to nije desilo Istočnom rimskom carstvu koje je naizgled imalo sve preduslove. Svi potrebni sastojci bili su prisutni i u Kini i u Istočnom rimskom carstvu, ali nigde nije došlo do razvoja: zašto?
Drugo zapažanje vezano je za trgovinu i ratovanje. Istorija Istočnog Mediterana izuzetno je poučna u pogledu načina na koji bi trebalo da razmišljamo o trgovini. Dobronameran pristup koji je počeo s Rikardom uvek je trgovinu smatrao dobrovoljnom aktivnošću između dve strane bez ikakve spoljne ekonomske prisile. Nijedan čitalac istorije Istočnog rimskog carstva ne može da deli to stanovište. Trgovina i vojska su išli ruku pod ruku. To je najočiglednije u trgovačkim gradovima-državama poput Venecije i Đenove, a ne u velikim carstvima koja su u svakom slučaju morala da imaju vojske. Ako mislite da je trgovina čedo mira, ne bi bilo razloga da ovi gradovi-države drže velike pomorske flote, da vode bitke, osvajaju ostrva i da pod vojnom pretnjom pregovaraju o posebnim pravima na uvoz i izvoz bez poreza. Trgovina, dug i vojska uvek su išli zajedno. Nijednom turisti na bilo kom grčkom ostrvu neće promaći prizor velikih venecijanskih i đenovljanskih tvrđava koje se nisu mogle izgraditi bez novca i radne snage, ali ni bez vojnog prisustva koje je omogućavalo kontrolu ili osvajanje ostrva u prvom mahu.
Kad je počeo Četvrti krstaški pohod, prvi grad koji su krstaši opljačkali bila je hrišćanska luka Zara (današnji Zadar u Hrvatskoj), rival Venecije. Dužd je platio krstašima da put uništenja započnu od grada u kome su živeli takođe hrišćani. Veza između trgovine i rata koja se nastavila tokom istorije, pogotovu u 19. veku, baca jasnije svetlo i na kolonijalizam. Kao što je holandski guverner u Bataviji napisao direktorima Holandske istočnoindijske kompanije (što sam naveo u mojoj nedavno objavljenoj knjizi): „Vaše ekselencije iz iskustva znaju da trgovina u Aziji mora da se odvija pod zaštitom vašeg oružja, i da se to oružje mora platiti zaradom od trgovine, te da ne možemo trgovati bez rata niti ratovati bez trgovine.“
Trgovina je pratila vojnički barjak u Africi i Aziji (Lejf Venar i ja napisali smo tekst u kome smo kritikovali Rolsovo ishitreno prihvatanje „doux commerce“ stanovišta o trgovini). „Neravnopravni sporazumi“ s Kinom bili bi nezamislivi bez evropske vojne nadmoći i pretnje koju je implicirala; pobeda u Opijumskom ratu – što je još jedan primer bliske povezanosti između ove dve stvari – izvojevana je oružjem. „Slobodna trgovina“ je u Indiju i Afriku stigla „kroz puščanu cev“.
Trgovina, potpomognuta oružjem, često je bila izvor bogatstva koje se dalje uvećavalo monopolističkim ili monopsonističkim praksama, zelenašenjem ili, u nekim slučajevima, kroz preduzetništvo. Dakle, poreklo bogatstva često je bilo ekstraekonomsko. Ali ta potreba za vojnom moći, ako je neko želeo da trguje i da bude bogat, najbolje se vidi na primeru trgovačkih gradova-država kojima u svetu bez prinude, vođenom dobronamernom komparativnom prednošću, ne bi bile potrebne flote, topovi i plaćenici.
Istorija je korisna – čak i za ekonomiste.

P.S. Sezona izbora i referenduma je pred nama i strasti su se uskomešale, te bi valjalo da malo jasnije objasnim moje stanovište o trgovini i ratu. Kada smo Lejf Venar i ja istakli da su trgovina i rat povezani, zauzeli smo poziciju suprotnu donekle naivnom i mehanističkom gledištu (koje podržava Rols) da su slobodni narodi koji trguju nužno miroljubivi. Zaista, vojna moć često se koristila za pribavljanje prednosti u trgovini ili naprosto za pljačkanje slabijih zemalja. Ali to ne sugeriše da se vojna sila uvek koristila u te svrhe. Ponekad, kao u slučaju američke kontrole trgovinskih ruta na Pacifiku ili Pompejeve kampanje protiv Kilikijskih pirata, vojska je neophodna da bi trgovina i razvoj uopšte bili mogući. U ovim situacijama, oružje igra ulogu sličnu domaćem monopolu na nasilje koji garantuje poštovanje prava na svojinu i ljudskih prava u načelu.

Prevod sa norveškog: Ana Ješić

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Nedelja vrhunske književnosti

Peti Beogradski festival evropske književnosti donosi četiri celovečernja multimedijalna književna programa: sedam čitanja, četiri projekcije filmova, panel o savremenoj kulturi i izložbu grafika.

Beograd, 10. juna 2016.

Izdavačka kuća Arhipelag, u saradnji sa Domom omladine Beograda, organizuje 5. Beogradski festival evropske književnosti od 21. do 24. juna.
Beogradski festival evropske književnosti jedan je od najposećenijih književnih događaja u Srbiji. Njegova publika je vrlo raznovrsna u generacijskom pogledu, jer je ciljna grupa mnogo šira od uobičajene publike književnih događaja. Ključni cilj Beogradskog festivala evropske književnosti jeste da predstavi najvažnija dela i najvažnije pisce savremene srpske i evropske književnosti, ali i da pokaže kako je vrhunskoj književnosti potrebna nova moderna i multimedijalna tačka promocije knjiga i pisaca, ideja i čitanja.
Zamišljen kao nedelja vrhunske književnosti, 5. Beogradski festival evropske književnosti odvija se pod motom: „Najbolje od svega. Najbolje za sve.“
Peti Beogradski festival evropske književnosti donosi četiri celovečernja multimedijalna književna programa: sedam čitanja poznatih svetskih i domaćih pisaca, četiri projekcije filmova u okviru retrospektive Književnost na filmu, panel o savremenoj kulturi pod nazivom Nastanak tabloidnog čoveka, kao i izložbu grafika Ivane Ristić S jeseni, kada počnu vetrovi, po motivima priča Danila Kiša iz knjige Rani jadi.
Glavna književna zvezda 5. Beogradskog festivala evropske književnosti je veliki izraelski i svetski pisac David Grosman, autor slavnih romana Vidi pod: Ljubav, Do kraja zemlje i Izvan vremena.
Među piscima koji učestvuju na 5. Beogradskom festivalu evropske književnosti, u okviru programa Na sceni, nalaze se i Zoran Ferić, Kristijan Eker, Rej Robertson, Barbi Marković, Milisav Savić i Duško Novaković.
Drugog dana 5. Beogradskog festivala evropske književnosti publika će moći da prati panel Nastanak tabloidnog čoveka. Ivana Spasić, Ivan Milenković i Teofil Pančić će u razgovoru s moderatorkom Marijom Nenezić raspravljati o uzorcima marginalizacije kulture i oblikovanja figure tabloidnog čoveka kao jedne od ključnih figura savremenog društva.
Poseban deo 5. Beogradskog festivala evropske književnosti predstavlja retrospektiva savremenih filmova nastalih po delima savremene književnosti. U okviru retrospektive Književnost na filmu biće prikazana po jedan domaći, italijanski, nemački i francuski film. To su filmovi Rudarska opera Olega Novkovića (prema scenariju Milene Marković), Svila Fransoe Žirara (prema istoimenom romanu Alesandra Barika), 38 svedoka Lukasa Belvoe (prema istoimenom romanu Didijea Dekoena) i On je opet tu Davida Vnenta (prema istoimenom romanu Timura Vermesa).
Na 5. Beogradskom festivalu evropske književnosti već treću godinu gostuje Literatur Cafe Goethe-Instituta Beograd, a Festival sarađuje i sa Italijanskim institutom za kulturu i Francuskim institutom za kulturu.
Beogradski festival evropske književnosti je otvoreni i multimedijalni događaj u kome se književnost predstavlja kroz različite forme: od knjige i javnih čitanja, preko razgovora pisaca s publikom, do izložbi, retrospektiva savremenih igranih ili dokumentarnih filmova poteklih iz književnosti, kao i video prezentacija i drugih događaja.
Pozivajući čitaoce na avanturu i otkriće, Beogradski festival evropske književnosti želi da pokaže da je književnost ne samo iskustvo dugog trajanja, već i deo svakodnevnog iskustva, radost čitanja i radost avanture i otkrića. Književnost je sposobna da progovori u novim medijima jednako kao i u onim koji su već nezamislivi bez književnosti.
Beogradski festival evropske književnosti održava se u Velikoj sali Doma omladine Beograda: svakog dana u 19 i u 20 časova su čitanja poznatih domaćih i stranih pisaca, a u 21 čas je besplatna projekcija filma iz festivalskog programa Književnost na filmu.

5. Beogradski festival evropske književnosti

21-24. jun

Nedelja vrhunske književnosti.

Najbolje od svega. Najbolje za sve.

Program

Utorak 21. jun
19 h: Otvaranje Festivala i otvaranje izložbe grafika: Ivana Ristić S jeseni, kada počnu vetrovi (po motivima priča Danila Kiša iz knjige Rani jadi)
20 h: Na sceni: Zoran Ferić
21 h: Književnost na filmu: Lukas Belvoa 38 svedoka (Prema istoimenom romanu Didijea Dekoena)

Sreda 22. jun
19 h: Panel: Nastanak tabloidnog čoveka – marginalizacija kulture:
Ivana Spasić, Ivan Milenković, Teofil Pančić; moderator: Marija Nenezić
20 h: Na sceni: Kristijan Eker
21 h: Književnost na filmu: Oleg Novković Rudarska opera (Prema scenariju Milene Marković)

Četvrtak 23. jun
19 h: Na sceni: Barbi Marković
20 h: Na sceni: David Grosman
21 h: Književnost na filmu: David Vnent On je opet tu (Prema istoimenom romanu Timura Vermesa)

Petak 24. jun
19 h: Na sceni: Rej Robertson
20 h: Na sceni: Milisav Savić i Duško Novaković
Književnost na filmu: Fransoa Žirar Svila (Prema istoimenom romanu Alesandra Barika)

Najbolje od svega. Najbolje za sve.

_______________________________________________
Organizator: Arhipelag
Partner: Dom omladine Beograda
Uz podršku: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Grad Beograd, Goethe-Institut Beograd, Italijanski institut za kulturu, Francuski institut za kulturu, Austrijski kulturni forum, Srpski PEN centar, Billboard Print
Medijski partneri: RTS, Danas, Radio Beograd2, Radio Beograd 202, Novi magazin, City magazine, NIN, Ona magazin, SEEcult, Plezirmagazin.net, LookerWeekly.com, Avant Art Magazin, Bookvar magazin, Dan u Beogradu, GM Business&Lifestyle, Sinhro.rs, Belgrade Edt culture blog, Citajme.com, Plastelin, Arhipelag magazin

Читаоци дају меру и књигама и књижевним фестивалима

Гојко Божовић

Можда су програмска нит која повезује учеснике и садржаје овогодишњег Београдског фестивала европске књижевности најпре запитаност, отвореност и енергија побуне. Свет је у кризи, треба га преиспитати и изнова осмислити, а тамо где енергија кризе узима све снаге потребно јој је супротставити енергију побуне.

Београд, 20. јуна 2016.

Разговарала: Милица Шеварлић

У Великој сали Дома омладине Београда од 21. до 24. јуна одржава се једно од најпосећенијих књижевних дешавања у Србији – 5. Београдски фестивал европске књижевности, који организује Издавачка кућа Архипелаг у сарадњи са ДОБ-ом. Сваког дана од 19 часова, уз бесплатан улаз, публика може присуствовати разноврсним мултимедијалним књижевним програмима, међу којима су представљања књига, јавна читања, разговори писаца са публиком, изложба, пројекције играних или документарних филмова насталих по делима савремене књижевности. О предстојећем БФЕК-у, књижевности уопште и ауторском стваралаштву разговарали смо са књижевником и директором Архипелага Гојком Божовићем.

Београдски фестивал европске књижевности стигао је до првог, малог јубилеја – 5. издања. Колико су остварена очекивања и почетне замисли везане за ову манифестацију, како и када је реч о интересовању публике, тако и мишљењу стручне јавности и позиционирању на културној сцени Београда, Србије и региона?
Гојко Божовић: Пет година није много, али је довољно да се сагледа један концепт и да се виде његови резултати. Београдски фестивал европске књижевности је већ после прве године постао препознатљив у Београду, Србији и региону, али то за један овакав фестивал никако није довољно. Потребно је да писци из различитих европских средина препознају овај фестивал као део европске мреже књижевних фестивала и као јавни простор за дијалог, за сусрете писаца и читалаца. Веома сам задовољан како страни и домаћи писци оцењују овај фестивал, али и тиме што су многи од страних писаца у својим земљама објавили текстове о Београду и Београдском фестивалу европске књижевности. Али, наравно, меру и књигама и књижевним фестивалима дају читаоци. Читаоци су препознали и прихватали овај фестивал као простор за врхунску књижевност, као поље ослобођено од таблоидности и једног мишљења, као глас разлике и као показатељ да добрих књига и даље има и да их ни данас и овде није немогуће пронаћи.

Београдски фестивал европске књижевности организован је као мултимедијални догађај. Да ли мислите да таква форма догађаја утиче на интересовање ширег круга публике за књижевност и да ли им се боље и лакше књижевност може приближити садржајима који нису представљени искључиво у форми трибине и разговора?
Гојко Божовић: Нама у Архипелагу од свих медија и форми најважнија је књижевност, али нисам желео да имамо још један књижевни догађај у коме ћемо читати и говорити једни другима, у уском кругу посвећеника. Посвећеници су увек драгоцени, они су сигурни гласови књижевности и културе, али никако нису довољни за пун живот књижевности у модерним околностима. Београдски фестивал европске књижевности жели да покаже да књижевност непрестано проналази и открива своју модерност, да она једнако служи и врло познатим средствима и најновијим медијима и технологијама. Део читалаца је одустао од књижевности јер је створена слика да књижевност не изражава и не прати савремени тренутка. Ништа није погрешније од тога. Књижевност ће препознати и описати и ово време, али је потребно да се њено разумевање непрестано осавремењава. И отуда књижевни фестивал као мултимедијални догађај у коме се читања, сусрети и разговори са писцима преплићу са ретроспективама играних и документарних филмова по савременој књижевности, изложбама дигиталне фотографије, стрипова или графичких истраживања насталих по књижевности, позоришних драматизација или пак видео презентација књижевности. Књижевност је увек овладавала најмодернијим медијима тога времена, нема разлога да буде другачије ни данас. Показало се да је овај концепт један од разлога привлачности и посећености нашег фестивала.

Која програмска нит повезује учеснике и садржаје овогодишњег Београдског фестивала европске књижевности?
Гојко Божовић: Сваки писац и свака књига су свет за себе, али их је увек изазовно доводити у међусобне везе. Можда су то најпре запитаност, отвореност и енергија побуне. Свет је у кризи, треба га преиспитати и изнова осмислити, а тамо где енергија кризе узима све снаге потребно јој је супротставити енергију побуне. Као и увек, велике идеје без којих смо остали, велике замисли за које су само ретки спремни, велика енергија које, како видимо, тек нема, све се то може обликовати најпре у књижевности и култури, па потом тек постати заједничко добро друштва обамрлог у сумњи и једногласности, ниским страстима и таблоидним инфузијама.

Главна књижевна звезда овогодишњег Фестивала је чувени писац Давид Гросман. Због чега су његова дела важна у савременој светској литератури и колико су блиска домаћој читалачкој публици?
Гојко Божовић: Давид Гросман долази у Београд, као ексклузивни гост 5. Београдског фестивала европске књижевности, са репутацијом једног од највећих живих светских писаца. Његове књиге излазе у издањима водећих светских издавача, преводе се на све веће језике и врло често добијају најпрестижнија признања како књижевне критике, тако и бројне читалачке публике. Ово јединство критике и публике посебно треба нагласити у Гросмановом случају. Његове књиге готово свуда излазе у великим тиражима, много већим него што је уобичајено за писце врхунске књижевности. Већ скоро десет година књиге Давида Гросмана излазе на српском језику у издању Архипелага. Најпре је објављено животно дело овог писца, роман Види под: Љубав, можда најважније књижевно остварење о холокаусту и један од најбољих романа друге половине 20. века. Архипелаг је управо објавио ново издање романа Види под: Љубав. А у међувремену објављени су и два кратка романа о љубави и љубомори у корицама једне књиге Њено тело зна, велики роман До краја земље о драми Блиског истока, све до несвакидашњег романа Изван времена, за који и сам писац каже да је његова најинтимнија књига и да није веровао да ће имати снаге да је напише.

Трећу годину за редом један од програмских садржаја Фестивала је и Literatur Cafe који се реализује у сарадњи Goethe Institutom у Београду, шта ове године нудите посетиоцима?
Гојко Божовић: Да, трећу годину одлично сарађујемо са Goethe Institutom. Ове године заједничким снагама и још појачани Аустријским културним форумом, читаоцима представљамо Барби Марковић и филм Давида Внента Он је опет ту. Имамо изврсну сарадњу у припреми Фестивала и са Италијанским институтом за културу, Француским институтом за културу и Канадским саветом за уметност, као и са Амбасадом Пољске. Фестивал је, ето, и на тај начин препознатљива тачка контакта.

Колико је књига актуелна у 21. веку у којем преовлађује брзина ширења информација, често и површност, комуникација путем Интернета – са свим својим предностима и манама?
Гојко Божовић: Књига је и даље актуелна, није смишљено ништа боље од књиге. Књига, међутим, није само форма, књига је, пре свега, текст, а да ли ће се тај текст појавити у форми класичне књиге или електронског издања, то није пресудно и ствар је личног избора. Данас је конкуренција велика, свуда су око нас информације, произвођачи слика и сензација, гутачи наше пажње. То није опасност за књигу него за нашу способност да дођемо од важних садржаја и до правих питања и могућих одговора.

Да ли млади и даље читају? Како их мотивисати да читање буде њихов избор, а не само школска обавеза? Колико догађаји попут БФЕК-а могу бити подстицај?
Гојко Божовић: Млади и даље читају, питање је само шта читају. И још је важније питање: да ли они имају могућност избора тога што ће да читају, слушају, гледају и усвајају као свој животни избор? Бојим се да је та могућност избора драматично смањена, да се свуда и свима нуде једне те исте ствари, углавном нижеразредног карактера. Да би млади или било који други људи читали добре књиге, те добре књиге морају да буду видљиве. Промоције читања не смеју да буду рутинске и периодичне кампање, већ истински изазови свих који се баве књигом и културом. Морамо бити ентузијастични и иновативни, околности у којима се налазимо не могу се упоредити ни са чим што смо до сада видели, потребно је онда да и ми будемо барем мало неупоредиви. А књижевни фестивали попут Београдског фестивала европске књижевности у овом тренутку јесу последње место где читаоци могу да виде врхунску књижевност и елитне писце у јавном простору. Од тога треба кренути и тиме се не треба задовољити.

Издавачка кућа Архипелаг објављује књиге неких од најзначајнијих српских и страних аутора, дела врхунске савремене књижевности, историографије, политичке теорије, економије, филозофије, психологије и лексикографије. Препоручите нам 5 књига из вашег каталога за 2016. годину које би требало прочитати и зашто.
Гојко Божовић: Да покушам, мада ниједан избор није једноставан.
Роман Давида Гросмана Види под: Љубав – јер је то чудесна књига о злу и добру, о холокаусту и одрастању, о патњи и причи, књига достојна највећих дела светске књижевности.
Илустрована историја београдских кафана – јер ће читалац уживати у историји приватног и јавног живота и открити један интригантан и недовољно познати Београд са узбуљивим детаљима.
Књигу прича Михајла Пантића Овога пута о болу – јер су то сугестивне приче о љубави и болу усред свакодневице.
Књигу песама Ласла Блашковића Прасвршетак – да би читалац уживао у узбудљивом језику и сликама свакодневице тако и откривања светских градова.
Роман Влада Жабота Вучје ноћи – јер проницљиво истражује чудо и страхове у савременом свету.

Поред Београдског фестивала европске књижевности, Архипелаг организује и бројне трибине, промоције, књижевне вечери, често и у сарадњи са Домом омладине Београда. Да ли можете да нам откријете шта је у плану до краја године, да ли планирате гостовање неког писца из иностранства или нову књигу неког домаћег аутора?
Гојко Божовић: Сарадња са Домом омладине Београда показала се драгоценом, како у организовању Београдског фестивала европске књижевности, где смо партнери, тако и у организовању читавог низа других догађаја. До краја године имамо доста планова. Најпре припремамо серију нових књига наших домаћих и страних писаца, биће ту врло лепих изненађења. А припремамо и много програма и гостовања писаца, данас издавач мора да буде мали културни центар да би књиге могле да буду видљиве и да би нашле своје читаоце. Ускоро ћемо објавити нову књигу прича Јелене Ленголд, роман Људмиле Улицке Зелени шатор, роман Алексеја Слаповског Ја нисам ја, роман Јуџина Шуљгина Са неког другог света или пак ново издање романа Ми, различити Веселина Марковића. Имамо још доста лепих изненађења, али хајте да једно откријемо одмах сада: објављујемо биографију Сигмунда Фројда коју је написао Љубомир Ерић.

Поред послова везаних за Архипелаг, Ви сте и песник, књижевни критичар и есејиста. Недавно је објављена Ваша друга књига песама Оближња божанства на македонском језику, као и књига изабраних песама на бугарском. Какве су реакције македонских и бугарских читалаца?
Гојко Божовић: За веће читалачке реакције још је рано, поготову за књигу на бугарском која се тек појавила. Али су се и у Македонији и у Бугарској појавили лепи прикази. Критика је увек подстицајан дијалог. Наравно, поезија нигде није читани жанр, али свуда постоје тихи постојани читалачки гласови, због којих овакве авантуре и добијају на снази и смислу.

Да ли поред бројних обавеза стижете да се посветите писању? Можемо ли очекивати неку нову књигу у скорије време?
Гојко Божовић: Све те обавезе су бављење књижевношћу другим средствима. Наравно, пишем у временским просторима које отимам од других обавеза. Пишем књигу песама, верујем да ће бити завршена до краја године. А завршио сам књигу есеја о савременим светским писцима који су ми важни, о поетичким темама савремене књижевности и о контексту у коме се књижевност данас пише и чита. И та ће књига бити објављена до краја године.

Преносимо интервју објављен 17. јуна на сајту Дома омладине Београда: http://www.domomladine.org/vesti/intervju-gojko-bozovic-arhipelag-citaoci-daju-meru-i-knjigama-i-knjizevnim-festivalima/

Dekolonizovati Evropu

Kristijan Eker

Ako hoće da izađu iz živog peska u vreme velikih promena, građani cele Evrope moraju što pre da promene svoj način razmišljanja.

Beograd, 7. jula 2016.

Kuda ide Evropska unija i kako evropske zemlje mogu da se suoče s krizama (privrednom, migrantskom, etičkom…) koje se odvijaju u XXI veku? Naravno, skoro je nemoguće naći rešenje svim ovim problemima u okviru intelektualne zajednice, ali je moguće pokušati naći neki put ili barem neku stazu koja može da nas uputi ka nekom mogućem pozitivnom ishodu.
Nesporno je da živimo u veku u kojem se pogledi na svet, stare moralne i etičke vrednosti polako menjaju. Period u kom živimo podseća na Rimsko carstvo u ranim godinama Srednjeg veka. Narodi u Evropi su tada bili još ubeđeni da pripadaju tom Carstvu, živeli su po starim zakonima i institucijama. Nisu primetili da su te same institucije i zakoni bili nedovoljni da se nadvladaju velike promene koje su obuhvatile teritoriju ogromnog carstva: novi narodi su došli sa Istoka, promenili su jezike, drevne običaje, čak i genetiku Mediterana. Institucije su ostale iste, ali su bile kao školjka koja ne ume da sačuva i zadrži u sebi mekušca koji polako raste.
Nešto slično se dešava danas. Imamo i dalje države, ali je privreda u potpunosti globalizovana i ne zna za granice: italijanski radnik irske aviokompanije Rajaner mora da se prilagodi irskim zakonima iako živi u Italiji; u Srbiji i u siromašnijim zemljama širom sveta mladi ljudi rade preko interneta za severnoameričke kompanije i državne institucije ne mogu da im pomognu u slučaju spora s matičnim firmama zato što su ugovori sklopljeni po stranim zakonima.
Problem je, pre svega, lingvistički: svet oko nas se menja veoma brzo, a mi nemamo neki novi jezik kako bismo opisali (i onda zavladali: ko može da opiše svet, vlada njime) nove okolnosti u kojima živimo. Da li reči „demokratija“, „posao“, „porodica“ i dalje imaju neki značaj u modernom globalnom svetu? Odgovor je ne. U savremenom svetu oznaka je izgubila označeno, i zbog toga jezik, koji spaja oznaku i označeno u znak, više ne služi kao sredstvo za komunikaciju; više nema veze s realnošću koja ostaje nepoznata i tajanstvena. Obični ljudi se, naravno, plaše toga. Politika nije umela da pruži prava rešenja za krizu jezika i zato reciklira slogane koji pripadaju starim ideologijama kao što su nacionalizam, fašizam i komunizam. Uloga intelektualaca u savremenom društvu bila bi da izmisle novi jezik koji bi opet spajao oznaku i označeno u znak. Zadatak je veoma težak. Liči na trud barona Minhauzena koji je sâm morao da se izvuče iz živog peska.
Ako hoće da izađu iz živog peska u vreme velikih promena, građani cele Evrope moraju što pre da promene svoj način razmišljanja. U Rimu postoji škola komparativne književnosti koju vodi profesor Armando Njiši koji predlaže da Evropa dekolonizuje samu sebe. Da se dekolonizuje od svoje ideologije koja je možda postala prava opsesija i koja podrazumeva da je sama Evropa i dalje centar sveta, da je sopstvena kultura najbolja, najefikasnija i najliberalnija na svetu. Evropa može i mora da bude ponosna na sve ono što je dostigla u poslednjih 60 godina, naročito posle Drugog svetskog rata, ali ne sme da dozvoli sebi da sudi o drugim kulturama i drugim svetovima, čak i ne poznajući ih. Medijska priča ne pomaže građanima da upoznaju i shvate svet koji se nalazi van granica Evropske unije. U tom smislu sadašnja migrantska kriza služi kao najbolji primer: posle prve faze solidarnosti i primanja migranata (faza koja je bila veoma „sentimentalna“, sa slikama Nemaca koji su dočekali migrante plačući od radosti na železničkoj stanici u Minhenu), usledila je faza zatvorenosti – mađarski premijer Orban je prvi zatvorio granice, dobio je žestoke kritike, a zatim su skoro svi evropski lideri sledili njegov primer. Evropljani, naviknuti da žive u mirnom svetu, uplašili su se posle atentata u Parizu i u Briselu. Evropljani se plaše da će morati da se odreknu svog načina života koji podrazumeva stalnu potragu za blagostanjem; nemački sociolog Gerhard Šulc, da bi opisao zapadno društvo, koristio je izraz „Erlebnisgesellschaft“: zajednica ljudi koja traži Erlebnis, a to je uživanje. Već je Lakan uočio da uživanje u našem društvu nije više stvar ega, nego superega. Mi moramo da uživamo, a ko neće da prilagodi model uživanja, ili je depresivna osoba ili je društveno opasan čovek, destruktivan, kao što je italijanski premijer Mateo Renci više puta tvrdio.
Evropa bi trebalo da „dekolonizuje“ samu sebe od ideje da ima (i da je imala) centralno mesto u istoriji čovečanstva. Ovakva „dekolonizacija“ bi pomogla evropskim narodima da razumeju probleme ostatka sveta i da ne misle samo na sopstvene potrebe. To bi dovelo do rešavanja migrantske krize na nov i originalan način, koji se fokusira samo na asimilaciju izbeglica po evropskim vrednostima. Izlazak iz kolonijalne logike bi omogućio i da se konačno formiraju Sjedinjene Države Evrope koje bi trebalo da imaju zajednički fiskalni sistem kako bi mogle da funkcionišu i da se uzajamno pomažu u slučaju ekonomske krize.

Autor je esejista i putopisac, pisac knjige eseja i putopisa Vetar s kopna i jedan od učesnika 5. Beogradskog festivala evropske književnosti.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Peter Esterhazi – umesto pozdrava

Arpad Vicko

Nije smrt, nego je on sam stavio tačku na kraj svog života.

Beograd, 14. jula 2016.

Peter Esterhazi je bez sumnje najpopularniji (pouzdano mereno prodatim tiražima knjiga) mađarski pisac s kraja pošlog i početka ovog veka, za čija se autorska prava poslednjih godina utrkuju nemački, francuski i italijanski izdavači. Istovremeno je miljenik i najuglednijih mađarskih i nemačkih kritičara. Do sada je objavio preko trideset knjiga – jedna od njih, Harmonia caelestis, dvodelni porodični roman na preko 700 stranica povećeg formata, objavljena u aprilu 2000. godine, na piščev pedeseti rođendan, za nepuna dva meseca prodata je, u prvom izdanju, u 20.000 primeraka. Potom su odštampana i prodata još dva izdanja u istom tiražu, a i na svim većim evrpskim jezicima je štampan u više hiljada primeraka.
Peter Esterhazi je neposredni potomak stare, veoma poznate aristokratske porodice – Larusova enciklopedija sadrži sedam, a veliki, Revaijev mađarski leksikon iz 1913. ima čak 16 odrednica koje, pod prezimenom Esterhazi, beleže njegove najznačajnije pretke koji su od 14. veka pa sve do Drugog svetskog rata zauzimali najistaknutije položaje u državnoj i crkvenoj administraciji Mađarske i, potom, Austro-Ugarske. Bili su to uglavnom liberalni umovi, ministri, predsednici vlada, nadbiskupi, generali, diplomate, najbogatiji veleposednici u ovom delu Evrope. Širom Monarhije gradili su raskošne dvorce i u njima okupljali vodeće umetnike svoga vremena. Jedan Jozef Hajdn bio je kod Esterhazijevih dirigent dvorskog orkestra, a zbirka klasičnog i savremenog evropskog slikarstva grofa Morica Esterhazija (deda Petera Esterhazija), sa delima najboljih španskih, holandskih, francuskih i nemačkih majstora, nakon što je nacionalizovana, čini okosnicu budimpeštanskog Muzeja lepih umetnosti. Jedan drugi predak, grof Karolj Esterhazi, primas Mađarske, na početku svoje crkvene karijere bio je oko 1757. godine kraće vreme izborni biskup u Kotoru.
Peter Esterhazi se rodio 14. aprila 1950. godine u konsolidovanoj „narodnoj demokratiji“ koja je pripadnike „reakcionarnih“ i, dakako, „zasluženo poraženih snaga“, ili bolje reći njihove ostatke, deportovala u najzabačeniju provinciju. Njegov otac, doktor državnog prava, koji je govorio i pisao na tri evropska jezika, po novoj „sistematizaciji radnih mesta“ okopavao je kukuruz na državnom poljoprivrednom dobru. Tek je 1956. porodici dozvoljeno da se vrati u prestonicu – mladi Esterhazi pohađa elitnu gimnaziju koju su držali monasi pijarističkog reda. Na univerzitetu 1974. stiče diplomu matematičara, aktivno igra fudbal. Od 1978. bavi se isključivo književnošću.
Nema sumnje da je Peter Esterhazi najznačajniji predstavnik književne generacije koja je na scenu stupila početkom sedamdesetih godina. Njegova dela nose na sebi sve karakteristike postmoderne proze – tehnika citata i montaže, autoreferencijalnost, metaiskaz itd. S druge strane – pored složene izražajne forme njegove tekstove odlikuje ogromna jezička snaga, složene igre reči (na užas njegovih prevodilaca), kovanice, peštanski žargon, ironično-parodični ton, savršen humor i ponešto osobit pravopis.
Za člana Sečenjijeve akademije književnosti i umetnosti izabran je 1993. godine. Dobitnik je gotovo svih relevantnih mađarskih književnih nagrada i državnih priznanja.
Bilo je predviđeno da prošlogodišnji sajam knjiga u Geteborgu, čiji je počasni gost bila Mađarska, otvori baš on. Međutim, Esterhazi je krajem septembra otkazao svoj dolazak u Geteborg, a pripremljeni govor na svečanom otvaranju pročitao je njegov švedski izdavač. U njemu je Esterhazi samo s jednom rečenicom, uzgred, u zagradi, ukazao na to da u poslednje vreme njegovu pažnju, umesto književnosti, zaokuplja kancer pankreasa. Da se Esterhazi bori s podmuklom bolešću, u književnim krugovima se znalo još od prošlog leta. Njegov prijatelj, pisac Kristijan Grečo je izjavio: „Hiljade čitalaca, njegovi prijatelji, kolege, s najvećom zabrinutošću i s ljubavlju pomišljaju na njega svakodnevno, pogledavajući gore, na nebo, sa željom da, ako ima Boga, ali i ako ga nema, Peter ozdravi.“ Na Fejsbuku je otvoren profil pod nazivom „Petre, ozdravi“ i ovaj poziv je za manje od dva dana potpisalo preko 14 hiljada ljudi. Da iznese u javnost bolest od koje pati, jeste njegova najličnija odluka, rekli su u Esterhazijevoj porodici. Esterhazi ne odustaje od pisanja, obećao je svom izdavaču da će knjiga na kojoj radi biti završena u dogovorenom roku. I knjiga – Dnevnik o gušterači – izašla je iz štampe 8. juna 2016. godine.
Nije smrt, nego je on sam stavio tačku na kraj svog života.

Dnevnik o gušterači

Peter Esterhazi

Odlomci iz poslednjeg romana Petera Esterhazija Dnevnik o gušterači koji je objavljen 8. juna 2016.

Beograd, 15. jula 2016.

Nedelja, 21. jun 2015.

Danas počinje leto. Doterao sam, odnosno spao sam na 83,4 kilograma, to je minus 10 kilograma od Božića. Bez raka – bilo bi super. Trebalo bi još zabeležiti što je još od noćas preostalo: Dichtung und Wahrheit, odnosno korak po korak. Stojim na vetru. Sedim. Sedim u svojim vetrovima. Sedim u sladunjavo-oštrom smradu prdeža. – Ležim. Tako je prolazila noć.
I gde je sada ovde plen (!) Šta, u stvari, hoćemo da predočimo? Nećemo okolišati, kao i uvek: lepotu života. Njegovu neponovljivu čarobnost, itd, itd. Ne činiti ništa posebno, pokazivati samo protok vremena, (mog vremena), i to će biti dovoljno. Ili bih, naposletku, morao i nešto posebno da razumem? Nešto duboko, značajno, bitno? Pa… to bi me iznenadilo.

Utorak, 23. jun 2015.

Blek-Šoulsov model u suštini nam pokazuje (gde li sam već o tome pisao?) kakvi su rezoni, ako bih sad mogao da se pretplatim na 1 litru benzina po cenu od 10 forinti. Nije znao, oborio sam ga – nazvao sam Ičija, razgovarali. Glas mu je dobar, prirodan, nije povijen prema meni („meni“, prema ovom novom „meni“. Ni reč nisam razumeo od onog što je rekao, ni sada dok ovo pišem. Pao bih i ja. Sutra ujutro uzimanje krvi zbog tumor-markera koji je tražio bečki doktor. Možda sam izgubio ceduljicu na koju sam pribeležio jučerašnje stvari? Neću se sada zamarati, naći ću je sutra. Posle uzimanja krvi. Što je možda i suvišno – ali nisam stigao da popričam s teniserkom.
Opet loše raspoloženje, ni zbog čega. Gugi, ti, tamo unutra, nisi baš neki devojački san.

Četvrtak uveče, Heviz, 25. jun 2015.

Krenuli s „momcima“. Dobro je, naprosto je dobro. Četiri brata, svaki opičen na svoj način. Ako ozdravim, nema sumnje da će mi naplatiti ovu sadašnju slatku širokogrudost. Mada su manje-više uvek takvi, možda nisu toliko pažljivi. Sutra još neću prati kosu. Ma, peri, dok je imaš. Bratska reč. Jedan jedinac nikad ne bi stigao do ove rečenice. Ili bi morao da bude veoma, veoma talentovan. S bratom je stvar jedostavnija. Kao da sam na letovanju, sunce sija, nebo je plavo, cvrkuću ruski turisti. Konobara, navijača Honveda, izjednačavam s jednom spontanom milošću. Umilostivim? Usrećujem? Mnogo. Možda ne bih ni smeo na sunce? Ruke su mi sada jarko crvene. Kao neka mapa. Vodoplavna područja, sa ostvrcima, krivudavim rukavcima.
Ima da te olešim, kao sodadžija svog konja, kažem Đerđu. I to je toliko, toliko vickasto. Zaista jeste, ali van porodice to je nerazumljivo.
Današnja poslednja rečenica koju čujem iz susednog kreveta. Dosta sam baš pičaka pojebao. – Imam osećaj da bi izvesna autocenzura povećala sjaj, ugled naše porodice.
Zaboravio sam da ponesem sako. Samo kažem, stvar je beznačajna. – No, muci, kako se osećaš? Letujemo, hura! Onaj tumormarker, koji je, valjda, do 100 normalan, kod mene je 39000. Pa zbog toga čovek Austrijanac nije ni predlagao MR, neka produžimo po prvobitnom planu – hemo.
Kamping u Badačonjtomaju, „morski žal“, drvena kućica. Opet nema rečenica. Mada: „Naš hitri poštar maločas je skočio u sedlo.“ Marci je otišao po novine. Mihalj je položio dlan na moj stomak i navodno oseća da nešto nije u redu. Pre nego što bismo u horu viknuli na njega da je kreten, preispoljni, pokušavam da ga nagovorim (da ga pitam zašto nije naterao sebe) da sve to proveri. Da li je sposoban, ima li osećaj, i kakav, koje vrste? Teško nam ide razgovor. Još ću se vratiti na to, zabrinuti stariji brat. Ne računajući „jebote“, „pička“ je po glavi najčešća… – toliko je i dovoljno od ove rečenice, ponavljam: „pička“ je po glavi najčešća…
Slatka gospođice, priznajem, lepo se ponašaš, vrlo si pažljiva, dozvoljavaš mi da letujem. Leben und leben lassen. A zašto onda naganjam na tebe onolike otrove? Pa, slatkišu, tako to ide. S jedne strane tovarim ih i u sebe, huškam ih na sebe, a s druge strane bih voleo, pored sveg poštovanja, da se malko povučeš. – Nije ona baš tako prijatna. Da li bi ume uplašilo da nisi…
Prijao mi je doručak, pravi omlet sa ovim i onim. I malo narezaka. I nešto sira. I jedan sufle, s limunom. – Baš nailazi Đerđ. Kakve samo divne lopataste ruke ime. I kakve samo nabrekle žile! Njega je i Bog stvorio za hemoterapiju.

Nedelja, podne, 28. jun 2015.

Poput Tomasa Mana: vreme neprijatno, kafa s Katjom (braćom), Klaus se ubio (naručili smo sto u Vonjarcvašheđu). Iz ovoga se malo (!) vidi da je TM bolji, ali opet – sunce mu kalajisano – ovo nikad nije napisao, nije ni bio blizu tome da napiše: Vonjarcvašheđ.
Bilo bi dobro napisati (znati) jučerašnji dan, ali sad, moj mali dnevniče, ostavljam te ovde, osami se malo, pravac (slušaš li, Tomase? – pitam se koliko se ljudi obraćalo TM-u sa ti?)
Vonjarcvašheđ!
Nedelja, uveče. Ovom danu bi veoma pasovao opis događaja u restoranu, ali nekako imam osećaj da bi to bilo odugovlačenje vremena. I dok me pri tome ovih nekoliko bratskih dana deli od njega. Pri čemu ovih nekoliko bratskih dana drži me na odstojanju od njega. Kao da te i nemam, darling. Jedino me ubacivanje lekova u industrijskim količinama podseća na nevolju. I, da, moja ruka. Kao da se koža smiruje, opao je i otoke, ali ostaje jaka (poput opeke) boja. Liči na neki osip, na nekakvo kožno oboljenje, ne bi me iznenadilo da se to nekom učini odvratnim, ali vrlo verovatno to nikad neću saznati.
Subota: kao da smo na pripremama za neko takmičenje. Kikoćemo se čitav dan. Na Belinom jedrenjaku, naposletku ne isplovljavamo. Slanine, čvarci, kobasice, vino. – Sad iz ovog neće biti pisanja. Radije ću leći da spavam. Zebu mi noge.
Nedostaje i opis petka. Odosmo na pijacu.

Ponedeljak, 29. jun 2015.

Ekspanzija, bilo je zapisano. Dakle, raste. Da kažem: raste u meni nešto (gugi, nemoj ni pokušavati da izbegneš odgovornost), ili sam ja taj koji raste? Iz Madame Bovary, c’est moi: nešto, to sam ja. Rak nije zasebno u meni. Moj rak, to sam ja (a država je Lajoš, onaj Lui). Mislim, međutim, kad to kažem, da to donekle zvuči ulagivački. Moje mišljenje je zaraženo, mogao bih da se našalim.

(…)

Umiremo onako kako smo živeli. To je kraj, kad dosegnemo mudrosti.
Utorak ujutro. Puštam da mi sunce šparta po stomaku, i naizmenično pevam: Oče naš, koji si na nebesima, neka je blagosloveno ime tvoje, odnosno: Sirotište, nema smeha.

Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs